Kaže se za ljude kojima nikad ništa ne valja, za večite kontraše i one koji se bune samo da bi se bunili, a u većini slučajeva ispadaju glupi.
Pera: E bilo do jaja sinoć, Đura se baš otvorio, super što nas je častio zato što je nasledio stan!
Mile: Ma šta do jaja, celo veče sam pio samo Ballantines, nije bilo Jack Daniels-a, jajara jedna, stis'o se.
Pera: Eh, kakav si, daš slepcu kiflu, a on kaže da je kriva...
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
Fin način da sagovorniku stavite do znanja da ga niste baš najbolje razumeli, i da bi bilo više nego presudno za nastavak dalje konverzacije, da vam lepo objasni šta je "hteo" da ga kaže, odnosno na šta je mislio kada je to rekao.
Aj brate dođi, ono. Sve kao. Samo bani.Ono. Znaš. Ono kao.
-A pisac?
Šta pisac? Ono. Kao šta pisac?
-Šta je pisac hteo da kaže, to te pitam?
Dobar način da u ozbiljnoj raspravi progurate najobičniju glupost, neistinu ili dezinformaciju.
- Mile, iskreno, šta misliš jel da stavim dvojku na Hibernijan protiv Seltika, dobra kvota, Seltik izgubio prošlo kolo, ...?
(Mile uzima dim cigarete, i filozofski odgovara)
- Pa vidi, što kaže stara kineska poslovica, sličnost izmedju škotskog fudbala i pijanog Bugarina je u tome što su oboje jako nepredvidivi... tako da stvarno ne znam šta da ti kažem...- Jes' Mile, sve si u pravu, da igram bolje Bundes ligu, mani ove nepredvidive...
Vrlo često se stariji žale na ove propale mlađe generacije. Ne poštujemo nikog, lijeni smo, ne razmišljamo o budućnosti, ne umijemo njivu zasaditi ni kravu pomusti ili svinju zaklati i što je najgore ne umijemo se ni pozdraviti. Nedostatkom pristojnog pozdrava su uglavom šokirani svi roditelji kad se vrate iz posjete nekim prijateljima ili rođacima čije dijete uvijek opišu kao "dembela" i kao tele koje bez mozga ulazi u prostoriju i ne registruje goste. Pa bar MU da kaže, da se bar tako oglasi.
- Kako vam je bilo kod kumova?
- A kuma puna priče k'o vrabac govana. Mali neđe u Americi (čitaj: zatvoru). Ona mala se priključila na kompjuter progovorila nije, bar mu da kaže. A crni kum, šta će, okučili ga neradnici.
Pokušaj matoraca da u samom startu ubiju u detetu osećaj za sleng.
-"Sine kako se kaže?"
-"A?"
U samoproklamovanog čuvara nepatvorenosti jezičkog izraza može da se s jednakom slašću, obuhvaćen iznenadnim plamenom svrhe, pretvori deda Vlada sa splava pored kumovog, ona raspađoština što mi dolazi na šljaku da valja piratske diskove, ziljava menadžerka u Telekomu i ortak sa fudbala za koga si mislio da je normalan. Ma ne seri, stvarno se ne kaže razočarenje nego razočaranje? Nisam bio kući nego KOD kuće? Poslednji put mi kažeš da nije zadnji? E, stani, siguran sam da je ovo pravilno: a da se svi vi lektori-rekreativci kolektivno nosite u pičku Madlen Olbrajt sa svojom analno-šićardžijskom pedanterijom oko apsolutno nebitnih stvari?
Jer normativi služe pre svega tome da olakšaju osnovnu poentu jezičke komunikacije: uspešno prenošenje poruke. Sve ostalo su detalji pomoću kojih se postiže određeni utisak. Kada pišem ovako akademski i poštujem pravopis, šaljem signal da sam obrazovan, inteligentan, timski igrač, kao i da bismo svi zvučali kao 24-karatni kreteni kada bismo se stalno izražavali književno. Kada napišem OCAD NEIDEM NA STADIJON JEL JE TOLE LOPOV!1 šaljem signal da sam trinaestogodišnjak iz Padinjaka koji je iz nečijih kola deknuo laptop. Ali sve to nije bitno sa lingvističkog gledišta, jer sadržaj same poruke je jednako uspešno prenesen u oba slučaja.
Ako si u prethodnom životu zgrešio u rangu Adolfa Ajhmana ili Andersa Eskobara, postoje šanse da naletiš na boss-verziju, Šipkomlatarajućeg Zombija koji zrači na temu potrebe za održavanjem čistote nacionalnog jezika. Za takvog čuvaj prost hedšot kambek: “Jebote, kako ćemo to bez sapuna, kad je to turcizam?” i gledaj kako mu mozak curi na uši dok razmišljaš o lepoti života i jezika kao žive stvari koja se stalno menja i prirodno odbacuje sve andede što pokušavaju da ga zamrznu u onom trenutku u kome su njihovi čemerni životi stali.
- Molim Vas da mi dopustite da vas ispravim, ne kaže se teLEvizija nego teleVIzija, svO vreme mi smeta uHu Vaše naglašavanje, kako niste NI OD KOGA do sadA čuli pravilan izgovor, s obzirom NA TO da ste SRBIJANAC?
- A ti nisi od nikog do sad čuo da si najveći smarač ikada?
Deo višestruko ekranizovane ceremonije venčanja na zapadu gde je nadjeno za shodno da se sasluša mišljenje svatova o validnosti braka koji se sklapa. Izlizana floskula ide otprilike ovako: "Ko ima nešto protiv ovog braka, neka kaže sad ili neka ćuti zauvek".
U našim običajima toga nema, jer se zaključilo da takvo igranje sa mišljenjem javnog mnjenja nije pametno. Te se iz svega pokušao izvući maksimum funkcionalnosti. Jer koliko god matičar došao rano da brak uknjiži i učini ga validnim pred, jelte, bogom i pred ljudima, medju tim ljudima će se naći neko dovoljno pijan da kaže šta mu dušu tišti.
Srpska svadba, matičar došao pod šatru da se svih četristopedes' svatova ne bi jebavalo po crkvama i opštinama. Posle duge i beskrajno dosadne besede postavlja koncizno pitanje.
Matičar: Ko ima nešto protiv ovog braka neka kaže sad ili neka ćuti zauvek?
Unezvereni bivši verenik mlade: Taj brak se sklapa iz koristi. Jebavali su se još onomad na službenim putevima. Da im se zatre seme! Da ne vide ni roda ni poroda! Da nema...
Brat od mlade: Amandman! Teraj se bre u pičku materinu notorni alkoholičaru da ti pičku ne izlomim ovde!Opšta tuča: Posle desetak minuta, desetak polomljenih glava i nekoliko stotina metaka ispaljenih u vazduh, ceremonija se nastavlja.
Matičar: Nadam se da možemo nastaviti, ovakva dešavanja ne priliče ovako veselom dogadjaju...
Mladoženjina švalerka: Nastavićete vi moj kurac! Ja u trećem mesecu trudnoće, a on ovu kurvetinu ženi. Da im se zatre seme. Da ne vide ni roda ni poroda! Da nema...Masovna tuča! Više nevinih žrtava medju kojima i matičar! Venčanje se odlaže do daljnjeg.
-------------------------------------------------------------Zbog svega toga, naša izlizana floskula bi mogla glasiti: "Ko ima nešto protiv ovog braka, neka ćuti i tera se u pičku materinu sa svadbe"!
Mucenje male dece raznim glupim pitanjima gde mame, tate, babe, dede pokazuju svojim komsijama i prijateljima sta su sve decu naucili.
-Kako kaze prase?
-Grok grok.
-A kako kaze macka?
-Mjau mjau.
-A kako kaze pauk?
-Pau pau.
narodni izraz u savremenom rehabilitovanom kapitalističkom uređenju
:"veži konja gde ti gazda kaže a posle te boli k.... ako se on odveže i pobegne"
Jasna asocijacija kojoj uglavnom treba još neko dodatno objašnjenje.
Anteponirati - sama reč kaže, predpostavljati .
Laudacija - sama reč kaže, pohvalni govor.
novija fraza iz svakodnevnog govora kada sumnjate u nesto.
sede 3 sredovecna lika ispred zgrade i cirkaju pivo i diskutuju o tome da li je Valensija siguran fix za naredno kolo.
Lik 1 : ja mislim da je Valensija sigurica za sutra
Lik 2 : e da da i ja mislim bas citam u "Tip-u" i Radomir Antic kaze da Valensija dobija.
Lik 3 : ih kaze, Goca kaze prokis'o ajvar..........
Alternativa odomaćenoj uzrečici ''nek bude kako je zapisano'', korištena od strane religioznijeg dijela populacije u posljednjim stadijumima prihvatanja bezizlaznosti situacije. Uzdah defetizma, uzdah vjere u više sile, jer iako se riječ ''bog'' koristi u sintagmi, njegovo značenje je šire, pa obuhvata sve sile poznate onome ko utjehu traži u njoj. Kada svi argumenti borbe presahnu, a na kraju slijepe ulice se konačno ocrta zid, čovjeku ostaje samo da se nada kako ''neko gore zna najbolje'' i da za njega ima plan, te da ništa što uradi neće zaustaviti točak života; isti onaj točak koji se bjesomučno kotrlja prema zidu, spreman da se raspe na komade i bitisanje iz teškog pretvori u nepodnošljivo. Božja, ili viša sila je posljednja instanca, ideal ljudske nade u kojoj zapis sudbine otkucan od strane višeg bića ne može biti loš za nas, ma kakav bio, jer mi na to ne možemo uticati, a bogom izaslani događaji nisu dobri ili loši, već indiferentni.
Ipak, u izgovaranju ove rečenice ostaje dijelić nade da će se situacija povoljno završiti po nas. Da će božja sila imati milosti, a kauzalnost događaja će nekako zaustaviti točak života prije nego što nas pregazi. Ponekad prerano predamo kormilo u božje ruke, a izgovaranjem naslovne rečenice gubimo kontrolu nad vlastitom sudbinom, dijelom iz straha i neznanja, a dijelom zbog lijenosti. Lakše je konju bez samara, pa makar i kada taj samar može biti spasonosan, u smislu da konja izmori prije nego što dođe do provalije. Ko zna, da smo malo više truda posvetili kormilu našeg broda, umjesto što smo dopustili talasima da nas nose, možda bismo se dokopali kopna, umjesto što molimo boga da nas izbavi od oluje.
- Mali, jel učiš ti šta? Kaže majka da ti je sutra kontrolni iz matematike.
- Ma ćale, kasno mi je sad da počnem, kad nisam učio prije. Biće kako Bog kaže, možda i ne budu teški zadaci.
- More, gasi taj računar i 'vataj se knjige da ne uzmem opasač pa ćeš da vidiš svog boga i prije nego što ti nešto kaže. Mrš u sobu, bre!
Majka mi vika, da se Vika ne vika VIKA,nego da se VIKA vika KAZE:)
Vika je neizbezna rec kod Vranjanaca...
Kazem zato sto je i sama koristim:)
Na svetu ima oko 6.9 milijardi ljudi (sors Vikipedija, verujem još više nego najrođenijem). Elem, podeli to sa 2 jer je naslov nije "Matematika kaže da se za DEČKOM ne tuguje" i dodaj nekog kusura na to jer zbog ratova i pizdarija ima više žena - znači na kraju računica kaže oko 4 milijarde žena ima.
Pošto nisi ni babojebac ni pedofil, uzmi zlatnu trećinu i uz to otpiši one koje se osećaju kao devojčice ili babe - ostane ti milijarda.
Ako pretpostavim da nemaš baš mnogo jak želudac, pa da krešeš nešto krezubo, patuljasto, neokupano i čvarkasto - uzmimo svaku hiljaditu (Ameri doprinose ove čvarkaste, Azijati patuljaste, u moje selo doprinosi ove neokupane (proveren sors) a naše zemlje ove koje se osećaju kao babe ili kao devojčice a nisu ni jedno ni drugo), to ti je milion treba.
E ako u taj milion ne možeš nešto naći za sebe, vrati se na početak i promeni naslov u "Matematika kaže da se za DEČKOM ne tuguje" i počni da slušaš Eltona Džona.
Neko koga možeš da iskorišćavaš do mile volje, ne zna da kaže ‘ne’. Pri tom, čak mu ne smeta i da ga maltretiraš i zajebavaš, a zahvalnost je apsolutno suvišna.
Napolju upržila zvezda, vazduh k’o u loncu. Joca zove Dragana:
- Draganče, ne bilo ti zapoveđeno, možeš li da odeš do buvljaka da mi nađeš neke kablove, treba nešto da prespojim.
- Važi, samo mi napiši šta treba.
- E, a nemam sad lovu da ti dam, ako imaš ti do srede.
- Ma, nema frke.
Sat kasnije, Jovca ponovo zove:
- Gagi, ‘esi možda na buvljaku?
- Krenuo sam ka tebi, stižem za oko 15 minuta.
- E, jebi ga.
- Šta nije u redu, kaži?
- Ma, ništa, sad je kasno.
- Kaži, bre.
- Ma, ništa. Setio sam se nešto, al’ sad si krenuo...Nema veze...
- Pa, tu sam blizu, kaži. Nije frka da se vratim.
- Treba mi jedno 10 komada DVD-a, nešto sam mislio da narežem.
- O.K. Doneću ti. Čujemo se.
Dragan se vraća, uzima 25 komada i ‘ladnu ‘Kolu’ da ponese Joci. Vrućina je, a Jole će sigurno biti žedan, prijaće mu.
1. konstrukcija u južnoslavenskim jezicima, koja upravo govori ono što, kao želimo reći na ljepši kulturniji način;
2. uvertira pred nešto što trebamo reći, ali nam je u prvi mah neugodno
1. Ti si ono što se kaže - glup
2. Meni se, ono što se kaže, sere na te stvari
Rečenica koju si kao mali čuo 12764 puta od svojih roditelja dok su ti tetke, strine i kevine koleginice sa posla uvaljivale svakave gluposti u ruke. Dok si ti onako besan svaki put morao da odgovaraš sa "Hvaja", iako nisi bio baš oduševljen poklonima. Dobro, ruku na srce, bilo je tu po koja novčanica od 10-20 maraka i po neka do jaja čokolada.
Ju ju ju ju ju !!! ženska spodoba od dva metra i 120 kilograma utrčava u dnevni boravak, hvata te pod miške i podiže do plafona, tako da ti onaj malopređašnji "Frutek" izbija na usta.
Pa gde si pile tetkino???? ju ju ju ju... nazireš joj zlatan zub i osećaš zadah kao da je sisala auspuh od "tristaća". Osećaš turbulenciju dok te spušta nazad na pod i vadi iz torbe 10 čokoladica "Životinjsko carstvo", oči ti se cakle. -Ajde ljubi tetku, da ti tetka da nešto! - nastaje dilema, preračunavaš faktore rizika i ipak je ljubiš. Samo što si zgrabio "teško zarađenu" gomilicu čokolada, roditelji te streljaju rečima "Ajde sine, kako se kaže?" -gledaš ih i pomišljaš u sebi, zašto? Pa poljubio sam je, zar to nije dovoljno? Ipak izgovaraš čuveno "Hvaja" i odlaziš da jedeš svoje čokolade dok oni ostaju da se proseravaju kako si ti kulturno dete i kako znaš da kažeš Hvala. Eh kad bi samo znali....
Fraza upućena manje nadarenom sagovorniku, kome i da sve nacrtate, tražio bi da mu obojite.
Dočaravanje očiglednog. Obrazlaganje evidentnog.
Slavko: "Brate, jel izvaljuješ koliko ima fenjera u ovoj ulici?!"
Branko: "Pa samo ime ti kaže - Ulica crvenih fenjera! Dodaj bre taj čokavac, mojne cariniš."
Slavko: "Da, ali zar ne vidiš da su ovde fenjeri crveni?"
Branko: "Dobro veče gospođo, ja se izvinjavam u ime mog zaostalog druga. Kako ste?"
Vanessa: "Ke?"
Branko: "Rekoh gud ivning, hau ar ju?"
Vanessa: "Fifti juro, trti mints!"
Slavko: "Šta kaže, šta kaže?"
Branko: "Kaže il deset buksni il nju da heftamo!"
Slavko: "Ha! Pa nismo mi budale!"
Branko: "Nazad u šop*?"
Slavko: "Jašta!"
Nezaobilazno pitanje profesora knjizevnosti, na koje ako odgovoris drugacije od "uvazenog" misljenja knjizevnih kriticara ili pak cenjenog profesora, dobijes keca...ili roknes ispit.
Profesor: "Biti ili ne biti, pitanje je sad? -Perice, sta je Sekspir ovim hteo da kaze?"
Perica: "Otkud ja znam sta je hteo da kaze, pitaj njega!!! Garant nije znao kako da otpocne delo, pa je lupio, i vi sad mene pitate sta je on hteo da kaze?!"
Profesor: "Sedi, jedan!!"
