Parče kartona namazano lepkom i sa parčetom hrane u sredini, koje se obično nalazi u ćošku neke prostorije.

Najčešća komparacija u srpskog naroda. Šta god da se dešava, to se uvek poredi sa konjem, iako u 91% slučajeva nema veze sa konjima.

Kaze moja majka.Dok je ulazila u moju sobu,zgrazavala se nad stanjem u njoj.Vise ne ulazi.

Osoba teža od afričkog nosoroga. Kad stane na vagu, kazaljka obrne par krugova dok se ne zaustavi.
Jednom ju je uhvatilo društvo za zaštitu životinja misleći da je morž.

Izraz sumnje predstavnika političke elite u datum o početku pregovora sa Evropskom unijom.

Kada usled gužve, random devojka bude prinuđena da svoje grudi prisloni na šipku, baš tamo gde se držite.

Izraz koji smo svi bezbroj puta čuli, a koji najviše vole da govore profesori srpskog jezika gimnazijalcima-prvačićima, kao i gimnazijalci-prvačići svojim drugarima-negimnazijalcima-prvačićima.

U oba slučaja, sa samodopadljivom facijalnom ekspresijom, uzrokovanom (iskustvenim) saznanjem da se dalja polemika nakon ovoga ne razvija.

U oba slučaja, niko ne zna da ga objasni.

"Ha-ha" stihić koji možda i na najobjektivniji način opisuje tu čudnu sortu homo sapiensa koji bi, pak, da to nisu. Jer oni su VEGANI - zavetni terači inata Darvinovoj evoluciji i protivnici integralnog eksploatisanja životinja iz plemenitih pobuda, kojih su se čak i vegetarijanci odrekli...iako, zapravo, svi pripadaju istoj sekti. Ipak, vegani su daleko radikalniji i pešes puta više ziljaviji pobornici zdravog "vratimo-se-prirodi-pasimo-travu-stajl" života, tako da šizma između njihove i vegetarijanske sekte i ne čudi previše nezavisnog posmatrača-mesoždera. Ono što, međutim, čudi jeste kako narečeni ziljavci uopšte uspevaju da žive, da biološki funkcionišu, idu na pos' o ili čak da pređu ulicu u jednom komadu.

Na ta pitanja umalo da mi odgovori jedna Nemica, a s kojom sam se tokom studija povremeno kresao i koja je, eto, bila vegan, jebem ti budalu zagorelu da ti jebem. Antje se zvala. I nije bila skrndelj, koliko se sećam, ili barem ne u poređenju sa ostalim Nemicama iz čkole. Ali, braaate, kad bi se skinula...ono jes' da je meni tada bilo 20 i da i nisam bio neki naročiti izbirač što se trsa tiče (mala stipendija, jbg), ali je svejedno bila građena k'o mladi luk, struk celera u najboljem slučaju. Bila je tada ponosni vegan već pola decenije (sa 16 videla neki dokumentarac o mesnoj industriji i to je bilo to) i njeno telo je već ozbiljno počelo da otelotvoruje efekat "zelene bašte" i to na način veoma sličan jednoj: ruke su joj bile žgoljave poput kakvih baštenskih grabulja "sa stažom", noge su neodoljivo podsećale na dva ozbiljna praziluka (al', jebiga, opet dva praziluka), grudi bejahu zapremina oveće limete (mada to nikako nije uticalo na njeno samopouzdanje kao ženske jedinke), rebra si mog'o da joj izbrojiš vizuelno, dok su joj zglobovi svud po telu rodbinski ličili na kakvo korenje - suvonjavi, grguravi, blago jezoviti i pogodni za iščupati.

Najbolesnijim od svega, pak, činilo se njeno lice koje je onako ikakvog rumenila i sjaja bez umorno visilo na tanušnoj lobanji, k'o da će svaki čas s nje da sklizne i utopi se u pejzaž ostatka leša. Nije mi nikad nažao učinila, msm, ne'am razloga da je mrzim i to, samo realno pričam. U lokalnoj piceriji su joj spremali picu sa brokolijem i tofuom. Prala je kosu šamponom od riblje kosti...ili tako nečim. Volela je krastavac.

Okupili se (sabrali se, zbrali se) propaliteti. Ološ do ološa. Sam šljam.

Ne češlja se uopšte. Kako zatekne kosu kada ustane tako je ostavi. Uglavnom je furaju radnici, đaci i svi ljudi s manjkom vremena i viškom obaveza. Opšta suprotnost češljanju na bes.

Sve živo (i neživo) u blago proširenom smislu.
I veliki i mali, i bogati i sirotinja....ma svi!

Izraz koji slikovito opisuje stanje u društvu. Jer dok je sve super, dok nema problema i cvetaju ti ruže svi su ti prijatelji, svi su uz tebe dok se mirna površina tvog mora presijava na jakom suncu. Ali čim dune mali povjetarac, čim se talasi podignu na prvi znak krize i problema, voda se uzburka i sva govna isplivaju na površinu i pokažu svoje pravo lice i tek tad shvatiš na koga stvarno možeš da računaš.

Лук Чедвик. Шта рећи о човеку који је проглашен за најружнијег фудбалера у историји енглеског елитног такмичења. У историји која се пише још од давне 1888. године. Човек који је много више од дефиниције физичког изгледа једног Британца, и поред вероватно и више од пристојних зарада у крајери, није се подрвгао никаквим пластичним операцијама, а само он зна зашто. Мученик који је ко зна колико времена у детињству провео испред огледала, тражећи одговор на питање "Зашто баш ја?" Размишљајући да није настао из какве инцестоидне фамилије или је зачет у неким болесним оргијама са румунским имигрантима, лик је ипак оставио свој изглед по страни и фокусирао на професију, свестан да се не би огребао за пичку ни код Рушке Јакић.

Британцима мајка природа генерално није дала пристојан физички изглед (част изузецима), али им је дала Лука Чедвика. Особу која већ дуги низ година представња утеху овој нацији. Ружан, ружнији, најружнији, Лук Чедвик. Колики год да је степен суицидности, узрокован незадовољством и фрустрацијама, увек је он ту. Лук Чедвик. Увек постоји ружнији. Како је њему, то изгледа све те људе боли кита, а њега највише.

Šta koji kurac?

Srpska verzija skraćenice WTF (vot d fak, vatafak).

Često se koristi u sms porukama i raznoraznim internet četovima.

Koliko se ponekad trudimo oko nečega, mozgamo, na kraju, kad već odustanemo od svega, stvari se reše na neki volšeban način.

Floskula koja predstavlja elegantan i jednostavan način da bukadžiji predočimo da nismo zadovoljni onim što je rekao, ali da nećemo afektivno reagovati jer ne želimo da se spuštamo na njegov evolutivni nivo.

Predočićemo mu takođe da dobro čujemo i da slučajno ne počne da se bahanališe i galami ako se nađe uvređenim, jer postoje realne šanse da se manemo floskula i umerenosti. Postoje šanse da nam preskoči kaiš pa da mu razmontiramo glavudžu kao Edvard Norton onoj plavoj vaginčini u "Fajt Klabu". Da ga izjebemo k'o Moniku Beluči u "Otpozadi", i da posle svega ostane neupotrebljiv k'o rumunski kurton posle drugog korišćenja. Da od njega ostane njega -koliko i hrane sredom popodne u kazanu javne kuhinje. Ništa!

Ili, da se ipak pravimo da nismo čuli..?

Pitanje koje se postavlja kada nam neko ponudi da jedemo neke splačine ili neko nama nepoznati ''specjalitet''!

Rečenica kojom te pravi burazi teše kad nemoš' da dovršiš burek.

Način na koji ćale zajebant podprckuje sina aludirajući na disproporciju izmedju spektakla koji se odigrao kada ga je pravio i njegovog trenutnog ponašanja.

Rečenica uz koju bi svi želeli da budu ispraćeni na onaj svet.