To je jedan težak posao biti doktor. Dolaze raznorazne stranke sa raznim pričama, rođaci bolesnika, švalerke, žene, babuskere, Boško Despotović, sestre, nezadovoljni pacijenti, uvek neugodni bolesnici u svojim bolničkim posteljama i naravno džangrizavi prolaznici i kritičari institucije i profesije. Doktori primaju mito, sestre se jebu ko štuke, redovi kao ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, svi voze bemve dok se građani klackaju u fiatima, aparatura zastarela, nema klime, nema dovoljno ni sedalica u hodnicima kad je navala a pisani su građanski predlozi za stajalište na liniji 53 stvarno nema smisla niti kad je sneg niti kad je kiša niti nema zaštite od sunca a svi drugi u još gorim naseljima svi imaju nove tende na stajalištima i klime i nisu osuđeni na ariva lopovluk, privatne klinike mlate pare u nedostatku državne organizacije, farmakomafija, ništa ne može bez recepta, sve je skupo, nema ništa za džabe, doktori prepisuju ni sami ne znaju šta svako zna bolje od njih, gori su od prognoze, kreveti škripe a zavese prljave, sestre arogantne. Onda umre neko na operacionom stolu pa moraš da saopštiš familiji neće sigurno asistenti i sestre a znaju svi da jedu govna. To je najgora stvar kad nosiš čoveka na duši osim kad je neki namćor pa ako ti nije drago nije ti ni krivo. Pa onda ima slučajeva i kad nasrću i optužuju doktora da nije dovoljno uradio da je mogao nešto da učini pa mu prete porukama kao sudijama i sačekuju ga posle posla ili vode medijsku kampanju protiv njega i olajavaju gde god stignu a ponekad i ostave mrtvog goluba u zelenom džaku za đubre na terasi, kao predsedniku demokratske renesanse. Doktor je pokvaren, korumpiran, umišljen i neće da primi bez knjižice. Da čovek umire džaba mu ako nema overenu zdravstvenu ne gleda se isto onaj sa overenom i onaj sa neoverenom kao ni onaj sa skupljom odećom nego neko ko izgleda siromašan. Ona ambulantna kola po gradu samo stvaraju nervozu a pale sirene sigurno nekad samo da brže dođu na sladoled. Doktor mora da ima sedam očiju i da drži celu bolnicu pod svojom palicom, mora da se zna red i disciplina, da se pare štede, da zafali wc papira ali ne lekova, da se tačno zna šta se žrtvuje, šta su prioriteti i gde ima jeftin prašak za veš i da se gleda da se tečni sapuni kupuju samo na velikim akcijama da se zaduže ljudi samo da prate cene po marketima i profesionalnim radnjama, moraju sestre da se opominju ako su okna previše štrokava, prst mora da pređe svaku tačku, doktor mora da se prošeta po celoj ustanovi kao najokoreliji inspektor u restoranu da traži dlaku u jajetu, zovite pod hitno molere, popravite onu tamo utičnicu, tamo da se ispolira džogerom kao u kombank dvorani, kvaka da se pritegne sve da bude kao da drug Tito dolazi. Da se kupe oštrije makaze za sečenje creva, jači konac i veći frižider da ne mora svaki dan da se dopunjava staropramen jer to je nasušna potreba svakog doktora da mu se ne tresu prsti na operaciji. Da se kupe bolji kancelarijski računari i instaliraju najnovije igre. To je samo deo posla. Svi propusti moraju da se nature na nos od strane nekog direktora i doktor mora da stoji pola sata ukopan u kancelariji kao đak. Zato doktori često i puše i imaju oronuo izgled. Njihova deca su žrtve terora i odaju se porocima kao i njihove razvedene majke koje ne mogu da izdrže više od 5 godina sa doktorima kojima je posao važniji od kuće. Doktora jebu sa svih strana i niko ga ne razume, osim nekih pacijenata koji ga zovu na slavu a poneki put i završe u zatvoru sa Radoslavom Rakovićem. On spašava živote ali to nije dovoljno za njegovu familiju i njegovog oca generala koji ga je video kao ministra zdravlja. Ženu uopšte ne interesuje koliko je stomaka zašio samo je interesuje da sa drugaricama ide na tenis i plivanje a u džip nikad ni kap goriva jedinca je pretvorila u nesposobnjakovića koji nije talentovan ni za jedan sport a i ima klempave uši ne znam kako ga je rađala. Nju samo interesuje ljubav, da je otac tu a ona da ne plaća nikakvu cenu i ne polaže nikakvu žrtvu. Sestra živi u Londonu i sa njom nije u najboljim odnosima mada zna da govori protiv snaje tako da mu nekad bude drago. Ona radi za mnogo veću platu a završila je književnost, ona će hiljadu promeniti vera a on je patriota, jebeš pare, a sestra izrodila tri hindusa i to joj je život. Doktori ponekad odu na TV Happy u emisiju Posle ručka da pričaju sa dr Marićem seksologom i Vanjom Bulićem magaretom o gorućim problemima u državi i zdravstvu a na kraju se to okrene na priču kako je u Srbiji a kako u svetu. Doktori vode usamljen život i najbolji prijatelj im je viski i cigara ili tompus ako rade u privatnoj klinici. Doktori ako su dobri nose naočare a ako su korumpirani onda ne nose.

Dubokoumna samodemantujuća životna lekcija pijanog kuma.

Primorska verzija pijetla, naročito ljeti kada je turizam u cvatu. Pri tome se ne misli da slijede kruzere ili trajekte u potrazi za hranom, već zbog posljedica korone i rusko-ukrajinske krize, obitavaju oko kontejnera krećući se brzinom jednog Bahmuta oko turističkih ostataka.

Ukoliko se mamuran vraćaš doma, moguće je da ćeš dobiti besplatan paraglajding sa slijetanjem u obližnji kontejner gdje će ti napraviti završni fataliti.

Verovatno najtužnine, legalno, zanimanje koje postoji na kugli zemaljskoj. Ako nije najgore onda je u prvih 3 potpisujem.
Ljudi koje velike korporacije koje bole uvo za radnike plaćaju da smrde preko telefona sa babama i dedama koji koriste tu neku uslugu koju su im ovi odozgo pružili, te moraju da im objasne kako se ista koristi ili da poprave štagod.
Zanimanje koje ti popije dušu za manje od mesec dana te postaneš konj koji ne zna svoj posao, jer su ove kompanije sranje, koji većem konju koji ne zna gde je šupalj objašnjava kako da resetuje komp ili tako neku banalnu stvar.
Kompanija te ubedi da si neko mudo i AGENT( haha agent) I da si bitan firmi dok si u stvari šalteruša obična na koju se iživljava svako ko je i malo veći rang od tebe.
E sad ovim poslom se bave ili studenti/klinci koji su tek nešto završili i treba im keša da prežive, jer je plata realno iznad proseka, ili matorci koji nemaju stvarno gde u životu pa se teše. Jebiga.
Prva vrsta se lako pretvori u drugu ako ne digne dupe i ne sredi svoj život, pri čemu postaju prazne depresivne, nadrkane babe (važi za oba pola) u 30 godina i takvi ostaju za ceo život. Plata može biti veća ali živci i razum sve manji. Na kraju postanu i ostanu botovi, ili puknu komplet pa odu da farbaju semafore u Jermeniji ili postanu ološ teški i prebace se na neke ilegalnije vidove zarade.
Konverzacija sa ovim ljudima je nemoguća, jer iako sve što rade je govore na telefon/mikrofon, znaju da pričaju samo šablonski jer im je to sve u životu i drugačije ne znaju, i toliko su ubijeni u pojam i opterećeni poslom da ne znaju gde im je glava. Neretko su zavisnici od čega kod jer im to pomaže da se osete živim makar na kratko.
Što je najgore ovi ljudi nisu lošiu većini slučajeva sami po sebi nego ih je sistem toliko spržio da su senka ljudskog bića, te ne treba kriviti njih ako se ponašaju kao smeće već pomenutu firmu/sistem. Te menadjere iza brave i kraj priče. Naravno postoje i ljige koje su ovakve od rođenja pa su stvorene za ovaj posao. Takav šljam najčešće postaje neki lider ili neko mudo tamo i daje im se opcija da jebu pošten narod, što im je duševna hrana jer su psihopate.
Pomenuh da je plata okej, pogotovo na višim rankovima ali ne postoji novac koji ti može vratiti dušu ni živce, pa ni ličnost.

Idealista do srži. Osoba sa smanjenom količinom osiromašenog uranijuma u glavi koja večito veruje u promene "leteći iznad kukavičjeg gnezda". Povrh svega toga, on veruje: veruje da ljudi nisu stoka, veruje da nije čovek korumpiran samo svojim sebičnim prohtevima i veruje - ono što je najgore - da se nešto može promeniti.

Dobrica je, ona prava dobrica sa seljačkim rumenilom. Ume da omađija svojim entuzijazmom, ali sve dok mu se krila ne saseku. Masa ga prati, iako poput nekih ne nosi štap ili vadi babe sa dijabetesom iz snega.

Nažalost, on uvek najebe i to baš vođem humanom mišlju. Pratioci kao i svi čekaju drugog vođu, a njemu neretko sledi lobotomija grande i direktan sudar sa sistemom vrednosti koji mu je bio arhineprijatelj.

Tip propale nesrećnice, koja po difoltu izgleda ispod proseka ili tragično loše, a uz to je i priglupa, te zbog toga ima komplekse pa se nada da će nekim UMOM I ZNANJEM I HARIZMOM nekako privući pažnju na sebe. Kao klinka, to je ona riba koja na kraju časa podseti profesora da zada domaći, i nikad ti ne pomogne na testu, iako završi prva. Kad odraste krene da studira neku sprdačinu tipa filozofiju, književnost, režiju i ta sranja. Ako se bavi muzikom ili slikarstvom još gore.
Ovakve spodobe se lože da su 'umetničke neshvaćene pesničke duše koje samo žele da pomognu ovom napaćenom svetu i da vole život svojim velikim srcem'. Neko im je nekada rekao da treba da se pipaju na patetiku I dramu I da ljudi to vole. Ko I zašto ne znam. Na društvenim mrežama religiozno prate one kretenske stranice gde debili sa 2 razreda osnovne pišu/šeruju neke pesmice na nivou gorem od slupanog, trulog juga u kanalu u kome se jebu neki pacovi, i to zovu poezija. Tipa neki lik mudro drži pesnicu na bradi, u crno beloj varijanti, i ide neki tekst pisanim slovima kao:'Oh njena bleda ruka grli tako jako, njeno srce slomljeno u tami kuca, njene oči bistro posmatraju ovaj mutan svet kroz prozor čistote i nevinosti'. Od muzike se sluša nešto nabeđeno, ali ne tradicija na foru ja imam kola pare drogu bogatog muža bole me jaja, neee. Njima je to ispod časti jer ona nije drolja, ona je DAMA. Stoga sluša kao neki jazz i pop rok, gde iste takve kompleksašice, samo one koje su našle sponzora, stenjkaju nešto ROMATIČNO, dok nose rukavice do ramena in one ogromne damske šešire.
Naravno dama gospođa riba će otići u neku sranje polu hipi kafanu , napiti se i nagutati svega, i igrati uz neki narkomanski tehno, dok ne padne u komu i sabere se kod nekog lika u krevetu, kog ni ne zna ali nema veze, romantika. Nije prvi put, a zasigurno ni zadnji. Pošto su očajne a utripovane do srži, daće sve da ubede nekog lika da ih posmatra kao osobu, a kad uspeju onda će da ga polako pretvaraju u simpa jer kao i svaka nesrećnica tripuju dominaciju. Naravno u većini slučajeva to ne radi, i tretiraju ih kao najgore kurave,( što i jesu realno). Mada je ovo donekle i dobro jer čak i simpovi imaju standarde. Izgleda. Možda. Dok gotičarke seru o depri I teškom životu većinom iz fazona, ove zaista jebeno tripuju da su nešto posebno i neka enigma.

Oblik nepoznate vanzemaljske inteligencije koji se formira u studentskim frižiderima. Obitava na hrani poslatoj od kuće koju nisi pojeo, jer si tada još uvek imao kinte za pljeskavicu.

Floskula koju uglavnom koriste poznate ličnosti kako bi ubedile ''obične'' ljude, a i sebe, kako im slava nije udarila u glavu i kako se nisu ni najmanje promenili od kad su postali popularni. Keš, besni automobili, pičke na izvol'te, ma ništa od toga na njih nije uticalo da se transformišu u Čarli Šina, već su i dalje ostale iste one mirne i nenametljive osobe koje su i bile kada su otišli iz svog malog periferijskog grada u potrazi za srećom i boljim životom.

Lik koji jako mnogo jebe, za njega su Don Žuan i Kazanova dva šalabajzera koji ponekad nešto nabodu. Naravno, sve u njegovoj "realnoj" samokritici. U stvarnosti je on tip opterećen seksom koji je pičku video samo kada ga je babica posle porođaja tukla po guzi okrenutog naopačke, a i tada se samo nazirala.

Namigivati, tj. nekontrolisano treptati usled posledica nesavesnog korišćenja aparata za varenje. Ili... što bi naš narod rekao: Kad si kriv kurac, pa ne znaš da radiš njim, da izvinu ova deca što čitaju...

Sarkastična primedba koja se upućuje osobama koje su potpuno neosetljive i totalni bukvalisti. Ne mogu da shvate dobronamerno upotrebljenu laž ili blagu metaforu.

Poznata i kao alkografija.

Kada sve zemlje poznaješ po piću po kojima su one poznate.

Domaćinski izraz koji jedini može adekvatno da opiše situaciju kada se svim silama i pameću borite protiv nečije, ničim sem glupošću izazvane sreće, dabogme uzalud. Protivnik u inat svim šansama i brojevima, koje niti prati niti razume (što vodi još većem nerviranju) više puta u nizu trijumfuje i ostavlja prvog protivnika u besu i očaju.

Vajninger je bio bečki filozof, napisao je delo 'Pol i karakter' u kome je kroz 600 strana knjige pokušavao da udje u srž ženske psihe. Sve bi to bilo okej, da Vajninger nije bio dvadesetogodišnjak koji nikad nije ušao u srž ženske pičke, odnosno, nikad nije jebao. Navodno, bio je previše intelektualno i duhovno uzvišen za jednu tako primitivnu i životinjsku radnju kakva je seks. Dakle, asocijalni mladić bez ikakvog iskustva sa devojkama mislio je da zna sve o ženama. Neki njemu slični su ga smatrali genijem, običan narod ga je smatrao lelemudom, licimurom i seratorom, a psiholozi su ustanovili da boluje od histerije. Sve je eskaliralo njegovim samoubistvom u 23. godini života.

Na ležaljci što visi između dva stuba balkona na kraj sela žute kuće on spava. Sanja aleju koju sa obe strane krasi drveće čije grane miluju ceradu malenog kamiona salona namještaja ''Ardor''. U luku jave pristiže zbog djetlićevog mahnitog čukanja stabla bukve. Trlja oči, lagano se proteže, pa ustaje. Važna činjenica - nikada ne ustaje na lijevu nogu.

Njegove jutarnje obaveze veoma su jednostavne - sve što treba da uradi je da ode do WC-a i smakne govna i prljavštinu sa svog tijela. Jednom riječju: da kao na Simsu napuni one kurčiće do kraja.

Zatim slijedi zaljevanje tih par redaka povrća u, pa ajde, može bašti, i dekorativnog cvijeća na obodu travnatog ostrva među betonskim pločama prije no što grane Sunce. Prošle godine mu je spržilo sve jer, jadan, nije znao da se po onoj vrelini ne valja zaljevati... džabe mu je baba govorila!

''Šta sada raditi?'' - pomisli glavni junak ovog djela. ''Nešto što me ne ispunjava.'' - pa se opali smijati, sjetivši se svih jadnika koji imaju muda i smjelosti da, u doba interneta, kažu da im je dosadno.

Nakon što je palo još jedno objašnjavanje od doručka koji su sačinjavali jaja i par kobaja, on nabaci na glavu cvike koje uljepšavaju pogled na svijet. Sjeti se kacige, koja bi mu bila od koristi jer se treba prebaciti Vespom do grada. Sjeti se i toga da on nije jebena pederčina i da je Vespa u kasu brža od drotova u galopu.

Iz Vespe kulja dim kao da ide na ugalj. Vozači iza njega mu jebu porodično stablo kurcem, ali on se ne obazire, ne zato što ga to ne pogađa nego zato što ne dopire do njega; iz slušalica pravo u njegove uši piči solaža Rodžer Votersa. ''Jer jaaaa postadoh udobno lud.'' Osmijeh. Kočnica.

Prazan sto negdje u hladu. Prazan sto negdje u hladu. Evo ga. ''Dobar dan. Kratka sa mlijekom i vode u najvećoj čaši na svijetu, za početak.''

I, eto ti nje. Nisu se vidjeli sedam dana. Poljubac, ali u lice. Proleti mu kroz glavu jedno ''Zašto?'' i poče da odzvanja. Napet razgovor. Laktovi na niskom stolu. Strijepnja. ''Dobar si ti momak i sve ali...''. Znoj kapa sa dlanova po njegovoj napukloj desnoj patici. Nervoza, panika, kafa na eks.

Gotova je epoha sa njom. Zagrljeni, glava udubljenih u jastuk, razmišljali su o imenima svoje djece. Dva dječaka i jedna djevojčica. Žao mu je, stvarno mu je žao, jer je ona bila prava djevojka za njega. Kao što je bila i svaka prije nje, i kao što će možda biti ona što će mu večeras doći uključiti mašinu za veš, jer su njegovi na moru, a on ne zna kako se to radi. Šatro.

Deo pregleda za vađenje lekarskog uverenja, stavka- psiholog.

Žene samo deklarativno pripadaju istoj vrsti kao i muskarci. Inace imaju fiziologiju koja se vrlo razlikuje od muske, a i mozak im funkcionise na sasvim poseban nacin. Zbog cega onda postoji ta povezanost izmedju zena i muskaraca? Povezanost koja zadire toliko duboko da su te dve vrste zivih bica pocele da lice jedno na drugo pa cak i da imaju zajednicki suzivot. Odgovor je interes?

Za muskarce su zene samo egg and baby inkubatori, ali i masina za pranje vesa i posudja, peglanje, usisavanje prasine ... Ne, kuhunja nije za zene, tamo se one osecaju kao robovi. Kuhinja je mesto gde se pravi muskarac mnogo bolje snalazi i iskazuje svoju kreativnost.

Muskarci misle da su zene nedokucive i nerazumljive. Donekle tacno. U stvari zene ni same sebe ne razumeju. Krecu se po svojim ciklicnim putanjama (kod zena se sve dogadja u ciklusima), pa je njihova prevrtljivost u stvari deo njihove prirode.
Musko resenje: treba biti tajnovitiji i prevrtljiviji od zene. Ona nikada ne sme znati na cemu je. Dok postoji enigma u muskarcu on je za nju svetinja, a zena tada uopste nije enigmaticna za muskarca.

Za zene su muskarci donatori spermatozoida, snagatori za pomeranje namestaja, automehanicari i izvor novca. Dok god ovo funkcionise zena je zadovoljna.

Zena-zene. Najkomplikavaniji odnos u svemiru. Svaka zenska aktivnost je usmerena prema zenskoj konkurenciji. Sminka, stikle, garderoba, parfemi, silikoni ... Sve je to usmereno prema satiranju zenske konkurencje a ne osvajanju muzjaka. Greska. Muskarci jebu zato sto im se jebe, a ne zato sto je zena nasminkana ili ima silikone, bas kao sto jedu zato sto su gladni. Ali zene to ne kapiraju. One ce uporno kupovati 120 para cipela bez obzira na to sto bi bile jebane i bez cipela. Njihov mozdani centar za unistavanje konkurencije je najjaci i ne dozvoljava im racionalno razmisljanje. Muskarac koji zna ovu zakonitost ce za nedelju dana otrsiti celo jedno zensko jato/drustvo.

Zeni nece smetati da spava sa momkom svoje najbolje drugarice. Ne da ne smeta, ona to zeli najvise na svetu. Jedino se tada oseca pobednicom. Ona ne mora da “preuzme” decka, dovoljno je da spava sa njim. Trideset minuti slave je zeni dovoljno, jos ako se to desilo u periodu ovulacije, pogodak je pun. Muski bi da zadrze vezu duze, oni se tesko odvajaju od plena.

Zene obozavaju cokoladu i soping uvek, a seks povremeno i ciklicno. Zene funkcionisu na taj nacin zbog beba, cak su i okrutne amazonke po legendi povremeno podlegale materinskom instiktu. Resenje zivotnog rebusa za svaku zenu je BEBA. Jedna, pa druga, treca ... i tako ... dok god ima vodonika u zvezdama i estrogena u zenskim telima.

Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice...
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
"Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s' očiju dok se nisam predomislio!!!"

Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?

Najčešće su u pitanju četiri lika, mada ima reklama gde su dvojica, a najređe trojica.

Uglavnom su relativno normalne građe, za razliku od nabildovanih drvoseča, vatrogasaca, sportista i metroseksualnih, polufeminiziranih likova sa prodornim pogledima, koji su provejavali kroz takve reklame pre par godina, a dan danas se mogu videti u reklamama za brijače, kremice i razne druge proizvode za negu muškarca.

Iako na prvi pogled deluje da je to pomak ka manjoj iritantnosti, nije.
Sam pokušaj da se napravi reklama sa običnim, kul likovima iz kraja, koji vole fudbal, bace stonać na gajbi jednog od njih, ljušte roštilj na nekoj poljani, gledaju fudbal u pabu ili bleje na kauču da vide gol svog omiljenog kluba iako im se piša do jaja, potpuno je neuspeo i deluje izveštačenije od grandove pevaljke koja voli iskrenost i kao jedinu manu navodi preteranu veru u ljude.

Da, nisu baš sveže obrijani, frizura im nije nameštena pod konac, isto kao i meni ili većini vas, garderoba im je potpuno obična, normalna, uz neki detalj koji prati boju voljenoga kluba ili reprezentacije. Jeste, često je jedan od njih malo deblji, trapavi ortak koji bi trebao da bude onako gotivan i da doda šmek realnosti u reklamu, a opet sve to iritira i deluje izveštačeno.

Da l’ je u pitanju to što to deluje isuviše kežual, tako da je obrnulo krug pa se stiče dojam usiljenosti ili je možda u pitanju to što oni nisu takvi likovi u stvarnom životu, a kao glumci su go kurac, pa ne mogu da dočaraju tu atmosferu gledanja fudbala sa ortacima. Možda je i sam scenario nekako nadrealan, ortaci ’vataju pivo pre pičke, imaju televizor u frižideru i klonji, pri pomenu čipsa sa ukusom bele vešalice prave face kao da će da jedu pravu belu vešalicu, nekoliko sekundi pre gola počnu da se cimaju nešto kao epileptičari, bacaju taj čips po sobi kada padne gol ili možda čak i to što i ne deluju kao da su ortaci uopšte, nego se baš vidi da su četiri lika koja se prvi put vide u životu, sve je to dovelo do toga da su reklame za pivo totalno sranje i rame uz rame sa reklamama za deterdžente, iako je u njih uloženo daleko više i traju duže.

Izbacite likove iz reklama, stavite samo ime piva na jednobojnoj pozadini i to dve do tri sekunde plafon i prestanite da nas nervirate. Ionako reklama ništa ne znači ako vam je pivo sranje.

Ništa nije bezazleno, đe nešto jednom zadimi tu vatre mora biti. Pesimističan način posmatranja svijeta. Nekada je opravdano u kakvom društvu živimo, a nekada ne prosto ljudi obožavaju da ugroze stanje.