Čovek koji se u pekari pita za sve.

Sigurno ste nekad jeli ljute feferone, ponekad ljuće nego što bi trebalo, i sigurno vam se desilo da sutra ujutru osvane sa neprijatnim osećajem da vam je wc šolja potrebna... još nesvesni šta vas čeka, sedate i ulažete napor, a onda: guzni znoj, grč, plač, joj majko neću nikad više...
Eto to je to, niko vas ne može opeći ko govno. Ima tu i simbolike...

Suptilan način muvanja devojke sa sela.

Retoričko pitanje kojim izražavamo nezainteresovanost za nečije probleme.

Kratak i jasan prikaz lokalnog seoskog alkoholičara.

U duhu izreke "Ispeci pa reci", ova konstatacija je namenjena onima koji neretko izgovore nešto nepromišljeno.

Riječi koje su, zapravo, osudile čovječanstvo na život van Edena. Sasvim jasno, glavni krivac je smokvin list, koji luči bjeličastu, ljepljivu, iritirajuću tečnost.

Kada dođeš kod babe u selo da prespavaš,a sutradan čuješ ogromnu buku kod komšije.

Iritirajući karakter nebivene primadone sa većim prohtevima od sina arapskog šeika, kojoj se ne može udovoljiti pa da jebe rak raka. Svaki trud oko dotičnog predstavlja veći promašaj i od transfera Fernanda Toresa u Čelzi.

Zagrijavanje stolice se vrši unošenjem veoma ljute hrane u organizam, koja kasnije nanosi bol pri kenjanju. Princip Jedeš peče-sereš peče.

jedeš - peče
sereš - peče

Čini mi se da je pečenje rakije jedan od veliih brendova u Srba. Ovaj ritual privlači veliki broj pripadnika muške populacije koji izgleda da imaju šesto čulo koje ih prosto privlači tvom dvorištu. Tokom ovog procesa kroz dvorište i oko kazana sedne veliki broj različitih ljudi.

-Komšije - Oni prvi dođu, pomažu ti u sklapanju "vesele mašine" i u procesu prireme celog procesa. Naravno Čak i komšija sa kojim nisi pričao godinama navrati da srkne jednu čašicu rakije, grimasom i klimanjem glave ti pokaže šta misli o rakiji i ode.

-Lokalni pijanac - Ovo je osoba koju niko nikad nije video bez flaše u ruci. Pojavi se redovno kod svakog u dvorištu i uvek je najbliži kazanu, sa sobom nosi čuturu i traži da mu rakiju isključivo sipaš u čuturu. Za rakiju uvek da isti komentar - dooobraa

-Stručnjak serator - Lik koji smatra sebe velikim poznavaocem svih alkoholnih pića a pogotovo rakije. Prvim gutljajem promulja rakiju po ustima i uvek da neki akademski komentar. Standardna mu je priča da Srbi ne znaju da peku rakiju i da se u inostranstvo to mnogo bolje radi, rakiju mu je uvek loša i za sve ima neku zamerku.

-Pop - pojava popa prilikom kad se peče rakija u mnogim selima je retka, ali kod mene u selu pop je redovna pojava. Pre svega zato što je pop težak alkos. Kad ide da sveti vodicu i s obzirom na to da u svakoj kući mora da popije alkohol u nekom obliku obično nakon pete ili šeste kuće završi u nekom jarku. Osim po mantiji ne izdvaja se mnogo od ostalih.

Osoba koja ne ume da pije - uvek se nađe bar jedna osoba koja neiskusna u ispijanju ove magične tekućine. Ova osoba eksira svaku čašicu rakije i gasi je obično nekom flašom Koka Kole (koka kola je inače poslednji stadijum neiskustva). Prvi završi na zemlji buncajući. Iskusni rakijaši znaju da se u rakiji treba uživati da je treba piti lagano, eventualno eksiraju jednu čisto da vide kako klizi niz grlo.

Osoba koja ne pije rakiju - postoje 2 tipa. Osoba koja loše podnosi rakiju ali voli društvo po obično sedi sa pored gajbe piva i priča svoje lovačke priče. Pošto je na kraju večeri obično najmanje pijan njegov je zadatak da odvede sve kući. Drugi tip je osoba koja ne pije nikakav alkohol. Tu je da bi kritikovao način na koji majstor peče rakiju. Naravno on zna kako dobiti najbolju rakiju iako je nikad nije probao

Tu bude i gomila drugih likova koji bez ikakvog pozdrava dođu srknu rakiju i bez reči odu.

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.

Jedan od načina da nekome kažeš da preteruje, laže ili jednostavno previše priča.
Najkraća varijanta bi bila sereš. Alternative su: sereš k’o grlica, sereš k’o foka ili sereš k’o Drecun.

Стил бријања при коме се са унаказиш и искасапиш као да ти је поред главе експлодирала противтенковска мина и само те милион малих гелера посече а останеш жив (добро лупио сам).
Често овај стил гаје почетници у вештини бријања али неретки су и случајеви да се и они који су прилично дуго у томе ураде у овом стилу.

Pitanje upučeno novopečenom vlasniku Supeg mega gigabajtnog telefona kome se sve meri u desetinama mega/giga piksela/bajta sa super saraund 5.1 zvukom i predrkancijom od raznih dodataka tipa: antena za TV i olovčica.

Kaže se za osobu koja ima nos kao Ognjen Amidžić ili Nikola Djuričko. To nije obična devijacija. Toliko je izražena, da se upoređuje sa sekačem za burek.

Krajnji stupanj prejedanja. Kada i samo "olakšavanje" boli.

Licemer. I kao da mu nije dovoljno što radi stvari kako ne treba, još traži i izgovor za svoje pogrešne postupke. Te, mi to tako od uvek. Te, greh na usta izlazi, ne ulazi. Te, rek'o pop da sme ako nije sreda ili petak. Koga još zabole što je to usred posta, pred najveći hrišćanski praznik. Daj krmetine da se krka, dobro je za holesterol!

Isto što i muzika bez tona ili TV prenos pozorišne predstave.