Оправдање за свако срање које нас је срамота да урадимо на сопствену одговорност, па је пребацујемо на другога.

Није сленг, као ни готово 95% срања које овде пишемо, али може нам се тако смо у прилици. Ми то због Кајзена.

Turska serija, koja, ako je prati neko od vaših ukućana, kod vas izaziva samo jednu misao: "Joj, kako je lijep onaj španski jezik bio!"

Pitanje za otvaranje izduvnog ventila prenaduvane osobe od prekoputa koja prijeti da poleti. Dolazi na kraju sažetog izlaganja ostavljajući prisutne bez teksta, postiđene, u čudu ili u nebranom grožđu.

Izvinite, nismo znali - kasno je za to, rođače.

Gordo?!
Let me see, što bi rekō moj profesor.

Gordost je jedan od smrtnih grehova, te bi se u tom svetlu moglo reći čovek, kako to (po)grešno zvuči.

Evo kako gordost vide oni
koji bi da nam pokažu put:
"Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљoм."

S obzirom da nisam rob dogmi, naročito ne svedok, samim tim ni testis, što za krajnju posledicu ima da nisam jaje, ne bih se bavio ovim aspektom gordosti, mada bi mi bilo lakše da iznesem primere.

Bliži mi je onaj finiji prustup, gde gordost podrazumeva neki pitomi ponos, baziran na velikim delima, korisnim mikrookruženju ili široj zajednici, a koji se prepoznaje još kod Diogena i Seneke.

Ponosim se svojim prijateljima i mnogim gotovo anonimnim ljudima, kao što su Marina Moračanin, konobarica, Dragan Nikolić, policajac ili
Milenko Obućina, ubogi starac, koji su već zaboravljeni, a učinili su nešto veliko, što bi se u normalnim okolnostima podrazumevalo.
I mnogi koji su rizikovali život spasavajući tuđi. Ponosim se sobom jer pripadam istoj vrsti.

Biti čovek ne znači pripadati vrsti homo sapiens. Ne samo to. Nije dovoljno da organi budu raspoređeni prema zadatom modelu. Moraju i da funkcionišu u modu karakterističnom za čoveka. Za Čoveka! Makar
organ koji favorizuje čoveka kao najinteligentnije biće u poznatom delu Univerzuma, mozak, zbog čijeg korišćenja, ili
nekorišćenja, ljudi postaju poznati.

Čovek je u proseku
inteligentniji od svinje, ali to ne znači da je svaki čovek inteligentniji od svake svinje.

Mnogi ljudi su obeležili vreme u kom su živeli, ceo svet je čuo za njih. Ne uvek po dobrim delima. Neko kao čovek, a neko kao svinja.

Svejedno su bili veliki, to više u svojim očima, što su više štete naneli civilizaciji.

Postoji i verzija "čovek, kako to gorko zvuči". Ne slažem se, a ne bi se složili ni ljudožderi.

Proudly yours, S. O.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Najbogatiji čovjek u Srbiji.

Kako nastaju noše???
Noše nastaju tako što ne vežete svoj kondom koji bacate u wc šolju.

корњача која сигурно неће умрети ако је окренете на леђа. Уз то говори Српски, убија змајеве, и најбољи пријатељ јој је пас!

Pokusaj nase svesti da shvati sebe samu. Osecaj uopste nije prijatan i nemozes ga kontrolisati. Dogodi se u trenutku kad se najmanje nadas, vrlo kratko traje i prati ga cudan veliki strah od svega, vid ti se izostruje i imas osecaj da ces shvatiti nesto ali ti to stalno bezi. Posle toga trenutnog vlesa, postajes potpuno drugi covek strah je malo manji ali nemoze da te napusti, ma kolko se trudio da mu se suprostavis. Postajes bezvoljan i smusen bez ikakvih emocija samo neki cudni strah osecas koji moze da traje i mesecima. Desava se vecinom u pubertetu ali ne moraju ga svi doziveti. Osecaj je podsvestan pa ga je tesko objasniti recima ali pokusacu, strah prati podsvesna pitanja Kako to Ja? ili Kako to ja osecam samog sebe?

NJEMU:

Veza. Ekskluzivan način da ostatku sveta poručite koliko ste zrela i odgovorna ljudska jedinka...a, pre svega, kako imate redovan seks. Ovo potonje je, razume se, jedan od ljućih mitova u istoriji civilizacije homo sapiensa a vi ste se upravo krvnički ugrizli za donju usnu. Istina je, zapravo, da ste zreli i odgovorni onoliko koliko biste bili i van veze (dakle, u onoj meri da iznamljeni film umesto sa tri, vraćate sa dva dana zakašnjenja) a da je "redovan seks" toliko redovan da je već polako počeo da se gubi u magli između redovnih jutarnjih erekcija i neredovnih onanija na lik i delo gospodične Olsen, znači bacite pogled, nećete zažaliti. Sve u svemu, nalazite se u nekoj vrsti začaranog kruga, svojevrsnoj mišolovci za dušu i muda, a očiglednog izlaza nema, tipa, kao onomad kad ste se na Maretovoj svadbi solidno ucvrcani optimistično uhvatili u krajiško kolo i sledećeg jutra se probudili u neidentifikovanom jarku sa izmeštenim unutrašnjim organima i iščašena oba jebena ramena zgloba. Pritom ste i žešći pičkopćenik. I baš u trenutku kada držeći je za ruku na putu ka pekari "Hleb&Kifle" po integralnu rol-viršlu za 189 dinara pomislite "Šta, nije ni drugima ništa bolje, nije veza samo med i mleko..." - BUM!, ispred pomenutog zdravstvenog objekta nalećete na sumnjivo iskeženu nepoznatu osobu muškog pola sa kojom se vaša lepša polovina upušta u jednako sumnjivu interakciju, čini se, sumnjivo intimne kakvoće. Vi bivate predstavljeni ovlaš, retroaktivno, možda čak ne i uopšte (mislim, ipak ste vi njen JEBAČ a ne tamo neki levi!) i čitava neprijatnost se završava njihovim (predugim) zagrljajem i oporim mirisom friške mokraće koja se sliva niz vaše obraze. "Ma, drug iz vrtića, nismo se videli sto godina..." njen je blagoglagoljiv refren koji ponavlja a vaša karta za izlaz iz tog limba. Tojest, ako niste pičkopaćenik, je li...

NJOJ:

Veza. Jedinstven način da svetu oko sebe pokažete koliko ste zrelo i odgovorno ljudsko biće, odnosno žena...a, pre svega, da ste u stanju da jednog muškarca zadržite kod sebe duže od produženog vikenda. Ovo potonje je, logično, čist mit savremenog čovečanstva a vi ste upravo brecnuli na pretpostavljenog. Istina je, ustvari, da ste zreli i odgovorni koliko bi bili i da ste van jedne emotivne veze (dakle, nošenje tampona i kondoma u neseseru se svelo samo na nošenje tampona a kako ovo drugo držite u noćnom stočiću pored kreveta za kad "ovaj navali") dok je "zadržavanje muškarca na duži period" nuspojava vaše nesigurnosti u samu sebe, teranja inata ženskom roditelju i pomirenosti da je Vanja Udovičić ipak nedostižni otac vaše ćerkice Atine-Magdalene. Bilo kako bilo - nalazite se u nekakvoj sopstvenoj verziji vrzinog kola, usamljeni a željni samoće, zadovoljeni a željni kurčine...i sve podseća na ono kada ste se na Svetlaninoj svadbi muvali sa klavijaturistom i jutro sledećeg dana dočekali slažući kablove od pojačala i jebenog Korg Tritona. Pritom ste i klasična kompleksašica. I baš u trenutku kada držeći ga za mišku na putu do "Taš" kladionice da uplati singl na Liverpul (jebeno opet) pomislite "Šta, nije ni drugima nešto bolje, nije veza samo fun, fun, fun..." - BAM!, na okuki ispred narečene lokalne institucije maltene se sudarite sa sumnjivo obdarenom nepoznatom pripadnicom ženskog pola sa kojom vaša jača polovina namah započinje jednako sumnjivo komunikaciju, čini se, sumnjivo odabranim rečima. Vi bivate predstavljeni jedva, polutiho, sramotno (mislim, ipak ste vi njemu DEVOJKA a ne neka tamo leva!) i čitav susret se završava njihovim (nedozvoljenim) zagrljajem i odvratnim smradom njenog jeftinog parfema na njegovom vratu. "Ma, ortakinja iz vrtića, nisam je video još od detinjstva..." njegovo je govnarsko objašnjenje uz tu sliku a vaša karta u jednom pravcu iz tog apsurda od veze. Tojest, ako niste kompleksašica, je li...

///// Ove godine sam proveo letnji raspust mnogo lepše nego prošle. Baba Stana iz Nemačke nam je kupila Soni.
///// Baba Stana je tatina tetka. Žena tamne farbane kose, braon očiju i kupila nam je Soni. Dobili smo dva džojstika i nekoliko igrica. Ja i moj brat Zoran smo igrali non stop. Jedan dan Zoran je hteo da igra Drajvera a ja sam hteo Teken. Nismo mogli da se dogovorimo, onda sam ga grunuo nogom u stomak kao Jošimicu kad uradi kombo i izbio mu vazduh. On je počeo da plače i onda me je tata tukao. Zoran je mali, ionako kad igra samo priteže dugmiće jako, dere se i ne zna šta radi. Sutradan smo se pomirili i dogovorili da igramo Kreša, pustio sam njega da bude beli medved, a ja sam birao tigrića. Ovo leto je bilo još po nečemu posebno, Milica me je poljubila u obraz. Milica je devojčica smedje kose, krupnih crnih očiju, i to je bila moja simpatija. Dosad me nikad nije primećivala kad se igramo u parku, ali ovog leta jeste. Pitala me je ispred zgrade može li da odigra jednu šemu Sonik Hirouza. Ja sam rekao da može ali da me poljubi, i to se i desilo. Tih dana tata je puštao Mileta Ignjatovića na kasetofonu po ceo dan, a i ja sam voleo da ga slušam dok igram Mortal Kombat. Najviše sam voleo kad pusti Na putu za ludilo, a ja uzmem Liu Kanga i deljem sve redom bar dok ne stignem do princa Goroa, on mi je bio težak baš. Posle smo otišli u selo. Deda Jovo, tatin tata, je pao sa traktora i slomio šest rebara pa je trebalo da se pomogne u selu. Mama kaže da je bio pijan ko letva, a baba da ako prekostane da će da ga ubije vilama. Deda je bio čovek sede kose, i crnih očiju, malo punije gradje uvek me je likom podsećao na Heihačija iz Tekena. U selo nisam poneo Soni, bilo je dosadno tih deset dana, često naveče sam zamišljao kako prelazim level u Fajnal Fantaziju. Posle sam došao kući i počela je škola.
///// Leto sam proveo lepo i nadam se da nam sledeće godine baka Stana doneti jedan džojstik jer nam je jedan crkao, a ne one Ekšn menove ko lane.

Kako ćeš znati nešto da radiš, a nikada te nije zanimalo. Govori se uglavnom nekim fejkerima, lažnjacima, koji stvaraju lažna lica preko kojih pokušavaju da stvore drugačiju sliku o sebi. Sliku suprotnu od onakve kakva zaista jeste.

Osoba kojoj ne verujete ni u ludilu.

recenica koju zaista ruzna devojka nece reci, ali, naprotiv lepa hoce. npr. riba okruzena s nekoliko likova kaze: "kako sam ruzna", ocekujuci da ce joj neko reci da nije ruzna, vec da je lepa itd. ovo je dosta prisutno na facebooku gde neka ful riba stavi neku svoju sliku gde joj se vidi pola bulje ili joj je ispala sisa, sliku joj lajkuje 189 ljudi, a ona onda napise nesto tipa: "bas sam glupo ispala" ili "kako sam debela" itd. zatim slede komentari likova, koji su lajkovali sliku. ti komentari su obicno sledece sadrzine: "nisi ruzna, bas si ful ispala" itd. onda ona napise "hvala" ili nesto slicno, obicno uz smajlic :)

Svi kojima je Srbija na srcu imaju danas zadatak, dužnost i obavezu da razmišljaju i osmisle najbolje što mogu svoj odgovor na goruće pitanje: kako odbraniti Srbiju?
Kako da je odbranimo posle svega što joj se dogodilo? I, ne manje važno: kako da je odbranimo posle svega što nam se dogodilo?
Jer smo svi mi, bez obzira na naše međusobne razlike, već toliko puta prolazili kroz ono nepodnošljivo osećanje tuge i razočaranja, dok smo nemoćno gledali strašno osiromašenje i uniženje naše zemlje, sve užase takozvane tranzicije našeg društva, rasparčavanje i opšti raspad naše države, propast i stradanje naše domovine, stradalnički put i nestanak naše otadžbine, sve zapuštene i beznadne pejzaže naših zavičaja, međusobnu mržnju i nepoverenje.
To osećanje smo svi doživeli. Svi do jednog.
I bez obzira na to kojoj ideologiji pripadamo, kakvoj politici verujemo i koga priželjkujemo za predsednika i premijera - svi smo, redom, prošli kroz ovo razočaranje stanjem u kome se nalazi Srbija koju volimo, ona čijoj se obnovi nadamo.
I bez obzira na to da li nam je bliži Peti oktobar ili Vidovdan, da li glasamo za ulazak u Evropu ili za približavanje Rusiji, da li živimo u Beogradu ili Čikagu - nema nikoga među nama ko se nije bar nekad upitao: ima li još nade za neku drugačiju, bolju i lepšu Srbiju.
Jer problem nije više u tome da li nam se dopada Srbija u kojoj živimo, da li smo zadovoljni krunom na njenoj glavi i da li nam smeta njen jugoslovenski ili republikanski oblik. Stvar, već odavno, nije u tome da li Srbija naših snova liči na onu čiju sudbinu delimo.
Ne uznemiravaju nas, u ovom trenutku, samo ona već klasična pitanja: da li srpski tenkovi na vojnoj paradi pred Skupštinom imaju ucrtanu petokraku ili dvoglavog orla, da li srpski fudbaleri igraju u plavim, crvenim ili belim dresovima i da li srpsku prestonicu prepoznajemo po Hramu svetog Save ili Meštrovićevom Pobedniku.
Ne, sad nas proganja i prati neko mnogo jače i starije pitanje, koje od nas zahteva iskren i hitan odgovor.
Da li ima nade za bilo kakvu Srbiju?
Da li ćemo, za svojih života, ikad više videti realnu snagu i ponos jedne nezavisne, suverene, vedre i bezbrižne Srbije? Da li će kaldrma i asfalt ponovo odjekivati pod ujednačenim ritmom čizama ma kakve srpske vojske? Da li ćemo ikad još na licima naših sugrađana videti znake bilo kakvog entuzijazma, ma kakve energije, nekakvog optimizma i vere u bolje sutra?
Da li ćemo doživeti da vidimo ikad još ljubazne i požrtvovane srpske medicinske sestre, fine i strpljive srpske službenice na šalterima, dobronamerne i normalne srpske policajce, nepotkupljive srpske sudije i profesore, srpske tajkune koji su spremni da s drugima podele makar mrvice sa svog prepunog stola, srpske ministre koji daju ostavke iz moralnih razloga, srećne srpske brakove pune uzajamnog poštovanja i obostrane trpeljivosti, srpske političare koji ispunjavaju ono što su nam obećali na izborima?
I da li zaista želimo da naša deca studiraju i žive u Srbiji - pa ma kakvo bilo njeno buduće uređenje, ma kako se zvale srpske ulice i bulevari, ma čiji spomenici krasili njene trgove?
Da li ćemo ponovo osetiti solidarnost i pripadnost zajednici, a da nas na to ne primoraju strašna narodna stradanja i uspesi naših sportskih heroja?
Da li ćemo prisustvovati čudu neviđenom: osećanju da je neko još uvek spreman da podredi svoj lični onom zajedničkom, srpskom interesu?
Da li ćemo se podsetiti, uživo, razloga zbog kojih su uopšte građeni Studenica, Hilandar i Visoki Dečani; zbog kojih su se spremali u vojsku svi oni golobradi dečaci i najbolji među muškarcima uoči cerske i kolubarske bitke; zbog kojih su se žrtvovali, propovedali, slikali, trpeli i u Srbiju se vraćali svi naši veliki prethodnici; zbog kojih su svoje stihove posvećivali otadžbini i onako iskreno pevali Rakić i Dučić, Rastko i Vinaver; zbog kojih je Vuk Karadžić špartao Austrijom na drvenoj nozi, a Dositej pešice obišao čitavu Evropu? Sve to u potrazi za odgovorom na isto ovo pitanje. Pitanje odbrane Srbije.
Jer je to pitanje svih pitanja. To da je najvažnije odbraniti Srbiju.
Ne razapinjati je zbog naših sopstvenih grešaka. Ne poistovećivati je sa onim što ju je skoro uništilo. Ne odbacivati sve druge Srbije osim one u koju verujemo. Ne mrzeti, unapred, sve one koji je brane i vole na drugačiji način nego mi. Ne izjednačavati politiku sa životom. Ne tražiti krivca samo na nekoj drugoj strani, već se dobro pogledati u ogledalu onoga što smo mi uradili i propustili da uradimo. I nikako ne gubiti nadu.
A to ćemo postići samo ako budemo imali snage da svoja uverenja, svoja osećanja, sve svoje rane i ožiljke podredimo interesima svoje zemlje. Svoje Srbije.
A to će opet biti moguće samo ako budemo znali osnovnu formulu svakog istinskog patriotizma.
A ona glasi: ne možemo braniti ono što ne volimo. Ljubav prema Srbiji je zato i jedini uslov prava na njenu odbranu.

Волели смо се. Наша веза започета је на екскурзији почетком треће године средње школе. Наредне две године биле су најлепше у мом животу, били смо омиљени у друштву, нашем заједничком друштву. Спремали смо се заједно за факултет, чак ме је и њен ћале зготивио. И онда је дошао факс. И проблеми. Она је уписала ФОН, а ја Вишу кошаркашку. Није јој се допало, рекла ми је да упишем "неки прави факултет" и да овде немам перспективу. Како ми је увек звоцала због мог боемског начина живота, није јој дуго требало да на свом факултету нађе неког улицканог фићфирића - будућег менаџера који се јако дојми њеној мајци. Тек тако! Ишчупала ми срце из груди, распршила моје снове о заједничкој будућности као балон од детерџента. Живео сам у илузији која се разбила као Ф117 од буђановачко тло. Пропио сам се и напустио школу. Ево ме сад у 28. години живота, на самрти. Кренула је из Цириха, из своје породичне куће у којој се осећа као птица у кавезу, да ме види последњи пут. Не зна да неће стићи...

Тип који и даље носи и користи outdated мобилни телефон из прошлог века, повеликих габарита, врло често у унутрашњем џепу јакне или сакоа, па кад га потегне да се јави, са оном циглом неодољиво подсећа на омиљеног цртаног јунака...

Iskazivanje vrhunca neverice. Trenutak kada postajemo svesni stvari koje nesvesno činimo.

U Miloševićevo vreme natpis koji je označavao povod za demonstracije.
U Koštuničino vreme natpis koji označava posledicu demonstracija.

Eh... većina ljudi to radi, svesno ili ne. Umesto da nekoga upoznamo (makar površno), mi ćemo se radije udaljiti od njega jer je, npr. čupav, u crnom i td..
Po meni, ovo je najgora ljudska osobina... I muka mi je od nje...

Исто што и штрајк глађу против глади.