- A, što prašti ovde kod vas... Kud sam baš danas na kurac krenuo da vas obiđem!?
- Ne boj se, to nam bivša braća šalju mačka pismonošu. Sad će da dođe. Dođi, maco, dođi! Fini mačak, lijepi, jesu li ti ovi tamo davali loja? Nećeš ti loja, ti si naš mačak. Sad će tebi tvoj Spasoje da nareže slaninice...
- Šta to pričaš? Kakav mačak pismonoša?
- Vidiš li mu ovu poruku oko vrata? Princip je sledeći - napišeš poruku na papir i vežeš je na mačka. Onda ga izneseš pred rov i zapucaš. Mačak se poplaši i strugne do njihovih rovova. Evo se dopisujemo čitavo jutro!
- Bože, budale... Pa, šta pišu? Čitaj!
- Kaže 'vako: "JEBEM LI TI KONOPAC SA CRKVENOG ZVONIKA DUG SEDAM METARA!"
- Vid', majku mu, da sam juče umro ne bi' znao kol'ko je dug!
- Počeli su da se gađaju religijom. E, pa nećemo tako! Dajder mi tu stanicu!
- Šta će ti?
- Da zovem onog malog uču iz druge čete. Pametan je, sve živo zna. Soko zove orla, soko zove orla! Orao, javi se!
- Orao, prijem!
- Kako se zvala ona Muhamedova žena, što je oženio kad je imala šest godina?
- Ajša!
- Jesi čuo malog? K'o iz topa! Sad samo da napišem. :žvrlj, žvrlj, podvuc, žvrlj: E, tako! A, sad putuj, maco!

Mačak prestrašen pucnjevima kao metak se izgubi u magli. Par minuta kasnije, zviždalo je na sve strane. Uključila se i artiljerija.

- Šta napisa jeb'o te otac ludi?!? Pobiće nas k'o zečeve! Šta je, nije ti više smiješno?
- Ma, nek' prangijaju, ko ih šiša, strah me samo da mi ne prekinu komunikacioni kanal. Ako mi mačku bude falila dlaka s glave, njima će da fali glava, ja ti kažem!

Trokiranje sa rucnom
... je kad neverujes sta si cuo (TROKIRAS), ali te trgne nova luda vest (RUCNA)

Trokiranje je kada ukljucis televizor posle 3 dana (izuzev precizno tempiranog gledanja South Parka) i TV Avala te doceka sa vescu da je decko ubio majku (trokir’o si zar ne). Sve to oni lepo opisuju, kako je ona bila ponosna na sina i da ne znaju sta mu bi, uz utiske kolega sa posla koji su sokirani. Gledas, ne verujes, spominju kako je policija pored pistolja nasla i drogu (mozes misliti). Sve izvestavaju, njena slika, zgrada gde su ziveli... ti gledas, ne verujes, uhvatis sebe sa telecim pogledom... jednostavno TROKIRAS.

Tako polu ziv, grogi od soka, sa daljinskim upravljacem u ruci, vesti idu dalje, kroz maglu ih cujes, te nesto Novak Djokovic ovo ono, jos neke sportske vesti, u jednom momentu resis da probas da se osvestis od soka, gotovo nesvesno pomeris prst i prebacis na drugi program.

Zatreperi ekran, promeni se kanal, uletis u sred „Headlines-a“ B92 i cujes „Kako B92 saznaje Ratko Mladic je u psihicki labilnom stanju i neuracunljiv“. To se zove RUCNA. To te katapultira iz najdulje telece sok kome i baci te u „light“ smeh opet naravno uz nevericu sta si cuo.

Cela prica kasnije, u reportazi, ostavlja sasvim drugaciji utisak, mnogo realniji - ipak je to B92 saznao preko operativaca (valjda DB-a)... ali bombasticna vest „Kako B92 saznaje Ratko Mladic je u psihicki labilnom stanju i neuracunljiv“ je kocenje u mestu dok si testirao najnoviji prototip porsea zvani "koma":

Ratko Mladic, inace do danas poznat po najzdravijim delima u Srbiji a i sire, je sad odjednom nesto kao lose... a da stvar bude jos ludja to saznaje B92, verovatno iz prve ruke, verovatno je sam Veran Matic pio radzu s njim dok su guslali pa mu se ovaj izjadao.

Istinit primer

Sedimo moja drugarica, njen prijatelj kojeg ja vidim po prvi put i ja u nekom polupraznom kafiću.
Drugarica: Čujem da dugo nisi imao devojku.
Prijatelj: Ma duga je to priča. Imao sam jednu drugaricu. Bili smo strašno bliski. Družili smo se skoro dve godine, od 7 dana mi smo barem 5 bili skupa. Uvek smo pričali jedno drugome sve i sa njom sam naučio mnogo stvari o sebi i devojkama. A i ona je od mene. Kakva je to devojka, luda, neverovatna, razumela me je bolje nego iko...
D(prekida ga): Kako se zove?
P: Slađana Mihajlović.
D: Ne znam je.
Ja: Ni ja.
P: Kad bi nas sreli na ulici, mislili su da smo skupa. I naši prijatelji su mislili da smo par. Slađana i Nemanja. Nerazdvojni. Na početku sam bio zaljubljen u nju i hteo sam da pokušamo, ali nekako to ne bi bilo to. Volim je neverovatno, kao sestru. Jako je lepa i zgodna (vadi telefon, pokazuje sliku). Bio sam uz nju kad je bila povređivana. Grlio je kad je plakala, sedela mi je u krilu, bilo je tu i vatanja, samo ne ljubljenja. Imala je problema sa roditeljima, njeni su strašno strogi uvek bili, lagala im je često kuda ide i ja sam je izvlačio. Njeni mene vole pravo i veruju mi...

Ja malo tu odlutam, konobar je na TV-u promenio kanal na Discovery Channel i bila je ona emisija 'Kako se pravi'. Nakon nekoliko minuta shvatim da on još uvek priča o njoj.

P: Samo sam jednom izašao sa njom i njenim dečkom. Osećao sam kao da mi nije mesto tu, kao treći kotač, bilo je čudno. Sedeo sam dvadeset minuta sa njima i onda sam otišao. Dečko je normalan i voli je, što je najbitnije. Samo smo se nekako odaljili otkako je s njim, nikad se ne seti da me nazove, uvek ja nju. Javila mi se na Fejsbuk pre dve sedmice, pita kad čemo na kafu, nismo se videli dugo. Ali znam da ništa od toga neće biti...
Ja: Što si plačipička, decxko ?
D i P: ...

Voditeljka:"Iiii, dragi gledaci dobrodošli u još jedno usrano smrdljivo i nesuvislo izdanje nejpopularnijeg kviza na planeti. Ukoliko vam komšijin pas ne zapišava kućni prag, bolje promenite kanal (kez za "kolgejt" u kameru #2, može joj se, objektiv je još uvek pod garancijom). Pa, da se upoznamo sa našim takmičarima. Pošto je ova, specijalna epizoda kviza orgaizovana pod nazivom "Multietničko-nacionalno-bilingvistička Srbija, okupili smo pripadnike svih nacionalnih manjina. Pa da počnemo."
Ciga(zvanično rom) : "Pa dobar većer, evo ja došo da uznem neke pare i tako to..."
Voditeljka: "I šta mislite o prethodnim izdanjima našeg kviza?"
Rom: "Mislim."
Voditeljka: "Odlično, a sada prelazimo na takmičara broj 2."
Peder (pripadnik gej populacije): "Pozdrav voditeljki, slatkoj režiji, i mom najdražem Fabianu kod kuće – cmokić!"
Voditeljka: "E baš je to lepo i slatko, režija može ser pauza pre poslednjeg takmičara? A? Šta? Zabagovale reklame? Ok, prelazimo na polednjeg takmičara, samo molim vas pričajte u što jednostavnijim rečenicama.
Obrazovan čovek (u knjigama se vodi kao 332.154a- ugrožena vrsta): "Pa, ovaj ja sam studirao na Oksfordu..."
Vodieljka:"Čoveče, pa ne možete to da kažete, to niko normalan neće razumeti, prelazimo odma na pitanja."
Pripadniče Romske populacije, pitanje za vas: Koji je najjužniji Jupiterov mesec kada je u konjugaciji sa Saturnovim unutrašnjim (varijabilnim) prstenom?
Ciga: "Aleva paprika:?"
Voditeljka: "Netačno. G-dine gej, naziv najpopularnije italijanske modne kuće?"
Peder:"Dolče i Gabana."
Voditeljka : "Odgovor se prihvata. Gospodine Oxford, pianje za vas: Kako se u binarnom sistemu piše broj 2?"
O.Č:"10"
Voditeljka: "Tako je, i to bi bio kraj prve runde. Ko krade po buvljim pijacama i super marketima? Ko je najslabija karika?"
10 minuta kasnije, nakon Ciginog izbacivanja...
Voditeljka:"A sada dragi gledaoci, prelazimo na finale.
Postaviću vam jedno pitanje, i ko bude najpribližnije odgovorio na njega, pobedjuje. Dakle, koje godine je prvi put izvedena sadašnja himna Srbije, Bože pravde?"
O.Č: "1758?"
Peder:"1866?"
I, dragi gledaoci, imamo pobedinika, to je g-din PEDER, goću reći gej. Čestitamo g-dine, osvojili ste jednodnevnu posetu kod nešeg cenjenog predsednika Tadića"
Peder:"Jao, kako je on sladak, pufnica mala, jedva čekam:"
Voditeljka:"Iiiiii dragi gledaoci, bilo je ovo još jedno izdanje najdebiloznijeg kviza na planeti. (Ne) gledajte nas sledeće nedelje u istom terminu.
LAKU NOĆ

- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.

- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.

- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...

-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...

Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?

- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?

Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?

Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!

Svako jutro isti kurac, kada otvorim novine,
Dorucak mi presedne ko da hrsam pomije,
Od tolike baronije, trange-frange ekonomije,
Sve te silne promene svode se na obmane,
Uzimala-davala, na pljugama spavala,
Zbog akciznih slicica ubistva zataskavala,
I dripaca navala, na suvarak alava
Raspodela stanova po kongresnim salama,
A grad mirise na cevape i kobasice,
Audi se kupuje iz kasice prasice,
Sta smo vi lasice? a mi slikari naivci?
Opici se basket da bi ispali gotivci,,
To je isto marketing ko odadzbino volim te
Tri sekunde u reketu... ministre, molim te!
Znam te jos od skolice kad kupio si forice,
A sada si na konju. zaduzen za plocice,
Najobicnija boranija, sto mnogo me ne zanima,
Ajmo sada paljba! da bih bljunuo po glavnima,
Sto rukovode kanalima oslobodjenim carina,
Firmama za izvoz oruzja i malina,
Aferama, skandalima sa bivsim generalima,
Veselim bankarima s elektricnim gitarama,
Sto valjaju sve: ptt, cementare...
A bog te pita gde su sve te pare nestale!!!

Ref.
Ajmo svi zajedno kao psi da lajemo
Av av av av av av av av av av av
Ajmo svi zajedno funjare da karamo
Ungh ungh ungh ungh ungh ungh ungh ungh ungh ungh
Ajmo svi zajedno pijani da slavimo
Ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha

Menjam kanal, skupstina, talasika, komusina,
Nosata orlusina me udara po usima,
Narkomane, pusi ga! znam te jos od mitinga,
Odelo si promenio al ista si ti bitanga,
Divi onog kiklopa, svakoj reci pritoka,
Zajaho bg pa pobego iz istoga,
Geje nova replika, eto laznog cetnika,
Ko je jaho popa? galami sa tepiha,
Nastala polemika o pravima pedera,
U prvom planu dnevnika zaretova perika,
Opusteno, trenerka sa flekama od cvaraka,
Na vesalici visi odelo... soma maraka,
Nema premijera, znaci brifing je kod caneta,
Iz privatnog fluhcojga mase nam iz slafroka,
a sada vesti dana... divim stigo nam solana,
U ustima havana, medju nogama svilana,
Vamo viski za ortaka! vice kozna jasa,
I promoterke za novi sajt moga ministarstva,
U skupstinskoj kafani, mrtav pijan sami,
Tesi ga budala sto na pinku svira klavir,
Ma olomi table, baki! alavera kavasaki,
Dvesta na sat, s bastovanom pozadi,
A srpski nostradamus, poznatiji ko labus,
Predvidja jos pet dina sviranja u falus!?

Ref.

Na dvaespetom sedim zagledan u dunav,
I pitam se sada ko nam sada kroji novi ustav,
Pitam se zasto nam je predcednik mutav
I sta li milo mulja... jebem ga u usta!
Dal u pitanju je sverc banana ili pljuga,
Dal je prevozno sredstvo avion ili pruga,
Dal se roba placa kesom il prebijanjem duga,
Dal su partner zabari il plemena s juga,
A vlada bela kuga, sve je manje srba,
Sestro, da bi rodila trebaju ti muda,
Da se odreknes svega i da radis kao konj,
Ili obraz kao djon pa da vacaris fond,
Da pricas suplje price, vodis duple knjige,
U drustvu kulturne elite sa osmehom gnjide,
Sto na poslovnoj veceri lazira ko keceri,
Da se foliras ko englez, kad dodju neki strendzeri,
Da se odreknes guce, kajmaka i radze,
A tolerises hrvate, borku, gej parade,
Ma, jebes levijeve dokumentarce,
Nije me sramota sto poreklom sam odavde.

Ref.

Dzukacki sindikat! repovi sa kosova!
Nova govedina! crna gora, vojvodina...

Nemanja i Fridrih Barbarosa
Nekada davno, papa (i to dok je još uvek imao realnu moć) naredi svim katoličkim vojnicima da krenu u Jerusalim da oteraju Muslimane. E, sad, kako su se Nemci spuštali odozgo, došlo je do prvog i veoma logičnog istorijskog susreta dva naroda. Za razliku od znatno novijih lidera, koji će vekovima kasnije pomisliti kako možemo da se bije sa daleko jačima bez naročitih posledica, prvi veliki župan, Stevan Nemanja je uvideo da bi nas dotični zgazili i zguzili. Stoga je naredio svim Srbima da se ne mešaju i obezbedio zalihe hrane i vode nemačkoj vojsci dok je prolazila kroz Srbiju. Tako se Srbija (tada još u povoju) zahvaljujući diplomatiji veoma jeftino provela, ali to po Barbarosu nije imalo hepi end. Naime, bio je nepoverljiv (kao, uostalom, i većina Nemaca prema Srbima), i učinilo mu se da iz nekih starih rimskih tvrđava proviruje silna srpska vojska i da priprema zasedu. Barbarosa je sam na konju otišao da izvidi, upao u kanal koji okružuje jednu od ovih tvrđava, i sa 60-ak kila opreme na sebi, ni da je znao da pliva, ne bi isplivao. Tako je Jevropa stekla utisak da su Srbi miroljubivi Balkanci, a Barbarosa histerični, priglupi i smotani lider, nedostojan oslobađanja Svetog grada od nevernika.

Dolazak Turaka
Nekih stotinak godina, Srbija je postajala sve jača, imala jaku vojsku, koja je činila da Srbima diplomatija postane samo neophodno zlo. I, korak po korak, postade Srbija carstvo. Međutim, svaka Augentalerova božja noga ima svoju Mijatovićevu prečku, te baš tada, postalo je jasno da nije sve u maču. Barem pojedincima. Neki izvori govore da je car Dušan, shvativši da dolaze Turci, i da mogu da pregaze pola Evrope, a da ni ne namignu, napisao pisamce papi, moleći ga za stvaranje koalicije, koja bi zaustavila prodor Islama na stari kontinent. Iste godine, papa ga je iskulirao, a i car je umro. Interesantno je da u narednih 30 godina, ama baš niko od novih srpskih lidera, nije ni pokušao da pregovara sa Turcima- carstvo se raspalo, a posle bitke na Marici korak po korak, stigoše Turci na Kosovo. Interesantno je da su Srbi tada imali dve opcije: da puste Turke da prođu do zapadne Evrope (kao Nemanja Barbarosu), pa da i papi malo mečka zaigra pred vratima, a mi da prođemo jeftino; ili da rizikujemo da u jednoj krupnoj bici žrtvujemo celokupno plemstvo, veći deo muške populacije i šansu da se zemlja brzo oporavi za nove izazove.
Državni vrh, na čelu sa dalekovidim knezom Lazarem, odlučio se za drugu varijantu. Sve muško što je moglo da drži mač spustilo se na Kosovo ravno, i izboksovalo najskuplji nerešeni rezultat u istoriji srpskog sporta. Ono sa čime Srbi nisu računali, jeste da više nije imao ko da nastavi borbu, niti da stvori novu generaciju ratnika (izginuli su muškarci zreli za priplod), dok je Turaka još uvek bilo ko žutih mrava. Uups! Tako smo, što reče neko, izgubili na produžetke, a zbog nedostatka želje da pregovaramo u 14. veku, sve do početka 19. nas niko ni neće pitati da li želimo da pregovaramo.
No o tome u nastavku...

Gavrilovići
Kao što se i dalo pretpostaviti, od cele familije je najbolje prošao Beban. Razradio je posao, naučio još svašta, u čemu mu je pomagao i Milojica. Oženio se, dobio decu, sazidao veliku kuću u Grockoj. Kada mu neko napomene da je kriza, kako obrazovani ljudi ne mogu da se zaposle u struci i slično, od brige mu dune dim od džointa u lice. Jedini problem mu predstavlja Zlatko. Iako je ovaj rekao da će se u servisu zadržati kao pravnik samo privremeno, prijavio se i ostao trajno, stalno kukajući što nije ravnopravan partner i što zaradu ne dele 50/50, što bi, kako kaže, i deda (sada pokojni) Trajko sigurno želeo. Par puta je smuljao neke kombinacije i uvalio firmu u vnago, no uspevali bi da se izvuku. Još uvek živi kod roditelja u stanu. Kako je već počeo da gazi četrdesete, tu i tamo zakuka zato što nema ženu i decu. Čupka je kudikamo bolje prošla. Udala se za Branda, rodila dvoje dece, a kada je on zapalio da nastavi karijeru u "Genčerbirligiju", prekinula je studije glume. Kad je Brando završio karijeru i počeo da radi kao skaut za Ramadanija, vratili su se u Beograd, kupili veliki stan, i ona je ostala domaćica, mada joj muž tu i tamo nabaci neko snimanje reklame za sportsku opremu.
Što se starije ekipe tiče, Gavrilo je otišao u penziju, na koju se stalno žali kako je mala, kako nije to zaslužio i kako je generalno duboko razočaran što ga deca nisu slušala u životu. "Munja trans" je opstajala dok je on bio generalni direktor, a kada je otišao u penziju, odletela je u likvidaciju. Valeriji se isto bliži penzija. Prvo je mislila da angažuje Zlatka kao pripravnika i da njemu ostavi posao, ali kako je ovaj bio zainteresovaniji za "kombinacije", shvatila je i da je i njoj i svima jednostavnije da se kancelarija ugasi.

Stajkovčani+Pandurovići
S obzirom na to da smo iz "Bele Lađe" deducirali volju autora da iz ove grupe izdvoji Tiku Špica, ovde će biti reči samo o ostalima od ove fele. Đoša i Zorka su ostali u braku i imaju još dvoje sopstvene dece (Đoša još ne naslućuje da ono prvo nije njegovo). Paja Trošak se najmanje promenio, i dalje se sudi sa komšilukom (doduše ne i sa Poskokom, jer se taj sa familijom ipak vratio u Francusku) i svađa sa zetom. Parničenju uči i unuke, kako bi nastavili tradiciju, a Sida je i dalje domaćica kakva je bila. Deda Triša nije više među živima, a majka Jana se jedva drži u životu i stalno kuka što joj "njen Tikomir ne dolazi češće". Žaklina nije razmišljala u tom smeru- kada je prošlo godinu dana kako ga nije videla, podnela je zahtev za razvod.

Gagići
Rajna i Čerčil su ostali u braku, koji je sve više počeo da liči na njegovo parazitiranje. Kao što se dalo pretpostaviti, posle saobraćajke je morao da ide u invalidsku penziju, a ona je preuzela na sebe brigu o njemu, mada je Brando naravno slao pare kao ispomoć. Labud se više nije javljao, mada je nekoliko puta dolazio u Srbiju.

Ostali
Mačak i Eržebet su nastavili da vode kafanu još nekoliko godina, a onda su je prodali jednom gospodinu iz Zemuna, koji je od nje napravio noćni klub, a kako se pripoveda, i bordel. Džomba se vratio u svoj zavičaj i pokrenuo roštiljnicu u Leskovcu. Duda Piroćanka je našla muža, nekog čuvenog beogradskog biznismena, mada tu i tamo i dalje voli da uđe u kanal sa ponekim "kolegom" iz "Munja transa". Kuma joj je bila Ruška, koja je u međuvremenu napredovala do zvanja sudije. Jedan od najinteresantnijih slučajeva bio joj je Jezerkić, koji je izašavši ranije iz zatvora, najzad odrobijao Listera. Tajno ga često posećuje njegova nova verenica- Bisenija Gavrilović. Od nje je Kokan pobegao jer ga je tokom lažne trudnoće previše namučila. Miću, pak, nije oteralo čak ni to što se ispostavilo da nije trudna, pa je jedino veridba sa likom poput Jeze uspela da ga natera da zbriše glavom bez obzira. FK "Meteor" se fuzionisao sa FK "IMR" Rakovica.

I na kraju...

Boda Tajson, zvani Doživotno, doživeo je potpunu rehabilitaciju, a potom je pokrenuo i sopstveni džiudžicu i boks-klub. Postao je predsednik Nezavisnog sindikata boksera, sa koje pozicije se zalaže za veće oporezivanje svih sudija na području Srbije.