"Vranje, mala, nekada pogranična srbijanska varoš,
bila je do Stankovićevog vremena, jedva poznata
i po svom imenu, a savršeno nepoznata po svom ljudstvu.
Otkrivši Vranje, Stanković je odista otkrio
jedan naš potpuno nov moralni kontinent".
Jovan Dučić, književnik

Vranje je ekonomski, politički i kulturni centar pčinjskog okruga koga čine opštine Bosilegrad, Bujanovac, Vladičin Han , Preševo, Surdulica, Trgovište i Vranje. Grad se nalazi u severozapadnom delu vranjske kotline, na levoj obali Južne Morave. Reku i grad dele magistralni put.

Baksuz je osoba/lice koje nema sreće.

Ugursuz, za razliku od baksuza sam snosi najveću krivicu za svoj položaj-nespretan, nesređen čovjek. "Ugursuz" je naslov romana Nedžada Ibrišimovića.

Uhljup je superlativ od ugursuz. Izrazito neuredan covjek, bez mjere i ukusa, bez odgoja i manira, krajnje neuredan, zapusten covjek. Onaj koji ostavlja veoma neprijatan dojam, koji izaziva gadjenje.

Niče-jedinica. Preveliki da bi se koristio za debljinu maltera i veličinu buba, premali da bi se rabio kao mera za visinu ljudi i slonova, decimetar nikad nije ni imao šansu.
Čak i onda kada je mogao da izađe iz anonimnosti i zaživi kao kubni, litar ga je sjebo i vratio u zapećak mera.
Uči se u školi reda radi, da se ne preskoči. Jer to je pedagoški. I bude nekad u Slagalici, kad penzionisani diplomirani književnik, honorarni saradnik i vetaran enigmatike, baš nema inspiracije.
Decimetar je tragičar SI sistema, povučen momak sa Ljubić-keja, đak Prehrambeno-ugostiteljske škole sa prosekom 3,35. Za Dan nečega ako ga se sete, sete se, a ne sete se.
Eh, oče metre, oprosti im, ne znaju šta čine.

Grupisanje po istim ili sličnim osobinama. Često se poneko ko je svrstan u određenu grupu pobuni i želi da pokaže da on u stvari ne pripada tu gde je stavljen, odnosno da vredi mnogo više.

Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.

Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.

Šaljiva kletva, koja opisuje vozačke sposobnosti Dragana Todorovića, nekadašnjeg visokog funkcionera Srpske radikalne stranke.

Jednog decembarskog jutra 2003. godine, kada su se u okviru predizborne kampanje Todorović i tadašnji zamenik predsednika SRS-a, a sada predsednik Srbije, Tomislav Nikolić uputili iz Beograda prema Tutinu i Novom Pazaru, desio im se sudar na Ibarskoj magistrali. U to vreme je Todorović bio Tomin čest gost u Bajčetini gde su zajedno pekli rakiju, ali to nema veze sa ovim udesom. Sve se završilo dobro, jedino je Toma im'o neku ogrebotinu na čelu, Todor je malo polomio karlicu, a ova dvojica iz drugog auta su imali isto neke povrede, najviše u predelu lica.

Radikali imaju u svojim redovima ljude specijalizovane za smišljanje kletvi, ali ova ima šaljivu konotaciju i pre će biti da ju je smilio neki umetnik, kao na primer pokojni Brana Crnčević, poznati srpski aforističar, književnik i vrhunski trol, koji je, igrom slučaja, u to vreme bio takođe kod radikala.

Naziv seoceta na Zlatiboru. Takođe i rodno mesto Ljubivoja Ršumovića.

Ljubivoje je, kao javna ličnost, garantovano imao mnogo neprijatnih situacija kad je bio prinuđen da nagvažda o svom detinjstvu.

Najveća neuroza našeg vremena.
Proizvodnja... Kontam da je bradati čika imao prava kada je rekao da su prve države nastale kada je došlo do viška u proizvodnji. E, pa, onog trenutka kada je došlo ne samo do viška već i do činjenice da su skoro svi svuda počeli da proizvode iste stvari, javila se potreba da se smišlja nešto što drugi nisu kako bi se kao takvo lakše prodavalo. Ne bi se "Jabukini" proizvodi, uprkos objektivnim nedostacima i visokoj ceni, tako dobro prodavali da nema tog marketinškog momenta o "posebnosti" i "pripadanju eliti".
Zatim umetnost. Slikaru je dosadilo da slika sto pejzaža slika tehnikom ulja na platnu, muzičaru je dosadilo da piše simfoniju kada sva publika već zna da će, ako je već u C-duru, druga tema biti u G-duru; književniku je dosadilo da razvlači čitalaštvo pričom o katarzi... Zato je slikar odlučio da zajebe stvar i stavi onu golu žensku na sred platna, muzičar da ponudi publici grozne zvuke pritom sa scenama javnog žrtvovanja, a književnik knjigu bez ikakve poruke i radnje.
A vojnik? Vojnik je odlučio da zajebe neprijatelja tako što će ga udariti tamo gde je najmanje logično, i potpuno van svakog viteštva, tamo gde će ovaj najmanje očekivati- dakle, preko Ardena, a ne u Mažino liniju.

I tako u svemu, od ešarpi, koje će prodati neki poseban motiv, do NASE, koja će svoje finansiranje opravdati time što će poslati par desetina fotografija Plutona.