Devojka koja puši kurac sa dva prsta.

Diskretni heroji, oni retki dobri ljudi iz senke koji se ne eksponiraju, za uzvrat nikada nisu tražili puno, na njih nikada nismo obraćali pažnju...A s druge strane isti ti šrafovi industrije izmamljivali su toliko osmeha deci kroz decenije da bi im trebalo uručiti neko ordenje, priznanje ili ih makar poslati negde na more deset dana. Sećam se dobro - nemaština devedesetih, a u opštom haosu i beznadju tvoji se sete da makar u dečiji svet nije teško uneti malo sreće i vedrine : dignu te iz kreveta u utorak ujutro, i dok pokušavaš da shvatiš zbog čega si iznenada morao da poraniš (u školu svakako ne ideš jer nema grejanja), ćale te natera da zažmuriš, i onda ti proverenim potezom kraj uha promućka kinder jaje - i ti ga stegneš oko vrata tako čvrsto, u blaženom neznanju da je koštalo pola zakasnele devalvirane martovske plate, i da si ga dobio jer mleka i ulja nema a hleb se u vašoj kući ionako mesi. Raspakuješ ga na brzinu i proždireš čokoladu, moleći se u sebi da iz onog žutog govneta ispadne neki novi Pink panter ili 1000 delova za autić, vozić...

A ni na kraj pameti ti nije da su te sitne delove izradjivali očevi i majke neke druge dece, neki drugi ljudi čija su imena i životi svedeni na broj i statistiku pod čekićem liberalnog kapitalizma, koji je i njihovu zemlju pretvorio u rezervat jeftine radne snage. I tada kao i sad, ljudi čije priče ne dobijaju 5 minuta televizijskog programa, sedeći u podrumima zemalja bivčeg Sovjetskog saveza ili nekim novostvorenim banana - republikama neobičnih imena na dalekom istoku, sedeli su po 16 sati i pravili delove za Proku pronalazača - ne znajući ko je Proka pronalazač, i miki mausa koji im se odavno zgadio. Jedinu vajdu od svega toga imala su deca istih tih radnika koja su garant kod kuće imala na kilograme raznoraznih plastičnih igračkica koje bi im donosili roditelji, ili bi ih i sami slobodno uzimali kada odu kod svojih na posao pri povratku iz škole.

Rečenica koju kažemo ili pomislimo kada vidimo mnogo dobru ribu kako se drži za ruke/ljubi/povatava sa nekim gaborom.

Kituljko. Splovilo epski malih dimenzija. Prcvoljak u pokušaju. Predmet podsmeha svake gejše koja drži do asortimana kosookih skraćenih kurčeva koje prihvata pod svoje skute.

Najčešće pitanje koje postavljaju roditelji jedni drugima kada se sretnu u knjižari.

Suptilan način da nemiloj osobi ženskog pola saopštite da je krava.

Poslednje pitanje svakog glupavog intervjua sa nekom poznatom personom u talk show emisijama, ili bledo žutoj štampi ( Story, Gloria, Hello ). Posle dva sata/tri stranice razglabanja o novim projektima, bivšim momcima, godišnjim odmorima i svim ostalim informacijama bez kojih ne bismo mogli život da zamislimo, kao šlag na torti, ultra mega zvezda nam otkriva njen životni moto u kome se krije tajna njenog meteorskog uspeha.

Prelaz koji najčešće obara tikete.

Nemoj da pogoršavaš stvari. Ne idi dublje.
Opomena očajnima i nerazboritima koji pokušavajući da reše postojeći problem prave novi, i to većinom samom sebi.

Prvi samsungov android, u rozoj, beloj i crnoj boji. Obično je beli bio najpopularniji. Teško govno od telefona, ali vidiš, imao je dobru začkoljicu - ako pritisneš između dva dugmeta - za pojačavanje i smanjivanje, on te sam nazove, a ti se izvučeš iz govana za tili čas. Sjajno.

dalljinski upraljvac koji ne radi ti je ono plasticno sranje sa dugmicima kojim gadajs televizor kad pocne "nedeljno popodne sa leom kis" ...ili ognjen amidzic...ili ne daj boze pu pu daleko bilo Jeblena Karleusa.

Izraz koji se koristi za nekoga nedoraslog, ko se trpa u nešto što ne zna, ili smatra da je najpametniji i najjači, nervirajući starije oko sebe. Koristi se da ponizi i pokaže mesto malom seratoru.

Nacin na koji roditelji zavrsavaju raspravu oko bilo cega sto zelite da uradite a sto je protiv njihove volje.
Bila njihova odluka u redu ili ne,ne mozete se protiviti i reci da vam roditelj ne zeli najbolje.

Ljudi koji imaju težak život. Njihova kičma iskrivila se pod udarcima kožnog biča života, ali duša ostala je upakovana i netaknuta poput himena mlade device. Oni su tu da vas izvedu na pravi put. Njihov glas je ritam sekundare. Ako vas to izluđuje, kasno je za savete s lekarom i farmaceutom - ama, čoveče, đavo živi u tebi i taj đavo mora biti isteran. A oni će ti pomoći.

Neće oni da te uvrede, ne. Oni samo žele da prihvatiš istinu da su iznad tebe.
Oni su uspeli da se organizuju u ova teška suluda vremena, znaju da nije Sloba kriv - mi smo govna (kako ko, hehe) i da... stignu pet minuta ranije, tja, oni dominiraju!

Oni znaju unapred. Oni će ti reći da li će izbiti Treći svetski rat i da su Rusi govna. Oni će ti objasniti šta nam podvaljuju da jedemo, oni su u stanju da raskrinkaju farmaceutsku mafiju, oni uzimaju koka kolu zirou uz big mek jer će uštedeti kalorije za jutarnju masni burek, a ne ko ti, pogle' svoju stomačinu... Oni mogu petn'est puta bez vađenja, nisi ti svestan šta se sve nauči za pet minuta, dečko, pet po pet... Nakupi se tu vremena za život jedne muve, e! A oni su svaki put nešto naučili čekajući nekoga. Jeste da su sami stigli ranije, ali oni ne vole da cepidlače.

Potukli bi te na bilo kom životnom polju. Oni imaju ulogu kralja, a ti si običan pijun. Nemoj se ljutiti, jer to tako mora. Oni su ipak "ljudi koji", a ti si doš'o na vreme ili ne daj Bože, pu pu, pomeri se s mesta, zakasnio koji minut.

Nadam se da niko neće zameriti, ovo je posvećeno čoveku...
Ovo je više kao priča, poznavao sam jednog dobrog čoveka i kao što sa dobrim ljudima uglavnom biva, umro je. Dijagnostikovali su mu rak, kažu poodmakla faza, nemoj džabe da trošimo lekove na tebe. Imaš još oko godinu dana, mada kome je to bitno, ti nemaš porodicu, ili kao da je nemaš.
Bio je u pravu, nije umirao od raka, već skoro dvadeset godina čeka svoju ćerku, ili kako je on zvao, svoju malecku. Nije znao da je on za nju monstrum, čovek koji je klao, četnik. Nije znao šta joj je tašta pričala o njemu. Nije znao da nego može toliko da mrzi. A izgleda da može.
Pričao je o njoj često, voleo je svoju malecku. Ona nije znala da joj je majka umrla, od te iste bolesti, raka. Njoj je rečeno da je otac ubio. Da je tukao, mučio, maltretirao, a znam da nije.
I umirao je, dopao postelje. Da mi smo ga posećivali, ali ona nije došla, on je umro, ali ona nije došla.

Oduvek postoji izreka da Srbiji treba čvrsta ruka na čelu. To je netačno. Nama treba čvrst kurac u gaćama, da jednom za sva vremena rešimo problem bele kuge.

Proporcionalno određena svota novca koja služi za kupovanje bilo čega i sa " kojim dinarom " može da se kupi bilo šta, od igle do cigle. Samo treba adekvatno tražiti " koji dinar " i njegova vrednost će varirati od niske do izrazito visoke funkcionalnosti.

Jedan od poznatijih odjeba iz „Šta je s mozgom“ repertoara koji na, doduše, pomalo vulgaran ali ipak efikasan način, prolupalog sagovornika vraća u svet realnosti. Oralno konzumiranje daske u prozivci nedvosmisleno aludira na kvalitet izgovorenih reči dok vremenska odrednica jutra ipak daje nadu za brzi oporavak subjekta. Schönen Tag noch.

Sarkastično pitanje upućeno ortaku koji u klubu samo gleda u piće, ne želi ni da ga srkne.

Rijec koja se danas koristi u svakoj prilici. Koristi se toliko cesto, u recenicama sa kojima nema nikakve veze. Kada se ubaci u recenicu, moze zvucati veoma smijesno i bolesno.