Ljudi koji prave igračkice za kinder jaja

Diskretni heroji, oni retki dobri ljudi iz senke koji se ne eksponiraju, za uzvrat nikada nisu tražili puno, na njih nikada nismo obraćali pažnju...A s druge strane isti ti šrafovi industrije izmamljivali su toliko osmeha deci kroz decenije da bi im trebalo uručiti neko ordenje, priznanje ili ih makar poslati negde na more deset dana. Sećam se dobro - nemaština devedesetih, a u opštom haosu i beznadju tvoji se sete da makar u dečiji svet nije teško uneti malo sreće i vedrine : dignu te iz kreveta u utorak ujutro, i dok pokušavaš da shvatiš zbog čega si iznenada morao da poraniš (u školu svakako ne ideš jer nema grejanja), ćale te natera da zažmuriš, i onda ti proverenim potezom kraj uha promućka kinder jaje - i ti ga stegneš oko vrata tako čvrsto, u blaženom neznanju da je koštalo pola zakasnele devalvirane martovske plate, i da si ga dobio jer mleka i ulja nema a hleb se u vašoj kući ionako mesi. Raspakuješ ga na brzinu i proždireš čokoladu, moleći se u sebi da iz onog žutog govneta ispadne neki novi Pink panter ili 1000 delova za autić, vozić...

A ni na kraj pameti ti nije da su te sitne delove izradjivali očevi i majke neke druge dece, neki drugi ljudi čija su imena i životi svedeni na broj i statistiku pod čekićem liberalnog kapitalizma, koji je i njihovu zemlju pretvorio u rezervat jeftine radne snage. I tada kao i sad, ljudi čije priče ne dobijaju 5 minuta televizijskog programa, sedeći u podrumima zemalja bivčeg Sovjetskog saveza ili nekim novostvorenim banana - republikama neobičnih imena na dalekom istoku, sedeli su po 16 sati i pravili delove za Proku pronalazača - ne znajući ko je Proka pronalazač, i miki mausa koji im se odavno zgadio. Jedinu vajdu od svega toga imala su deca istih tih radnika koja su garant kod kuće imala na kilograme raznoraznih plastičnih igračkica koje bi im donosili roditelji, ili bi ih i sami slobodno uzimali kada odu kod svojih na posao pri povratku iz škole.