Scena na kraju utakmice naše fudbalske reprezentacije.
Igrači se grle na terenu, a navijači guraju na izlazima.

Sakupio si sve izvode, navode, spiskove, pečate, zmajeve kugle...Platio si takse, premije, osiguranja, manikir psa zaove predsednika opštine i čekaš na šalteru od 6 ujutru prethodnog dana. Ovo je deseti dan kako dolaziš, ali još nisi na redu, jer se u stalno krcatoj čekaonici neprestano rifrešuje gomila penzionera koji ulaze preko reda i veze. Da bi odagnao suicidne misli, s mozgom na stend baju računaš približnu kubikažu prostorije, više mehanički. Iz reda odlazi jedan penzioner, i tu negde na polovini blagog olakšanja, saseca te surova istina. Do šaltera se gura romski bračni par sa devetoro dece i navodno svi imaju zakazano za pasoš. Blekaut.

Izraz, odnosno fraza, kojom se objašnjavaju dva potpuno suprotna i sukobljena stava.

Spust za dojučerašnje stanovnike Pičkovca na Mlavi koji se danas furaju da su urbane gradske face.

Ne kači se s njim. Tek što je izašao iz zatvora, upravo zbog buzdovana, poput tebe, koji mu je nešto odbrusio...Ili ne daj Bože marno devojku...Ćuti, pokrij se ušima, dok te još nije uzeo za zub, i udarao tvojom glavom, u njegovu pesnicu...ako me razumeš.
Jelte, u zatvoru je opasnije čak i od smrti, ležanje na stomaku...može da se desi da te u pola noći nešto ubode...ovako na leđima, bar ćeš se probuditi kad ti siledžija bude prepipavao unutrašnje organe, izazvan pre svega nejebicom, ali i mladom piletinom koja mu je došla na gajbu.

Fraza kojom na kulturan i krajnje prefinjen način sagovorniku dajemo do znanja da će njegove želje biti ispunjene samo ako nam se sagne i zaveže pertlu.

Potraga za najboljim parčetom mesa na slavi.

Prepoznaje se da je ovo stih molitve Očenaš, i naizgled stih k'o stih. Problem nastaje kada se permutuju reči, što lako može da se desi ako se ne vodi računa šta se priča, dok je izgovaramo po navici.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Fora gde ako staviš zvezdicu umesto nekog slova u ružnoj reči, ta rečenica više uopšte nije ružna.
Npr:
Pu*ite mi kurac svi!
Evo, ovo više uopšte više ružno, pošto je vešto sakriveno.
ili:
Jebem ti ma*er u pičku rutavu!
Više uopšte ne liči na psovku.
Najbolji primer je možda:
Jebem li te u glavu tvoju štrok*vu, pa ti sv*šim na čelo, i posle mlatim kurcem preko us*a dok stenješ.
Nikad ne bi provalio da je psovka da ti nisam rekao, jel da?

Uloguješ se. Biraš Jacksonville ili Houston, tamo je najviše "naših". Ulećeš na pogodan HighRollers sto za kojim su Dejan, Adil i Domagoj i sedaš između dva adolescenta iz Indonezije. Ovlašno pregledaš profile, svima je maksimum 1M+. Deljenje. Dogovaraš se sa našima. Folduješ. Folduješ. Elvis Singhbutra stalno ulaže svih 150000 i niko nema muda da ga prati pa mu dosadi i ode. Čekaš. Dva popa. Triling. Ulažeš sve. "Saću vam jebem majku." Kurac. Hasan ima full house. Ostalo hiljadu čipova. Dva keca. Ulažeš svih hiljadu. Hasan is all in. Check. Hasan blefirati. Dobio si 723455$. Srećan si. Odlaziš u prodavnicu i uzimaš jedan zidarac na recku.

Kada te aktivistkinja Jazas-a zaobiđe na ulici ne udelivši ti prvodecembarski kondom.

Rezervni igrač fudbalskog kluba za kojeg je čak i dobijanje šanse "na kašičicu" nedosanjan san. Igrač koji čitavog života trenira, trudi se, ponaša po pravilima, donosi vodu saigračima i ne buni se zbog toga ali jednostavno nema štofa za igru. Nije on taj. Večito biva zaboravljen i zapostavljen, pa čak i kada je pola igrača povređeno a pola pod suspenzijom nikako ne uspeva da malo oseti čar igre, uvek se nađe neko ko će pre njega da šutira "bubamaru" po travnatom pravougaoniku.

Kada učestvuješ u životu, iako znaš da na kraju nećeš izaći kao pobednik.

Pitanje kojim na šaljiv način želimo nekom da kažemo da je debeo.

Sportisti Jugoslavije/Srbije i Crne Gore/Srbije bez obzira na boju dresova.

Izraz koji se koristi za devojku koja je imala vise muskaraca nego brojeva u telefonu!

Dok na zalasku svadbe preostali gosti glavinjaju u raštimvanom kolu po klizavom podu sale u lokalnom restoranu a rastopljene pihtije natapaju flekav čaršav i kelner briše znoj sa čela salvetom na kojoj ima tragova ruske salate, karmina i ajvara, na udaljenim barskim stolicama u dnu, pred očima klonulog barmena, prvi svat po imenu Mile se naginje ka kumi u utegnutom crveno-belom kostimu, na drugoj stolici, pokušavajući da joj raskopča žaket. Kuma se nevoljno brani, smeška se i trepće kapcima sa rastopljenom maskarom. Dignuvši pogled sa ovala po kom se kotrljaju lojavi ćevapi, Miletov drugar pokušava da uvede neki red u situaciju. Podiže ruku sa praznom žicom ražnjića, i viče, u nastojanju da Miletu pribavi makar zrno dostojanstva pred institucijom kume:
- Mile... Mile... neka kume, neka!

Svima nama bliska rečenica, bilo da smo je sami rekli, ili da smo upravo onaj što se ukakio na drugom kraju sela.....

Biti spreman na kompromise.