Obično služio kao ukras, a uglavnom je to i danas. Naši su, u "srećna vremena", na putu do Poljske, šetajući Pragom kupovali isti, hvalili se prijateljima, komšijama, rodbini da je više nego jeftin, gotovo džaba. I sve je to tako bilo dok bilo ko od nas nije prišao istom, ne daj Bože razbio čašu ili neki drugi komad izrađen od kristala. Tada bi se otkrila istina i prava vrednost bi izašla na videlo.

Obicno starija zenska osoba (tetka Desa/ baka Mila) koja je uglavnom u srodstvu sa detetom i detetovim ocem/majkom. Uziva u tome da detetu da kilogram bombona, pusti ga da se vozi na prednjem sedistu iako ima 5 godina, i dozvoli mu sve ostalo sto mu roditelji brane.
Muski slucaj je uglavnom deda/ujak/stric koji daje pare i prica deci o seksu cim napune 7 godina i uci ga da psuje (ponekad i daje pare za to).

Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

Odnosi se na:

1. “Vojnike” mafije kojima je dužnost da prikupe novac od osoba tj. preduzeća koje “štite”.
2. Dečake i devojčice koji inače skupljaju loptice, dodaju peškire itd. na teniskim turnirima, koji ponekad moraju i da skupljaju slomljene rekete koje teniseri u naletu besa slome.

Ni jednima ni drugima posao nije lak.

Nauka u službi građana.

Izložbeni prostor rezervisan za svetske premijere najnovijih dostignuća na polju tehnologije materijala, do kog, potpuno nepoznatim tokovima, iz svetskih naučnih centara, tajnih vojnih laboratorija, svemirskih i nuklearnih programa, stižu revolucionarno nova tehnološka čuda u vidu nevidljivih mastila, ljigavih osmokrakih čudovišta koja se, poput ptičijeg govneta sporo i kotrljavo spuštaju niz svaku vertikalnu površinu na koju se bace, samo što za razliku od govneta ne ostavljaju trag (mada podjednako smrde), podvodnih plastelina koji se van vode pretvaraju u pesak, loptica-skočica ekstremne elastičnosti, automobilčića sa sposobnošću vožnje po vertikalnoj površini, samočistećih fleka, samosklapajućih stolnjaka, samooštrećih noževa, samopunećih baterija... Mona Liza u reklami za uloške, Ferari sa taksi-tablom, Robert de Niro u "Srećnim ljudima"...

Štand na kom ulogu zgodnih promoterki glumi proćelavi ciga sa gilipterkom povrnutom iznad dlakavog stomaka a njegovi musavi pomoćnici kroz narod demonstriraju najnoviji „pametni“ polimer sa sposobnošću pamćenja oblika, domišljato spakovan u oblik paradajza koji, kad se zakuca u zemlju i raspline u ogavnu crvenu mrlju, na vaše oči i na opčinjeno divljenje okupljenih osnovaca od sedam do sedamdeset sedam godina, ponovo narasta u drhturavu povrćku.

Tu, između tezge sa džemom od sibirske brusnice, prirodnim preparatom za potenciju „Skočko“, livadskim medom od kukuruznog skroba i „Rtanjskim čajem“ nabranim u nepokošenoj livadi kraj autoputa, gde se stalo da se piša, sa jedne strane, i, na pocepanom šatorskom krilu improvizovanog prodajnog salona istrošenih baterija, zarđalih ventila, neispravnih budilnika,levih cipela i VHS pornića sa druge strane, smestila se mala prodavnica tajni, ali onih naučnih i vojnih, na kojoj izvesni Jamezdin, prodaje veštačko govno sa ugrađenim LED diodama i tako krčmi decenijski trud studenta generacije koji je maštao kako će svoju novu taktilno-senzitivnu semistabilnu plastičnu smesu skupo prodati NASI kao termo-oplatu za novi svemirski program, a zatim tako zarađene pare potrošiti na skupa kola, skupe hotele, skupe kurve i mnogo jeftinog piva i zalečiti žal za godinama mladosti potrošenim u laboratoriji. Jer, složićete se, mnogo je dobra fora podmetnuti veštačko govno koje sija nastavniku, devojčici iz klupe ispred ili babi na nedeljnom ručku, a Cigani i onako lete u nebo bez raketa.

Univerzalni naziv za kvazi spasioce koji tokom letnjih perioda obitavaju na bazenima, adi i ostalim baruštinama na kojima ljudi mogu da se utope. Naravno naziv su dobili po čuvenom alfa mužjaku plodiocu bez konkurencije Miču Bjukenonu koji je sa prsatom Pamelom i još par prepički, poput švercera cigareta u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina harao plažama Los Anđelesa.

U zimskim periodima dok normalan narod drka karu po kući, valja se po krevetu uz besciljno šaltanje kanala, i sa nestrpljenjem očekuje sezonu slava na kojima se u punom svetlu izvodi rekonstrukcija grčko-rimskih bahanalija, ova specifična i nadasve veoma retka vrsta ljudi, ili da kažem polubožanstva, u teretani vajaju svoja tela poput Mikelanđelovog Davida i vrše pripreme za ovaj ekstremno težak i opasan posao.

Nakon dugog i iscrpnog perioda, ko penzioner koji čeka prvi u mesecu, Mič je napokon dočekao leto i sezonu kupanja. Napokon je kucnuo taj čas. Sve vrvi od graje naroda, na radiju cepaju pedersko-letnji hitovi Saše Kovačevića i rumunski haus, dok naš junak zadovoljno sa svoje teniske stolice nadgleda dal je dobra, loptica koju je klinka koja šeta pored bazena, poput gazde pijane goste iz kafane, izbacila napolje. Posle nekog vremena Mič odlučuje da siđe sa svoje uzvišene pozicije kako bi obišao krug i uverio se da je situacija pod kontrolom. Isturenih prsa, ova mešavina Apolona i Adonisa, koji misli da je uhvatio Posejdona za muda, ponosno šeta dok mu se "Six Pack" namazan zejtinom presijava na suncu, magnetski privlačeći poglede napaljenih klinki, ostavljajući iza sebe oranicu u betonu koju je poput Marka Kraljevića izorao svojim iskvarcovanim topuzom. Uvek spreman da svojim kažiprstom zapreti klinčuriji koja skače u vodu, i to bezobrazno na glavu, ali obavezno tako da izazove oštre kontrakcije svog sveže izdepiliranog napucanog pektoralisa, a često ume i da svojom moćnom pištaljkom kao Pjerluiđi Kolina sprovede kućni red i opomene raju da lopta mora pod hitno da se eliminiše iz bazena.

Nakon završetka napornog radnog dana u vidu muvanja maloletnica, Mič sa suncobranom na leđima u stilu Taličnog Toma kreće ka zalasku sunca, naravno bez pljuge jer pušenje ubija duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini, dok ga klinke ispraćaju pogledom sa podeljenim osećanjima jer im je pobegao seljobus, a sledeći imaju tek za sat vremena.

kao sto je opste poznato, u zadnje cirka 2-3 godine, jedno 99% dece u dobi od 5-20 god mlatara rektima, i zamislja da jednog dana postane novak djokovic, ili u najmanju ruku viktor troicki. nije ni vazno sto niko do pre 3 godine nije ni znao sta je reket, loptica za tenis je jedino bila koristena na kukama za kola, i tu se zadrzavala najvise nekoliko dana, jer bi lokalni samojedi prvom zgodnom prilikom ukrali, iz nepoznatih razloga, danas svi znaju sta je tenis, koga je djokovic juce pobedio, da li ga boli noga, ili je emotivno ispraznjen posle jucerasnjeg meca... kao i na svim javnim mestima tipa bolnice,pekare,kvantash pijace i lokalne mesnice, u kojoj cak i debela mesarka sa satarom kao iz doba feudalizma zna ko je novak djokovic, sta je juce jeo, sta je rek'o njegov tata za rts1 i zbog cega je ana ivanovic pustila suzu posle poraza...reket postao najprodavaniji sportski rekvizit, i ako je do skoro u ocima svih izgledao, a i verovatno bio koristen kao ono mlatilo za tepihe, kad matorac uzme reket dva dana mladji od Isusovog magarca, koji je stajao u supi prethodnih 30ak godina, i preko debelog stomaka obima jedno 150cm obuce belu flekavu potkosulju, i onako sa mrvama u bradi od rucka, posle popijena dva zidarska piva i cackalicom u ustima, ode na strik da ubije Boga u nekog neduznom tepihu ili krpari... ali ne, danas je najbitnije da li si video cheledz sinoc u mecu izmedju nadala i federera, ili da li si video kako je novak zviznuo reket o patos i pri tom ga iskrivio, naravno ne misleci da isto kosta cirka 100-200 evra, i kako bi 101% dece u srbiji dalo dupe za jedan takav...
ali mi smo postali teniska nacija...rolan garosic...
i naravno, snovi svih roditelja koji imaju decu u mladjoj dobi, da ulozi u svoje dete nekih par hiljada jevreja, ono naravno nadmasi sva moguca ocekivanja osvoji sve turnire po belom svetu, kupi kucu u monte karlu, ozeni neku sisatu brazilsku manekenku, i svojim roditeljima kupi privatno ostrvo u karipskom moru...ko je jos lud da ulaze u nekretnine ili privatan posao???
a medju momcima od 20-30 godina, ko je lud da igra fudbal i basket??
"matori, ajmo veceras da ti pokazem malo kako sam uvezbao forhend!!"
"moze matori" (sledi skupljanje para za termin od 1000 din za sat vremena...naravno, ko je lud da igra fudbal i basket na lokalnim terenima za DZ...
zemljo, progutaj me!!

Iliti biti odabrovan. Mnogi bi napravili grešku i pomislili da je ovo jednostavan lapsus, i najčešće bi bili u pravu, ali kada to nije slučaj, u pitanju je u potpunosti nova emocija.

Naime, odabrovanje je stanje uma nimalo slično veselju koje prati obradovanost nečim, a da opet, sa druge strane, ne predstavlja ni tugu, setu, niti ma kakav oblik negativnog raspoloženja. Lako bi se u stvari moglo reći da odabrovanje uopšte ne pripada spektru emocija koje inače doživljavamo kao odgovor na nešto. Odabrovanje je jednostavno nedostatak tog standardnog emotivnog odgovora, budistički zen, nirvana... ili pak enormna količina bola u kurcu koja se javlja nakon što čujemo informaciju koja nas ama baš ni u kom pogledu ne pogađa ili interesuje. Ponekad, u ekstremnim slučajevima, pri prolongiranoj izloženosti, data informacija budi u nama želju da pregrizemo najbliže stablo, po mogućnosti hrastovo, odnesemo ga do obližnjeg potoka/reke, i krenemo da pravimo svoju branu, jer nas eto, jednostavno, toliko boli kurac.

Glasovna promena gde slova Dž i L prelaze u Đ i Lj . Javlja se u situacijama kad se neko umisli da je dobar u nečemu i time smara druge, pa želiš da ga počastiš sarkastičnim komentarom koji možda i neće iz prve shvatiti, upoređujući ga sa osobama koji su najbolji u onome, u čemu on misli da je dobar...

U bliskoj budućnosti više ništa neće biti dovoljno. Naš sopstveni smrad, zubi ispucali od gangrene, veš zagađen kao da se vukljao po močvarama Everglejdsa i WC šolje u kojima žive bliski rođaci jebenog 8-og Putnika ozbiljno će zapretiti opstanku celokupne ljudske civilizacije. Majke, babe i ostale rumunske glumice više neće imati rešenje za gadiluke svoje dece a Mr. Proper, Ajax, prokleti Domestos i ekipa neće moći da se izbore sa hrpama govana u kupatilima 22. veka. Onaj Petar Petrović što je skidao skramu sa petoparca poješće i sam govno i promeniti ime u opštini. Daaaa, crno nam se piše...
...ali ne ZAISTA jer tu će biti REKLAME BUDUĆNOSTI. I to ne bilo kakve, već 6-D! Da, pogodili ste - to je ono što nas očekuje u novoj eri TV-marketinga! Čuveni reditelji sutrašnjice prosto će se utrkivati u režijsko-scenarističkom osmišljavanju ovih malih remek-dela a poznati glumci i glumice dobijaće svetska priznanja i nagrade za guranje glave u klozet ili pranje krvavog tepiha do iznemoglosti. E sad, ono po čemu će se ove reklame suštinski razlikovati od svojih trenutnih i zastarelih 'rođaka' biće upravo način njihovog plasiranja u javnost. Problem nedostatka empirijskog iskustva određenog proizvoda oduvek je predstavljao pravu noćnu moru za govnare sa TV-a ali će i to, naravno, biti prevaziđeno tehnološkim napredkom. Naime, do tada će već neki kurčev tim japanskih stručnjaka izmisliti model televizora koji će sem svoje originalne svrhe kao medijuma umeti da pere, peva, svira, kuva ručak i masira ( što će, gle'te kurca, značajno smanjiti broj ljudi koji ZAPRAVO izlaze napolje ). Kao takav, TV će postati idealan prenosnik 6-D reklama ali u detalje ne bih previše ulazio - zna se da Vukajliju nadgleda CIA zbog mogućih proroka. Uglavnom, u budućnosti više nećemo morati ni da kupujemo robu. Dovoljno će biti samo da upalimo neki od kanala Pink Korporacije a televizor će sve sam da obavi. Odoh sad...

Fakultet za sportske komentatore. Mesto gde se uči sportski eruditizam i način raznih prenosa. Od sportskih događaja do sopstvenih emocija.