Sam sebe odusevis kada nacinis neku glupost...retko se secas toga al svi su se smejali..posto se obicno desava u pijanom stanju...

Omiljena rečenica kada se nađete u situaciji koja vam obećava žešće sranje. Onda, naravno nećete okriviti sebe nego naravno sudbinu i sa pogledom uperenim ka nebu reći" Šta sam ja Bogu zgrešio"nastavak je " da me ovako kazni" ili "da moram ovo da radim" ili nešto slično.
Ovo je i jedna od omiljenih rečenica koju roditelji upućuju svojoj deci kad nešto žešće zabrljaju. "Šta sam ja bogu zgrešio da baš tebe dobijem za sina/ćerku.

Izbegavanje odlaska kod lekara i korišćenje različitih izvora kako bi sam shvatio šta nije u redu sa tobom i sam primenio metode lečenja.

Znate, čitavog života sam bio mediokritet, ali mi uopšte nije smetalo. Bilo je nečega lepog u tome da uvek budem na sredini tabele, u sigurnoj zoni, da ne radim ni prelake, a ni preteške poslove. Uvek je bilo šta da se pojede i šta da se popije - kvalitet je bio recipročan mogućnostima i to je stvarno bilo okej. Niti sam žudeo za nemogućem, niti sam bio prinuđen da stegnem kaiš do poslednje rupe.

Nisam talasao, nisu me prozivali. Ljudi su bili svesni mog prisustva kao što su svesni prisustva saksije sa cvećem u prostoriji, ali me nisu pikirali kao sledeću metu. Stvarno mi je prijalo da budem samo neko ko je "odnekud poznato lice" i što se sve na tome završavalo. Niti su me pamtili, niti sam želeo da budem zapamćen. Nisam morao da vodim, a ni da nosim fenjer. Voleo sam taj limbo u kome sam bitisao, taj način života.

Dok su jedni padali na tiketima (gubeći poslednju paru), drugi su gledali kako da na kvarno uvedu kablovsku (iako su puni k'o brod), ja sam redovno plaćao račune, sve u dinar. Davao sam kad su tražili za nešto, nisam se bunio što su mi uzimali ono što nisu imali prava, jer sam verovao da za neke stvari postoji izuzetak i da se čovek mora nekih stvari odreći da bi mu bilo bolje. Tešio sam se da je moglo biti i gore i da bi i bilo gore da ne umem da se prilagodim situaciji.

Ali, znate, postoji još nešto, nešto što ni ja nisam znao... Nisam znao da sam tim svojim ćutanjem klimanjem glavom i prihvatanjem svega samom sebi zakivao eksere u sanduk. Nisam znao da će sve u šta sam verovao i što me je vodilo od trenutka kada ustanem, do trenutka kada zaspim, biti sredstvo mog samouništenja. To stanje, ta ambivalencija osobe koja nema ime već samo redni broj, je bilo kao kazan u kome sam se krčkao na laganoj vatri, nijednog momenta ne sumnjajući da nešto nije u redu.

I tako sam završio ovde gde jesam, u magnovenju shvativši koliko sam samog sebe vortao tamo-amo, uzduž i popreko. No, stgao sam tamo gde sam jedino i mogao stići: na sam početak, jer nigde nisam ni otišao. Koreni su mi duboki, preduboki, nisam se mogao iz bašte svoje istrgnuti. Lepo mi je bilo tako ušuškanom. Samo, kada ne gledaš sliku iz više uglova, onda ne vidiš ni znakove koji gotovo vrište da je opasnost svuda oko tebe. A, ignorisanje opasnosti je kao da si sam sebe gurnuo u ponor.

Učesnik rialiti takmičenja ili kandidat u takmičenju mladih talenata koji je spletom čudnih okolnosti došao u situaciju da nečiji glasovi odluče o njegovoj daljoj sudbini. Autsajder koji ni sam ne veruje da se našao tu gde jeste. Koristi se i za političare koji se kandiduju na izborima, a niko nije čuo za njih dalje od sopstvene kuće.

Mesto, za koje samo Zdravko Čolić zna gde se ono nalazi. Tamo on bari ribe.

Kad ti odjednom vrati duksericu koju si joj,posto si dzentlmen i dusa od coveka,dao kad je bilo hladno i kad je padala kisa.

Znam, za početak bi valjalo odgonetnuti tu večnu misteriju ljudske duše. Pa možda neki drugi put. Nije problem u rečima, one se uglavnom slažu same od sebe. Problem je u meni. Isuviše sam pas.
No kako ne bih dužio dalje i stavljao na probu vaše strpljenje, izneću čitavu problematiku ukratko. Dešava se, mada se tendencijom stalnog opadanja, da ljudi reke premošćuju na tuđe vodenice, a da svoje ostavljaju beu kapi vode. I jednostavno rečeno, ne vidim racionalniji, a ujedno i luđi odgovor od te davno zapostavljene čovečnosti. Naravno, ako se među vama krije neki zametak poblesavelog pisca, pa nije zgoreg da to poštenije objasnite.

Tuzna konstatacija mog zivota.

Показатељ померене реалности маркетиншког света, где се деци дозвољава да у максималној мери иживе свој нагон за прљањем. Нормална, неиживљена мајка би попиздела на своје дете и одмах почела да спутава његову личност, али не и мајка с рекламе за прашак. То је једна стабилна, смирена и позитивна особа која не мора ни да се труди да све држи под контролом - јер ту је прашак да то учини за њу. Захваљујући томе, у овом свету нема људи који пате од опсесивно-компулзивног прања руку; да не помињемо да дете добија похвале за све што уради, па израста у особу здравог самопоуздања. Укратко, Фројд би био одушевљен.

Kad je pijan, čovjek misli da može da uradi stvari koje mu u trijeznom stanju nikada ne bi ni pale na pamet. Misli da je jači, brži, pametniji, ljepši... Kao da ima nečiju pomoć. Nije sam. Realno, i nije. Ali, s njim je samo alkohol.

zbunjen poludi, pa zbuni ludog, i onda se ne zna ko koga jebe

Pozitivna karakterna crta, 90tih joj pretilo istrebljenje. Najviše zbog nestašice struje i čestih isključenja sa mreže.

Velike crne plastične kese za đubre.

Kad jebeš dva puta bez vađenja.
Svoju rođenu ženu.

Ovako objašnjavamo nekome da smo upravo izvršili veliku nuždu. Ukoliko je pitanju mala nužda, možemo reći "Lakši sam 2 kila" .

Купити нешто готовином у продавници здраве хране.

Vapaj majke u trenucima rasprave u kojima su saterane u ćošak nizom argumenata koji se nikako ne mogu porediti sa patetičnom izjavom koja dete podseća na tih bolnih 9 meseci punih mučnine, proširenih vena, gigantskih stopala i oscilacija hormona.
Koliko god da ste u pravu a ona ne, koliko god da ste zrela i odrasla osoba, kad' majka izvuče ovog keca iz rukava samo ćete podviti rep i izviniti se. Jebiga.

Smotani maleni hrčak koji pokreće onaj veliki mehanizam što se okreće u mojoj glavi opet udario po nekoj dobroj travi i uzeo sebi par slobodnih minuta pustivši moj duh da negdje daleko luta bez kontrole i volje, bez cilja i želje, bez...bez...bez...mozga bez... Na lice bacim kez i blejim u prazno po glavi mota se razno, a ja ne mislim, ne treba mi to, boli me ******** za problema 100, iskoristiću to vrijeme, zaobići glupe teme i reći "dosta mojih provala" biću srećna što sam zabagovala! Jupi!
A sad, šta sam ono htjela da definišem?!

Zvono je za nastavnike a ne za decu...kada to čuješ od nastavnika/ce budi siguran da si za pušenje u WC-u ispušio.