Kišno popodne. Jedno od bezbroj, sumorno i dugo. Olovno sivo nebo i miris neke sjete u vazduhu. Uskovitlani oblici mašte. Izgubljeni pogledi i prošaputane riječi.
Gdje čizme od sedam milja mogu odvesti nekoga ko ne zna kuda da krene? Jasna slika gubitnika koji tumara pustim ulicama, utapajući se u samosažaljenju. Prsti zapetljani o dim cigarete. Odjek obmanute generacije. Tuđinci u svijetu, koji smo nekada zvali svojim.

Nekada prljave carape, a sada iskuvane u loncu na sporetu na drva i ostavljene na poklopac sporeta da se suse (ili alternativno na zicu iznad). Serpa sa ruckom nakon toga cini svoje, dajuci im tipican miris i cvrstinu.
Inace, ovaj metod pranja su najvise upraznjavali nasi blizi preci, u nedostatku struje i dobrog praska za ves koji pere i u hladnoj vodi. Naprasno se vratio u trend za vreme inflacija.

Rekvizit koji će vam omogućiti da u 99% slučajeva bez problema položite usmeni ispit bez obzira na to koliko ste učili. Sve što je potrebno je da pojedete dotičnu glavicu crnog luka i da se približite profesoru koji vas ispituje što bliže možete. Opojan miris koji će se u tim momentima širiti iz vaših usta će završiti sve ostalo.

Tajno oružje starih majstora. Parče papira na kom su ispisani najiskreniji stihovi, najinteresantnije priče, najbolja dela, najvećih umetnika. Rekvizit koji ne može da zameni ni 100 kompjutera, ni brdo para. Čovek koji ni jedno svoje delo nije napisao tokom pijanstva u nekoj kafani, jednostavno, nije umetnik. Istina je u alkoholu, a njeno ovozemaljsko otelotvorenje je na salveti. Dim, izmaglica, jak miris šljive, odabrano društvo, salveta. Priča teče. Svaka reč dobija novu dimenziju i izrađa novu istinu. Jedan iz ekipe se hvata za džep, ništa, jakna, opet ništa. Nema ni olovke, ni blokčeta, a misli nadleću jedna drugu. Pozajmljena olovka, zgužvana hartija, nečitko napisani redovi, a svako naredno slovo nosi dublju istinu od prethodnog. Tekst odiše iskrenošću, spontanošću, ima dušu. Da je bolji ne bi valjao. Savršen u tolikoj meri da bi bio savršen. Dim, izmaglica, jak miris šljive. Nirvana. Salveta dugo stoji skrivena u najmračnijem delu fioke, sve do onog trena kad dotična osoba ne naleti na istu i ne odluči šta će sa njom. Velika priča ispričana na malom parčetu papira. Priča koja nedugo zatim postaje delo koje će možda biti prevaziđeno na isti način, u birtiji, sa salvetom.

Osoba jedinstvenog seksipila!
Za njega su ljubavne igre samo igre;
nepogrešivo osećate njegovo prisustvo čak u susednoj zgradi;.
svoj uspeh duguje tajnom ljubavnom superoružju: EauDe Miris od sedam kora;
kada vam se približi, shvatate da je već kasno, noge vam klecaju a odeća se
rapidno dezintegriše.
I dok ošamućeni padate u njegov zagrljaj, poslednja svesna misao vam je:
Majčice mila ovaj će me istresti iz gaća.

DecXko koji je na tribinu došao sam sa jednom idejom - Dajte gudre! Čim oseti miris trave koja neretko seže tribinom, ultra ćoman vođen svoj prirodnim nagonima, sličnim ajkuli kada oseti krv, svojim neverovatno dalekodometnim nozdrvama locira odakle se dim širi i munjevitom brzinom juri da se uvuče u krug i malo doduva (pošto je već popušio svoje 3 sprave).

Osoba kojoj toliko smrdi iz usta da se sve zive celije raspadaju kad dodju u dodir sa njegovim zadahom.
Miris koji se siri iz usta osobe koja je jela sve vrste luka, mesa, mlecnih preradjevina i pila sve vrste alkohola u toku jednog obroka, nakon koga nije zube oprala.

E sa takvom jednom sam izasao veceras.
Brateee....... Jedva ostadoh ziv!

Vrlo popularno štivo kod kulturnih domaćica kojima je Skandal degutantan a ne mogu da žive bez zabadanja nosa u tuđu intimu.
Frizerski saloni su obavezno pretplaćeni na njega.
Čini se da je svaki broj isti, kao što i jeste.

Javni izvršitelj je strah u Srba koji pleni i popisuje imovinu, invertar i ostalo. U narodu se često čuje i termin ''sudski izvršitelj'' , u zavisnosti iz kog perioda vremena dolazi. Javni izvršitelji postoje od pamti veka, ali naš narod je zaboravan. (nekada poreznik)

-Izgled javnog izvršitelja je odmah uočljiv, a to je: Lepo odevena osoba, od tihog ka oštrijem tonu, miris kafe, rokovnik, tašna, policajci u pratnji...

Proizvod koji moze da se nadje na svakom buvljaku. Niko pouzdano ne zna sastojak ovog proizvoda ali su poznate njegove namene:

- Unistava miseve, pacove i stetne glodare
- Leci reumu, isijas, spondilozu, kurje oko
- Ublazava neprijatni miris nogu
- Dobar je dodatak svim vrstama lepka i lakova
- Upotrebljava se u ratarstvu i hortikulturi kao sredstvo za suzbijanje korova
- Veoma dobar afrodizijak
- Zamena za sipinu kost koja se stavlja papagajima u kavez
- ...

Oseti se.
Izraz tipičan za stariji srpski živalj koji obitava po obroncima planina nekadašnje Austrougarske vojne krajine. Obično se daje namirnicama koje su još upotrebljive za ljude ili stoku, ali su na putu da to ne budu. Ukoliko se ne upotrebi odmah, za koji dan posedovaće neprijatan miris koji će jasno upozoravati da je vreme da se učini najveći greh i hrana baci.

Pojava koja je dostigla vrlo zavidan nivo u Srbiji sto se mirisa tice. Narocito je izrazena u gradskim autobusima, posebno ako naidju stare gospodje sa pijace koje oklembese pazuhe o sipku. Vrlo cesto se tom mirisu pridruzi i miris smrdljivih nogu, posto je red da se, komfora radi, izuju i cipele.
Cula sam da nasa vojska tajno istrazuje kako da od tog fizioloskog produkta intenzivnog mirisa napravi biolosko oruzije.

Izraz za hranu kojoj je uveliko istekao rok trajanja i koju mogu da pojedu samo roditelji kada drže deci lekciju o tome kako se hrana ne baca jer je sve skupo i likovi što preturaju po kontejnerima kojima je potpuno nebitna boja i miris hrane koju konzumiraju.

Pored starosti zbog koje se ovaj izraz i koristi, hrana poprima i neki specifični izgled raspalosti koji krasi rustične stvari.

Za ove ljude automobil je mnogo više od prevoznog sredstva, to je ljubav, to je strast, to je njihov smisao života, kao mali imali su samo jednu vrstu igračaka, a to su automobilčići, maštali su o tome da postanu automehaničari ili autoelektričari a dosta njih to i postane, svrha punoletstva za njih je samo ta da dobiju vozačku dozvolu. Prvi automobil im je obično jugo, on posle nekog vremena postane Megazord, sa škodinim motorom, kožnim sedištima nekog mercedesa iz 80-ih, bude oblepljen raznoraznim nalepnicama, zatamnjena su mu stakla, spušten je do zemlje, a zadnja sedišta su često izbačena kako bi bilo dovoljno mesta za tursku plinsku bocu i bazuku made in PRC, taj auto samo po obliku ostane jugo. Za te ljude miris benzina i paljenja guma je najlepši mogući miris, kao za žene Šanel, zvuk motora ih uzbuđuje, a na turiranje svršavaju. Njihov auto je za njih hram, u njemu je zabranjeno da se jede, jebe, pije, puši, i o tom automobilu više vode računa nego o sebi. Oni prate reli, jer formula 1 je za pičke, mada i nju prate, a znaju karakteristike svakog automobila napamet. Zbog njihove nezainteresovanosti drugim stvarima sa njima se može pričati samo o automobilima, pa zbog toga i svaku temu gledaju da okrenu u priču o tome.

Drago počinji ....

Smak i Točak su seli na tron božanstva bluza, videli kako je, ustali i otišli dalje. Šumadijski bluz je tačka na bluz u Srbiji. Tu više niko ništa ne može da doda. Savršen je.

Bluzerski stručnjaci iz zemlje gde je bluz rođen kažu da je kompletan i “opremljen” svim elementima bluza do savršenstva i da trenutak za ovakav bluz i oni čekaju, al’ nikako da im "dođe". A ja nekako mislim da je to zbog toga što nikada nisu osetili miris žutih dunja na ormaru.

Osoba željna tuđe hrane ili pića. Nažalost, veoma je česta pojava u većini društava. U mogućnosti je da oseti miris hrane i preko 300m. Tada vreba svoju žrtvu i prilazi joj sa svojim prepoznatljivim pitanjem "Može guc?" ili "Može griz?". Nije stalni član društva i često se nakon uzetog obroka povlači i ponovo vreba neku drugu žrtvu.
Niko ih nikad nije video da sami nešto kupuju za jelo ili piće.

Topao junski dan, sunce kreće da se spušta ka horizontu, ptičice cvrkuću, potok žubori miris borove šume vas opija, doživljaj uvećava ladno pivo, travka u ustima sa poljane na kojoj ležite, gledate u daljini stado ovaca kako mirno pase travu, ništa vam ne može pokvariti tako divan osećaj. Telefon, civilizacija, svi problemi su kilometrima udaljeni od vas ništa vam drugo ne preostaje nego da pustite mozak na ispašu...

N95 maska kljunastog oblika sa zelenim filterom koju fura član stručnog štaba Branislav Tiodorović. Pošto takvih maski nema u široj prodaji, niti se distribuiraju, nepoznato je da li ovu čovek neprekidno pere, ili ih ima stotinak na lageru.

Zli jezici govore da onaj zeleni filter znači da maska miriše na mentu, pošto je poznato da obične maske mirišu na kinesku robnu kuću. Onima koji još uvek nisu izgubili miris

Badnje je veče. Kuća puna nekog svijeta koji nešto radi i na vas, djecu, niko ni ne obraća pažnju. Praznično je raspoloženje i svi su veseli, niko vas ne zadirkuje, ne tjera da radite ovo ili ono, samo se igrajte i budite mirni. Ništa ljepše. E, da, i postite. A pečenica stoji, i širi svoj miris koji golica vaše nozdrve, budi vaš želudac i prijeti da se idila raspadne zbog jednog zalogaja.

Prilično pogrdan naziv i veoma negativan stav izražen prema jelu u kome dominira crni ili beli luk, a koje se po pravilu kuva u veoma skučenoj i hermetički zatvorenoj prostoriji. Isparavanje lukavstva štipa za oči mnogo više nego prilikom sečenja, a odbojan miris prženog luka uvlači se u kosu, odeću, gaće i svaku poru na koži, bez ikakve nade za lako otklanjanje, pretvarajući žrtvu u pokretni kineski restoran na minimum sat-dva.