Jutarnje ludilo spremanja kod žena je fenomen koji se dešava svakog jutra u domaćinstvima širom Srbije, a posebno u onima gde su deca, muž i opšta pomama svakodnevna stvar. U ovom haosu, žena se bori da sve stigne: od pravljenja doručka, preko oblačenja dece, do pokušaja da se i sama spremi za dan.
Zamislite scenu: alarm zvoni, ona skače iz kreveta kao da je na maratonu, dok deca već trče po stanu, jedno traži omiljenu igračku, drugo se bori s čarapama koje nikako ne mogu da se nađu. Muž, koji je do juče bio heroj, sada se ponaša kao da je na odmoru, tražeći svoj omiljeni džem za tost.
U tom trenutku, kuhinja izgleda kao da je prošla kroz uragan – mrvica, prljavi sudovi i miris kafe koja se prekuvala. Dok ona pokušava da sve organizuje, deca se bore oko toga ko će prvi da jede, a muž se žali da mu je kava prehladna.
Na kraju, kada konačno svi izlaze iz kuće, ona se osvrne i shvati da je zaboravila da se počeška, ali to je u redu – jer je to normalan dan. U tom ludilu, ona je kapetan broda koji plovi kroz more svakodnevnih obaveza, a svi ostali su samo putnici koji se nadaju da će stići na odredište bez previše drame.
Ukratko, jutarnje ludilo je savršena slika svakodnevnog života žene koja balansira između haosa i ljubavi, dok se smeje i psuje u isto vreme, jer je to jedini način da preživi još jedan dan.

Pojava česta među populacijom 50-70 godina. Elem, to su ljudi koji uporno pokušavaju da nam predoče sve lepote njegovog rodnog kraja koji je davno napustio. Hiperbolama dočarava superiornost njegovog rodnog kraja, kako u odnosu na šugavu betonsku košnicu, tako i u odnosu na rodne njive i livade drugih ljudi. Međutim, sve bi to bilo u redu da sama činjenica nije da mučeni čovek selo posećuje samo u izuzetnim prilikama i sa istog beži kao oprljen.

unikatni smrad osobe dovoljno jak da ga svi osjete
unikatan kao otisak prsta, ničija nije ista, svako se pozna po svojoj kokiji

To kaže žena mužu kada ovaj u neko doba noći bane na vrata,
smeje se od uva do uva i žestoko se oseća na rakičinu.

Locirana u sporednoj ulici tako da je skrivena od osoba koje, onako u prolazu i s' gadjenjem, samo bace pogled kroz njene prljave prozore da vide kakvi ljudi tu mogu da provode vreme i dignutog nosa nastve dalje, nikad ni udju. Nikad i ne trebaju ući, ono što se nalazi unutra nje za njhova fina i najkremastijom kremom ispolirana dupeta.

Posećuje se posle ručka i u nju se društvo ne zove, već ljudi dolaze sami kad završe sa obavezama. Čim se udje odmah sa leve strane se nalazi šank, ali onaj pravi metalni šank idealne visine, pa kad se nalaktiš više se odmoriš nego da si seo. Dok se "laktiš" osetiš miris kafe i domaće rakije, a čuješ i eho silne galame od sinoć. Iza tog šanka se nalazi konobarica kojoj svi znaju ime, gde živi i kolike su joj bradavice(uglavnom su velike kao neki deo automobila ili bele tehnike). Ona ti pravi mali špricer, ali u "burence" čaši ga servira, nikako ne u ovim fensi peharima sa jednom ili više nogica. Staviš taj špricer "pod zub" pa sedneš za jedan od šest pravilno rasporedjenih stolova i naručiš "kilo-kilo". Sto je drveni, pravougaoni sa kariranim stoljnjakom preko, na kom ima desetak rupa od cigareta. Na sredini se nalazi metalna pepeljara stara 25 godina kroz koju je prošlo duvana za njivu od 70 ari, rdjava po ćoškovima i iskrivljena od nečije čelo, tokom tuče prošlog utorka. U pozadini ide neki narodnjački radio, krči jer nema antenu, ali koga briga nisi ni došao zbog muzike. Zidovi su dekorisani slikama propalog umetnika koji ovde doživljava svoje najinspirativnije trenutke. Toalet ili u ovom slučaju prostorija u kojoj se piša, nije opremljena wc-šoljom, već samo čučavcem crnim kao ugarak, od domestosa prosutog po njemu.

Popularna imena ovih kafana su mali ili veliki raj, kod Velje, Brke, Njorija...mada ima i onih originalnijih kao "jedno mesto". Vlasnikov otac se voli pohvaliti da je, kad je on držao kafanu, svratio Tito.

Uveče se skupi omladina, jer ovde može da popije tri velika piva za jedno malo u popularnom kafiću. Stari gosti mogu da piju na crtu, jer su dobri sa gazdom. Idu zajedno na pecanje i bacaju pikado.

Automatska, polurefleksna radnja koja spopada zagorele muzjake, najcesce one sa niskim pragom samokontrole, mada nije apsolutno pravilo.
Inicijacija za ovu pojavu je jebozovna zenska osoba koja upravo ulece u kadar.
Vizuelizacijom i skeniranjem objekta u kadru, specificnim odbrambenim mehanizmom blokiraju se svi centri u mozgu za realnost i subjekat je iskljucen iz svesnog stanja.
Zanimljivo da je narocito pogodjena donja vilica koja ostaje poluotvorena i oci koje se spontano raskolacuju, a takva reakcija organizma se dodatno mistifikuje hiperaktivnoscu sledecih centara u mozgu:
-centar za mastu i koncentraciju
-centar za lucenje pljuvacnih zlezda
-centar za lucenje slina i bala iz nosa
-centar za maksilofacijalni grc
Reakcija balavljenja traje od 15tak sekundi, dok je zenski objekat u kadru, do 15minuta kod osoba sa razvijenijom mastom,
pa takvi subjekti ostaju u izmenjenom stanju svesti i transu dok god im centar za mastu malo ne olabavi.

Ponte Rosso, ime trga u Trstu koji je godinama bio simbol mnogih istočnoevropskih žitelja, pa tako i ljudi iz gotovo svih krajeva naše ex YU, za odlazak u povoljnu (jeftinu) kupnju najčešće ne previše kvalitetnih artikala.

Kupovalo se, naravno po cijelom gradu u manjim i većim prekrcanim trgovinama u koje je domaće stanovništvo rijetko zalazilo. Trgovci su bili zadovoljni, no ostali Tršćani nisu blagonaklono gledali na, od cjelonoćne vožnje umorne, kupce koji su vukli ogromne plastične torbe natrpane odjećom, sredstvima za čišćenje, prehrambenim artiklima i kojekakvim ćanfruzaljama (cianfrusaglie – sitnice za koje nitko ne zna čemu služe). Oholi stanovnici lijepoga grada na Jadranu zvali su te umorne kupce Zlavi, Skiavi (vidi:Ciao), Šćavi – oni koji su uništili opojne mirise najfinije Illy kafe što se u jutarnjim satima širio iz gradskih barova i draškao nosnice još uspavanih Trieština. Ovako je glasio naslov članka koji sam davno pročitala u tršćanskom tjedniku.

Danas više nitko ne odlazi u Trst „po špežu“. Imamo mi svoje Arizone, svoje Kineze, svoje butige i butike, imamo svoje Crvene mostove. A Tršćani plaču za Zlavima! Žale se da je grad u kojem prevladavaju uslužne djelatnosti daleko od toga da bude najuspješnija luka u Italiji, a kamoli u Europi. Mali trgovci sa sjetom i tugom sjećaju se nezahtjevnih kupaca kojima su mogli prodati i maglu umotanu u malo šarenog papira.
Sada bi rado da im se malo pokvari miris jutarnjeg kapućina. Piju ga sami i sa sjetom i nostalgijom sjećaju se nas!

Veština uspešnog žongliranja između pedala gasa i kvačila, sa ciljem glatkog pokretanja automobila iz stanja mirovanja, bez štucanja motora ili gašenja istog.

Užasno smrdi. Bazdi.

Polako, opušteno,gde žuriš...nije ti hitno.

Misli se konkretno na izlaske iz nekog javnog WC-a posle obavljanja male i/ili velike nužde. Kada uđete u WC nekog kafića, restorana ili diskoteke koji je prethodno posetio neki Pepe le Tvor ili ste i sami obavili neplaniranu veliku nuždu (posle onog pasulja danas..) nesnosan 'miris' se u idućih par nanosekundi proširi munjevitom brzinom i fino disperguje po svim uglovima tog WC-a veličine 0,5x0,5...
Situacija zatim zahteva momentalno reagovanje u vidu brzog ninđža-brisanja zadnjice, još bržeg pranja ruku i munjevitog izlaska iz WC-a sa nadom da niko ne čeka WC ispred (makar ne niko poznat).
Ukoliko se, avaj, desi da ispred WC-a čeka na svoj red neka prelepa, zanosna brineta koja je samo nevino došla da napuderiše nos, nastaje fenomenska neprijatnost. Počinje već od samog eye-kontakta sa osobom ispred (u ovom slučaju sa zanosnom brinetom) i javljanja simptoma neprijatnosti u vidu iznenadnog crvenila, ubrzanog rada srca, povećanja rada simpatičkog nervog sistema (uprkos tome što se u sledećih minut, kada brineta uđe u WC neće desiti ništa simpatično), suženja zenica, skoka adrenalina itd. U nekim slučajevima, može se pribegavati odbrambenim mehanizmima tipa: kolutanja očima (u smislu: 'kako ovaj WC-a smrdi, pih..') ili odmahivanja rukom (uz rečenicu: 'Kako je neko uneredio toalet, užas...') mada nije utvrđeno da li ovi mehanizmi zaista deluju.
Sve u svemu, izlazak iz nekog javnog WC-a koji blago rečeno, smrdi kao terarijum sa crknutim zmijama, izaziva neprijatnost zbog koje ćete idući put sve poslove obaviti u vlastitom WC-u i paziti šta ručate/večerate pre izlaska u grad.

Selo na zapadu Srbije, nedaleko od Užica. E sad, iako samo ime dovoljno govori, ipak treba reći par reči. Zlodol je zapravo ercovska verzija Pukovca. Legenda kaže da su mu ime dali Turci, jer su Zlodolci jednom prilikom navatali oveću grupu Turaka koja je putovala za Bosnu i po kratkom postupku ih sve do jednog skratili za glavu. Oni koji Zlodolce dobro poznaju skloni su da poveruju u ovu priču. Još jedna legenda, doduše manje poznata, jeste da je prvi cepelin koji je ikada poleteo nebom Srbije, tandžarom oborio jedan čiča iz Zlodola jer je mislio da je to lubenica koja leti.
E sad, selo k'o selo, u njemu te neće dočekati miris lavande, već stajskog đubreta, sira i domaće radže, kako je, je li, i red. Tu niko nije čuo za Vladislava Petkovića Disa, ali zato znaju da nabroje sve izvođače čuvenog hita Doćiće ti majko na kapiju žena.
Ljudi su tek priča za sebe. Tu će klinja sa pegicama na licu kome je ćaća kupio kompjuter svog dedu početi da zove Gugl, jer je ovaj mučenik hrom. Ako prolazite kroz Zlodol, nemojte svraćati u kafanu koliko god da ste umorni od puta. Ako ipak rešite da svratite, izdržite poglede koje će vam svi upućivati, sedite mirno i pijte svoju kafu. Nipošto se nemojte buniti ako vam se neko od seljaka iskašlje u kafu. Bolje šlajmara u šolji nego ta ista šolja u dupetu, plus par naprslih rebara. Uvek imajte na umu kako se selo zove i odakle mu to ime.

Čisto prodavanje magle. Kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno!

Elem, neko se setio da izvesnu količinu vode zapakuje u komad plastike cilindričnog oblika, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na isti i tako profitira. Jebote, čak ni marksističke revolucije nisu unele tolike promene na tržište kao ova ideja. Krajnje neverovatno, složićete se.

Naravno, ma koliko prostom svetu ovo delovalo kao bacanje para, uvek postoji malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za ove proizvode.
Naime, obično neka prepička džogira u uskim helankama a zatim otvara flašicu iz koje pije 2-3 gutljaja, nakon čega možemo videti kako njeni krvni sudovi i mišići doživljavaju ekstazu ali baš svi mišići, pa čak i najsitniji, savijači prstiju.
Metabolizam se ubrzava a devojka je spremna da sa osmehom na licu istrči još jednu turu polumaratona.
Hidrira čak i ispucalu kožu na petama i oporavlja slamastu kosu kojoj daje bujan, prirodan volumen i čisti metabolizam i od vlaške magije.

Ali jebi ga, ipak je to voda sa savršenim odnosom kalcijuma i magnezijuma. Dva prema jedan, ako me sećanje služi.

Ako započnete dan ovim obogaćenim vodama, ceo dan ćete biti sveži, odmorni i spremni čak za suočavanje sa nadrndanim tastom koji bi vam najradije jebao mater jer mu blejite na gajbi. Savršene za sve one koji brinu o sebi i svom zdravlju.

Da ne bude da prodaju najobičniju vodi, setili su se da je obogate aromama. Tako na primer, ako pijete onu sa ukusom breskve koja ima miris razblažene pišaće, bljutav ukus teraće vas da povraćate ali morate stisnuti zube! Pravi lek mora imati gorak ukus.

Ne mogu odoleti a ne postaviti sledeće retoričko pitanje.
Zar nije logičnije kupiti pivo ili sok umesto ustajale vode u ambalaži pseudo-futurističkog dizajna koja je potpuno razgradiva, doduše kroz nekih 1,5 miliona godina? Zasigurno jeste ali nema bez ekologije u Evropu.

Uostalom, zašto jednostavno ne otići do kuhinje i nalipati se vode ko kamila gotovo za dž? NE! To je ipak flaširana voda! Ona leči sidu... al zamalo.

Rečenica kojom se prekida sanjarenje i vraća se u javu.

36°C

Najljuci i najveci protivnik svih manekenki u svijetu,kako na TVu,tako i na tanjiru,Bona,Elton Johna,tog podgojenog prasca i mnogih drugih koji su upravo rucali.

Jedna vrsta "nolajfera". Osoba koja izgleda nema nikakvih problema u životu pa se bavi tuđim problemima. Zajedljivi gremlin koji bi i na dupe progovorio da može. U stvari i može, kad se najede dovoljno pasulja.
Kancelarije drvenih advokata se mogu nalaziti svuda. Najčešće je to GSP, i tu drveni advokati briljiraju i tu se osećaju kao kod kuće.

Predstavlja sve ono što ne možete čuti na televizijskim reklamama ili pročitati u novinama, u kojima obavezno ističu ogromnu cenu za dobijanje određenog preparata (čije delovanje nije zagarantovano). Zato se u primeru koji sledi premijerno otkriva efikasan način za mršavljenje koji je uz to besplatan.

Znaš ono kad te probudi ćale u 6 dok peva pod tušem. Sprema se čovek za posao. Ili ne, nisi više siguran...probudi te miris nečega što je tako opako zagorelo. Valjda se baba uspavala i zaboravila doručak na šporetu. I ne, ne pravi ti ono što ti voliš, nego što se našlo u frižideru. Budi srećan ako su jaja s nečim pride. Kupanje moraš da najavljuješ pola dana unapred, nemaš protočan bojler, a dok se izredjate svih desetoro... Odlazak do kupatila u gaćama takodje ne dolazi u obzir, imaš malog brata ili sestru.
Znaš ono kad ne možeš da privedeš ništa gajbi jer ti se vrata ne zaključavaju. I ne, naravno, niko ne kuca kad ulazi. A sve i da ne ulaze, deda ti ubije svaku želju za romantikom kad onako nagluv pusti za sve pare svoje junačke pjesme, pa kad ga ponese atmosfera i jos i zapjeva uz to...
I svi znaju bolje od tebe koliko ti je ispita ostalo. Kad si sinoć došao iz grada. Koliko si sarmi pojeo danas. I vode polemiku o tome zašto je tvoj najbolji drug raskinuo sa curom.
Aman, pustite me da dišem malo!
Ma sve ću ja to drugačije kad dodje moje vreme. Ima da budem sam! Nikom da ne polažem račune. Ima da ne izbivam iz kupatila po dva sata. Čitaću enciklopedije na šolji. I u tišini. Piću kafu u kupatilu dok se detaljno mackam fensi kremama. Svaki dan. I ima da kuvam samo ono što se meni svidja. I sve tako nešto zajebano, mišije nožice i taj rad. Pa kome ću da ugodim ako ne sebi?!

I onda dodje tvoje vreme. Spuca te saznanje. Sam si. I to je takvo sranje...

Proces koji se odvija kada jedan član društva alkoholičara ode u kupatilo, a ostali se skupe oko njegove čaše i krenu da ubacuju šta stignu. Bolje reći, šta nađu. Sve od eteričnih ulja preko svih mogućih začina do hrane za pse i na kraju, poneku kap njegovog pića da zamaskiraju sve to.