To je kad sam shvatiš da si se upleo u neku svoju laž ili nebulozu da ne možeš nikako da se izvučeš. Nije samo za prozivanje (ima slična defka o tome), nego je ovo odbrambeni mehanizam kad se ne zna gde više slamu mlatiti.

recenica koju zaista ruzna devojka nece reci, ali, naprotiv lepa hoce. npr. riba okruzena s nekoliko likova kaze: "kako sam ruzna", ocekujuci da ce joj neko reci da nije ruzna, vec da je lepa itd. ovo je dosta prisutno na facebooku gde neka ful riba stavi neku svoju sliku gde joj se vidi pola bulje ili joj je ispala sisa, sliku joj lajkuje 189 ljudi, a ona onda napise nesto tipa: "bas sam glupo ispala" ili "kako sam debela" itd. zatim slede komentari likova, koji su lajkovali sliku. ti komentari su obicno sledece sadrzine: "nisi ruzna, bas si ful ispala" itd. onda ona napise "hvala" ili nesto slicno, obicno uz smajlic :)

Необориви аргумент старијих људи у било којој расправи. Користе га нарочито у ситуацијама када више ништа не може да их спаси, те им дође као задњи кец у рукаву.

Stepan pijanstva kod devojaka...

Ideal svakog muškarca. Devojka o kojoj sanjaju, ona koja bi bila uz njih u dobru i u zlu. Ona kojoj se poveravaju, ona koja brine o njima i koja ih voli bezuslovno. Ona koja se ne šminka previše, oblači se pristojno, lepo je vaspitana, dobro kuva i ume da sluša i savetuje. Medjutim, kada je pronadju, dodeljuju joj titulu najbolje drugarice.

Vukajlijas nick menja ali cud nikad.

Najčešći izgovor studenta koji kasni na predavanja... Iako predavanje pocinje u 15h, nema veze...mi smo sad studenti, sve nam je dozvoljeno... U srednjoj bi za takve izgovore momentalno dobijali neopravdane, ali sad, pošto smo mi "akademski gradjani", taj izgovor prolazi, jer smo "učili" do kasno... Težak je život nas studenata...

Opis međuljudskih odnosa i okoline koji neodoljivo podsjećaju na ciganluk...

- Mama i tata su me odveli na selo kod bake. Igrala sam se sa životinjama i pomagala sam baki oko poslova. Upoznala sam Maju, ćerku bakine komšinice. Igrala sam se sa njom celo leto. Super sam se provela i jedva čekam da dođem opet.
- Otišla sam sa mamom i tatom na more. Tata me je naučio da plivam. Sakupljala sam kamenčiće i školjke. Jako su lepi i šareni. Poneću ih kući. Čuvaću ih zauvek. Mama mi je kupila narukvicu od školjkica. Jako volim moju mamu. Neću skidati narukvicu.
- Hteli su da me pošalju kod babe na selo. Odbila sam. Tamo je prljavo i smrdi. One svinje su odvratne. A i nemam društva. Samo ona dosada. Valjda se Maja zove. Otišla sam sa mojima na more. Jes' da će biti smor, ali bolje i to nego selendra.
- Naterali su me da idem na more. Mrzim ih. Bolje mi je da sam ostala kući. Upoznala sam neke domaće i probala svoje prvo pivo tu, ispred hotela. Ćale me je uhvatio. Zavalio mi je zujku, glava mi je otpadala. Nikad više sa njima.
- Tražila sam kintu za more od mojih. Otkačili su me na ladnjaka. Kaže, para nema. I još su hteli da me pošalju u onu selendru. Odvratno. Pokidala sam narukvicu. Koji će mi moj. I ovako je bila plastično govno. Celo društvo ide samo ja ne. Blam potpuni.
- Ovog leta ostajem kod kuće. Nema se para. Moram da položim onaj ispit, đavo ga odneo. Srela sam onu Maju sa sela. Da je ne prepoznaš. Sredila se, kaže udaje se na leto. Za nekog bogatog matorca koji joj daje sve što poželi. Bole je. Pokušala sam da pronađem onakvu narukvicu sa školjkicama. Nema da se kupi. Koji sam moron bila kad sam je pokidala. Zbog društva. Zbog mode. I sad mi ostaje celo leto da mislim koliki sam kreten.

Apsolutna kurčevitost, ali sa iljadupostotnim pokrićem. Kada si toliko siguran u svoju nenadjebivost da ne trpiš da tvoje pitanje ostane bez odgovora duže od par sekundi. Jebiga, niži subjekti u lancu ishrane moraju da znaju da tvoje vreme puno košta i da ga nemaš za bacanje. Milioni evrića se neće sami zaraditi.

Letnji raspust sam proveo kod babe i dede, koji žive na planini. Tamo imam puno drugova i ceo raspust smo se igrali. Jedva čekam da opet bude letnji raspust.

Na raspustu mi je bilo baš lepo. Ustajao sam ujutru, i baba bi mi spremala doručak. Onda bih otišao da se igram sa mojim drugovima. Stalno smo se igrali nindža kornjača, i ja sam uvek bio Mikelanđelo jer mi je on omiljeni lik. Napravio sam sebi nučake od dva drveta i konopca, i imao sam narandžastu maramu preko očiju. Hteli smo da se igramo i moćnih rendžera, ali svi smo hteli da budemo beli rendžer, pa smo se potukli i onda mi je deda zabranio da se igram moćnih rendžera. Posle svakog ručka bih jeo kinder jaja i sklapao igračkice. Do kraja raspusta sam sakupio puno igračkica, i sve sam ih sačuvao. Svaki dan sam vozili bicikl i trkao se sa drugovima. Puno smo lovili skakavce na livadi, i onda smo njima plašili devojčice. Uveče bih gledao nindža kornjače i moćne rendžere na tv-u, a onda bih otišao na spavanje.

Letnji raspust je moje omiljeno godišnje doba, i jedva čekam da ga ponovo dočekam.

Žensko spremanje za izlazak (čast izuzecima) je po definiciji menjanje ličnog opisa sa ciljem da se svide suprotnom polu time što će im pokazati kako najčešće NE izgledaju. Svo to ratničko šminkanje, feniranje, lakiranje, tapiranje, farbanje, skraćivanje, pumpanje, umetanje lažnjaka... može da bude lepo, ali lako zbunjuje muški moždani centar za vizuelnu percepciju (koja podrazumeva snimanje i PREPOZNAVANJE posmatrane mete). Izgleda da od muških očiju kreću dva nervna puta: jedan u taj vizuelni centar, a drugi u centar za direktnu stimulaciju erekcije. E, ovaj drugi put je kraći, i informacija „Ovo je dobra riba.“ se mnogo brže obradi od informacije „Ovo je npr. Cica.“ A žene se, ne shvatajući ovu anatomsku začkoljicu, maksimalno trude da svojim noćnim prerušavanjem potpuno onemoguće percepciju ove druge informacije. I šta se dešava:

Izraz uglavnom ružnih ljudi koji misle da nisu lepi samo na slikama.

Klasična rečenica kojom većina ljudi, koji malo slabije gledaju filmove, opisuje glavnog glumca u nekom filmu koji ih je oduševio, a glavni glumac tog filma je crnac, koji je takođe poznat, samo ne mogu da mu se sete imena al' na vrh im je jezika.

Postoji mnogo onih koji jedva čekaju da zapale preko granice. Postoji mnogo onih koji će reći da nema goreg mesta za život od Srbije. Ali čak i najgori među takvima - u koje, ponekad, spadaju - moraju da priznaju da naša zemlja uopšte toliko loša
Zašto treba živeti u Srbiji ili zašto je super biti Srbin za mene je pitanje nad pitanjima. Recimo, ako bi postojao vremeplov i mogućnost navigacije ptica, sigurno je da bi mnogi od nas poželeli da ona roda koja nas je onomad donela na to i to mesto u Srbiji promeni kurs i sleti na neki dimnjak u Danskoj ili Švedskoj.
Ko bi još birao da se rodi kao Srbin, i to još u Srbiji? Ali treba to odbraniti jer - kako ćeš protiv krštenice. A meni je to često bilo čudno. Dobro se sećam da tamo negde devedesetih godina nisam razumeo pojedine tekstove Mome Kapora. Ne zato što su bili teški i nerazumljivi. Radilo se o nečemu drugom.
On je pisao o svojim nostalgičnim napadima u Njujorku. A nije imao samo u Velikoj jabuci te rafalne ispade nostalgije. Slična stanja i patriotska groznica drmale su ga i u Parizu, Londonu... Gde god da je bio događalo mu se isto. Išao bi on tako i najednom bi ga nešto spopalo, nisu to bili pundravci u dupetu, već ista ta bića u srcu i duši.
Pisao je kako bi u Njujorku kupio sir, onaj pijačni, ali to nije ličilo na onaj na Kaleniću. Pisao je da kad god bi naručio neko jelo u pariskom restoranu, to nije bilo to. Nije brate pasulj tamo daleko, kao ovaj naš.
Mislio sam, matori koji ti je kurac? Pa ko bi tražio sir da mu miriše ko sjenički tamo na Menhetnu? Pa to bi bilo ko da tražiš engleski pims u „Poslednjoj šansi" na Tašu. Koga briga da kao turista osetiš domovinu u instant pakovanju tamo negde daleko. Okej, priznajem napade nostalgije gastarbajterske populacije, ali patnju turiste za otadžbinom...
Ali, nije to bila suština zašto me je nervirao Kaporov tekst. Jednostavno, radilo se o tome da nisam mogao da razumem da neko tokom devedesetih godina iz Njujorka plače za Beogradom u kome su tada ljudi imali platu 10 dojč-maraka. Mislio sam da bih pevao od sreće da su mi ponudili da čistim pisoare na Menhetnu ili da skupljam pseći izmet po Central parku. Takav je bio moj patriotizam u toj deceniji.
Ali priznajem, krvario sam za Beogradom tokom boravka u JNA u Sloveniji. Kada sam prvi put došao na vanredno odsustvo, pustio sam radio Studio B i osetio blaženstvo. Shvatio sam lokalpatriotsku rečenicu po kojoj je znak da si ušao u Beograd to što si na radiju u kolima našao stanicu Studio B.
Bio sam spreman da ljubim beton na Slaviji, popušim Meštrovićevom Pobedniku, bio sam patriota, voleo sam svoj grad i svoju zemlju. A samo nekoliko meseci pre ovog napada patriotizma, patio sam da vojni rok služim u Sloveniji, a ne, nedajbože, u Skoplju.
Slovenija je bila kul, „Mladina", „Lajbah"... Sve je bazdilo na Evropu. Samo nakon par dana uhvatio me je napad nostalgije, i to ne samo što su nas drndali na obuci, već mi je falio kraj, ortaci, Beograd, Srbija. U restoranima i kafićima na Bledu gledao sam Janeze koji bulje u skijanje, a nigde fudbala, uzbuđenja... Nisam kapirao ništa od toga, a i zbog grupe „Lajbah" zaglavio sam kaznu i najgoru karaulu na kojoj sam gulio kao u kamenolomu.
To je bio moj prvi osećaj patriotizma u životu i osetio sam njegovu amplitudu kada sam: zbrzao Makedonskom ulicom i video taksiste koji cepaju šah na haubama svojih odrtavelih „mečki"; otišao na derbi Zvezda - Partizan i čuo onaj huk koji pliva nebom nad Topčiderom; a najviše jer mi se odvratna Slavija činila lepšom od londonskog Trafalgar skvera.
Bio sam tada Momo Kapor, ali ne u Njujorku u poteri za zlatiborskim kajmakom, već vojnik koji u Sloveniji sanja pivo ispred beogradskog dragstora. Tada sam shvatio da srpski patriotizam cveta dok si u prinudnom egzilu. Tada sam shvatio da biti srpski patriota znači patiti za mrvama koje su ti preko noći oduzete.
Pa i u devedesetim godinama, kada je Kapor krvario za Beogradom stružući đonove po pariskom Monparnasu, mogli ste i tada sebi reći da je kul biti Srbin. I to jer vas je u toj deceniji ova zemlja oslobodila svakakve odgovornosti i ambicije. Prosečan Srbin je tada imao alibi za svoje luzerstvo. Niko nije od tebe očekivao ništa. Ne možeš, druže, biti Arkan. Slab si za to. Nisi se ušemio pa dobio dozvolu da tvoj šleper prođe granicu dok hrče carina. Dakle, niko si i ništa, i to je baš super. Tvoj fakultet nikome ne treba.
A i koji će ti kada to ne traže na šleperu. Žena nema za šta da ti prigovara jer i onaj majmun što živi pored tebe srče isto sranje od plate i može porodici obezbediti... Ništa.
Čak i u tim godina, koje prezireš i nikada ne bi želeo da se vrate, mogao si skapirati zašto je dobro biti Srbin, a ne Amerikanac koji mora da se jebe sa kreditima, kamatama i svim ostalim sranjima. Tvoje je da gledaš Pink i Palmu i da kresneš komšinicu za boks zlatnog „marlbora".
A zašto je danas dobro biti Srbin kada treba da otplaćuješ iste te kredite kao slinavi Teksašanin u predgrađu Dalasa ili pegavi Englez u Birmingemu? Nemam pojma? Ali, ipak znam.
Moja rođaka živi već deceniju i nešto u Rimu i kaže da su oni odlepili kad je apeninsku čizmu stegla čizma globalne ekonomske krize. Oni se ne snalaze u sranju, a ona im priča o našoj plati iz devedesetih i rafovima tapaciranim paučinom. Što bi rekao Goran Bregović: „Lako je biti tolerantan sa dolarima, ali dajte Amerikancima malo dinare... Pucali bi jedni na druge crnci i Kinezi". Zato je tebi dobro u Srbiji, jer si utreniran da ovde nikada neće biti dobro, pa ti je svaki napad iznenadnog luksuza premija, i shvataš ga kao pauzu između dva siromaštva.
Biti Srbin je super jer se možeš identifikovati sa Novakom, Vidićem, Brakočevićkom... I boli te što nema plate, jer ti zbog njihovog uspeha oblačiš pocepane gaće i ulaziš u farmerke zakrpljene na dupetu i stižeš tačno na vreme ispred Skupštine da urlaš jer su oni na balkonu ti, a ti si oni. Zato se nigde tako euforično ne slave uspesi sportista jer se nigde na svetu toliko ne fotokopira tuđ u sopstveni život.
Super je biti Srbin jer si kao pacov ili bubašvaba otporan na sve nedaće i ceo krvotok ti je nabijen protivotrovom za sve one koji bi da te potamane.
Super je Srbija jer samo se u njoj može roditi Del Boj. Kaži?! Ono kad su komentatori i fensi publika na poslednjem SP u fudbalu pizdeli od vuvuzela ti si ih već posle dva dana mogao nabaviti na pijaci na Vidikovcu. Da je kul živeti u fejk garderobi prvi smo mi saznali, a sad gledaj na Zapadu. Ni oni se ne bune što je „barberi" pruge izvezao neki Kinez.
Super je živeti u Srbiji jer možeš imati snove da je svuda bolje nego što je to tebi. I London ti je lepši iz Beograda, a kada živiš u njemu on te pojede, a i kad dođeš na posao u 10 umesto u devet, nadrkani šef ti kaže: „Good afternoon". Iz Beograda ti je sve na Temzi idilično, ali život je dobar ili savršen samo tamo gde ne plaćaš infostan jer u svakom gradu u kome ti poštansko sanduče puca od računa - sve ti je odvratno.
Super je živeti u Srbiji... Verovatno i zbog toga što ću za dvadeset sati zaparati mermerni pod njujorškog aerodroma JFK. I tamo, među čelično-staklenom scenografijom Menhetna neću, kao Momo Kapor, sanjati zlatiborski kajmak...
I zbog toga nisam ništa manje Srbin ili se manje palim od njega što živim u Srbiji.

Suptilno odjebavanje nekog neprimamljivog predloga.

Израз који најчешће користе родитељи када хоћемо да урадимо нешто што раде они.

Hiperbolisani prikaz pregrejanosti preponske regije.

Опис девојке која је толико плени аеродинамичношћу, сексипилом и осталим критично ирелевантним стварима да ти ништа порeд ње није потребно, само да је трсиш од јутра до сутра.

Rečenica pomoću koje se sagovornik suptilno izvlači iz mogućeg konflikta i rasprave. Ukusi su različiti i ne treba o njima raspravljati pa je najbolje ovako, da ne pljunem sebi u lice ali i da tebe ne uvredim iako bih:
- Povraćao kad čujem to što ti slušaš.
- Bolje bi bilo da čekam autobus dva sata nego da odgledam film sa tim glumcem.
- Radije bih u Brestvačkoj banji proveo leto nego tu gde ti oćeš.
Al ono, smor mi da se raspravljam, gotivim te i pored toga pa ne želim da se bezveze svadjamo ili si jednostavno smarač.