Znate, čitavog života sam bio mediokritet, ali mi uopšte nije smetalo. Bilo je nečega lepog u tome da uvek budem na sredini tabele, u sigurnoj zoni, da ne radim ni prelake, a ni preteške poslove. Uvek je bilo šta da se pojede i šta da se popije - kvalitet je bio recipročan mogućnostima i to je stvarno bilo okej. Niti sam žudeo za nemogućem, niti sam bio prinuđen da stegnem kaiš do poslednje rupe.

Nisam talasao, nisu me prozivali. Ljudi su bili svesni mog prisustva kao što su svesni prisustva saksije sa cvećem u prostoriji, ali me nisu pikirali kao sledeću metu. Stvarno mi je prijalo da budem samo neko ko je "odnekud poznato lice" i što se sve na tome završavalo. Niti su me pamtili, niti sam želeo da budem zapamćen. Nisam morao da vodim, a ni da nosim fenjer. Voleo sam taj limbo u kome sam bitisao, taj način života.

Dok su jedni padali na tiketima (gubeći poslednju paru), drugi su gledali kako da na kvarno uvedu kablovsku (iako su puni k'o brod), ja sam redovno plaćao račune, sve u dinar. Davao sam kad su tražili za nešto, nisam se bunio što su mi uzimali ono što nisu imali prava, jer sam verovao da za neke stvari postoji izuzetak i da se čovek mora nekih stvari odreći da bi mu bilo bolje. Tešio sam se da je moglo biti i gore i da bi i bilo gore da ne umem da se prilagodim situaciji.

Ali, znate, postoji još nešto, nešto što ni ja nisam znao... Nisam znao da sam tim svojim ćutanjem klimanjem glavom i prihvatanjem svega samom sebi zakivao eksere u sanduk. Nisam znao da će sve u šta sam verovao i što me je vodilo od trenutka kada ustanem, do trenutka kada zaspim, biti sredstvo mog samouništenja. To stanje, ta ambivalencija osobe koja nema ime već samo redni broj, je bilo kao kazan u kome sam se krčkao na laganoj vatri, nijednog momenta ne sumnjajući da nešto nije u redu.

I tako sam završio ovde gde jesam, u magnovenju shvativši koliko sam samog sebe vortao tamo-amo, uzduž i popreko. No, stgao sam tamo gde sam jedino i mogao stići: na sam početak, jer nigde nisam ni otišao. Koreni su mi duboki, preduboki, nisam se mogao iz bašte svoje istrgnuti. Lepo mi je bilo tako ušuškanom. Samo, kada ne gledaš sliku iz više uglova, onda ne vidiš ni znakove koji gotovo vrište da je opasnost svuda oko tebe. A, ignorisanje opasnosti je kao da si sam sebe gurnuo u ponor.

Израз којим покушавамо саговрнику, који лажима силује наш нервни систем, да ставимо до знања да нисмо наивни као Динкић кад преговара са званичницима ММФ-а и да то што он машта више него браћа Грим заједно, не значи нужно да ми верујемо у те небулозе.

Fraza koja na prvi pogled deluje skromno i dobroćudno, ali baš naprotiv, ima za cilj da kaže sledeće: prvo - "Ja nikada ne grešim." (u suprotnom bih rekao "možda grešim" ili "nadam se da grešim". Ovako, "voleo bih da grešim, ali..." implicira da tu za bilo kakvu grešku ne postoje ni najmanje šanse); drugo - "A opet, toliko sam dobra osoba, da bih ipak voleo da grešim, jer ne želim da se desi to što će se desiti. Ali ipak, naravno - desiće se." Jako neskromna i neiskrena izjava. Znam, jer je i sam ponekad upotrebljavam.

Израз који мушкарци користе када осете да их је девојка почела да зајебава и искоришћава.

Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.

Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.

Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.

Izraz koji stvarno znači, nisam ništa razumeo ali zato zvuči nekako lepše za uvo sagovornika.

Podrazumevni odgovor prosečnog srpskog hiperboliste na bilo kakvu sumnju u verodostojnost njegovih izjava.

iliti "Idem u zavod 10 godina, al' tek sam se danas prijavio" prekipelo čoveku, morao. Više vremena provodi na sajtu od gospodina. Čuveni slogan kojim se predstavlja posmatračka ekipa na sajtu. Prekipelo mu, pa je morao da se registruje samo da bi napisao nešto, jače je to nešto od njega. Istom želi da stavi do znanja da je iskusan posmatrač, pročitao je od Straje pa sve do Pantele.

Rečenica čija suviše česta upotreba dovodi do opasnosti da postane neistinita (opasna po onoga ko je izgovara).

Horor rečenica, stres okidač i izazivač predinfarktnog stanja kod muškaraca ako je čuju od svoje lepše polovine. Prvo što nam prođe kroz glavu je "Najeb'o sam. Finansijski ili fizički sam uništen i to na način koji mi se uopšte neće dopasti!". Čest pokretač rasprava i svađa.

Mudrost koja nam kazuje da samo zdrav čovek može da bira hoće li piti.

U prevodu: mogao bi ti jebati mater.

Večiti student, osoba koja predstavlja zlatnu koku za fakultet, jer je sa količinom novca uplaćenim na rate za školarine, prijave ispita i slične (ne)potrebne troškove komotno mogao sebi otvoriti svoj fakultet.

Tako počinje rečenica onih koji se nađu da pametuju kad je izvesna količina novca potrošena reda radi. Jebi ga, desi se, uletim par somića na Lion, osetim dvojku, kad ono- šipak. I tad kad sam dovoljno iznerviran, uglavnom keva ili neki idiot koji nema pametnija posla počinje svoj monolog.

Ljubimac sam ili nisam je izraz koji ljudi često greškom upotrebljavaju umesto izraza ljubitelj sam ili nisam, a sve u cilju elokvencije... Od ovoga nije daleko upotreba izraza "Jer" u upitnim oblicima umesto "Je l'"
I najnovija modifikacija Srpskog jezika u upotrebi širokih masa je upotreba slova "W" umesto "V" ili "L" tamo gde mu mesto nije, ali avaj kako praznoglavicama objasniti da ovim ne ističu originalnost već povodljivost za svim što je novo, a nema veze da li je dobro...

Kukavička naknadna hrabrost. Isto što i "hteo sam, ali nisam imao herca", samo uz zakasnelo puštanje muda u trenucima kada posledice odloženog kurčenja i odsustva ikakvog pokušaja neće biti sankcionisane neuspehom, odbijanjem, kaznom, ali ono što je sigurno - ni pozitivnim ishodom.

Nije da želim da vam kažem koliko sam dobar u nečemu, ali ću vam ipak reći, i to glumeći neku lažnu skormnost i pritom ako je moguće ismejati sve ostale kako bi baš ja bio u centru pažnje.

Znači igrao sam igricu noć i dan, nisam jeo ni pio, a kamoli spavao.

О Бого ал' је љута. Како те историја није ничему научила опет си засрао. Засрао си горе и масовније него одред фока после три тоне покварених шљива. Толико си засрао да не да нећеш јебати, него нећеш ни шетати а ни гледати. Ма нећеш ни дркати. Ма мораћеш да се запослиш у водоводу и канализацији да би могао све то да очистиш!

Лоше си поступио, знаш да си крив. Кајеш се. Али касно је. Извињаваш се, молиш за опроштај, купујеш цвеће, бомбоњере, гори си папучар од Пуме, више те јашу него баба Станину полумртву кобилу Шану, бацаш се на колена к'о несрећни Ера Клептон пред Лејлом, питаш за још једну шансу...

Pitanje puno latentnog prezira i gađenja prema onome kome je upućeno. Razočarenje, neverica i blaga novonastala mržnja sintetisane u jedan prost iskaz s upitnikom na kraju. Pitanje je, naravno, retoričko, jer niko ustvari ne očekuje objašnjenje jednog maksimalno niskog i neljudskog čina.