Jeftina zamena za popularne martinke. Ruzne do bola, ali dugotrajne. Lako ih je nabaviti na vojnom otpadu, u dedinoj buvari ili caletovoj garazi...

Jednom kad sam pobegla s casa, a u to vreme sam imala 200 neopravdanih,(koje mi je razredni naravno sve opravdao na kraju i dao 5 iz vladanja,verujte tako je bilo i to nikakva veza nije sudelovala,rekla bih ovde sam samo anonimno govno hahaha)stize mi poruka od keve(koja naravno pizdi sto bezim i kasnim i sprema se da mi udari embargo na zivot)koja glasi: "Donela sam ti domaci iz informatike,izadji ispred skole,cekam te".Verujte,nisam zelela taj domaci ni u bezazlenim situacijama,a kamoli u ovako ozbiljnoj.Ipak moja mama pokusava koliko-toliko da doprinese mojim siromasnim ocenama.
U tom trenutku bila sam 20 minuta hoda udaljena od skole i igrala sony na gajbi decka moje drugarice.Krenula sam histericno da se derem i pricam o zavrsetku svog drustvenog,emotivnog(kao pa da ga imam) i internetskog zivota.Suze su pocele da padaju na gore(i mene je Arkan voleo) i pratio ih je pomahnitali histericni smeh.Bacila sam joystick i ZAHTEVALA od drugarice da mi kaze sta koj moj da radim!?(samo da vam priznam dodala sam igranje sonija,to nije bilo taj put kad smo isli kod njega na gajbu,ali docaravanje dramaticnosti je u pitanju)Brzom brzinom odgovorih mami: "Mama nemam danas informatiku,molim te idi i ne vracaj se".A mama mi je odgovorila:"Sta je pisac hteo?"To me je jos vise preplasilo.
Tako ja jos jednom odlucim da pogledam istini u oci(citaj:smrtonosoj SMS poruci)i uverim se u surovost njenog sadrzaja.I imala sam sta da vidim-neotvorenu poruku svog bivseg decka i nikakvih naznaka bilo kakve poruke od mame.Onda me je oblio litar znoja i zabrinuh se ozbiljno za svoje mentalno zdravlje(ne po prvi put).I ne zamerite vi sitnicavi ljudi,nisam sigurna da li tacka stoji u zagradi ili posle nje i znam da povremeno pisem mala slova gde ne bi trebalo.
Krenem ja da preturam po svom skromnom inboxu i nigde ne vidim mamu.Onda pogledah malo bolje i videh da je njena poruka bila odmah iznad ove neprocitane mog bivseg nosatog decka(sto bi znacilo poslednja u inboxu od pre jedno mesec dana).Procitah je opet i shvatih sta je pisac hteo.

Skroz opušteno. Obavljeno bez ikakvih teškoća i napora.

Psihološka igrarija podlih i manipulativnih medija, koja se odigrava negde u vreme održavanja finalnih duela Lige šampiona, FIFA klupskog svetskog prvenstva, ili pak, košarkaške Evrolige. Za cilj ima isticanje davnih uspeha naših klubova, ali, što je još važnije, buđenje nacionalne svesti kod jebenog Milorada, prosečnog Srbende, koji je navijač jednog od dva Titova blizanca i koji može sa ponosom ustati i debelim, masnim prstom uperujući u novinski članak, reći da smo mi, 'vako mali i pišićni, zapravo nebeski narod, kad se tako možemo naći rame uz rame sa bogatim klubovima iz zemalja koje su zle, svetske sile, ali ne da bismo sa njima bili jednaki, već da bismo pored njih štrčali i bili boldovani. Bre!

Svaka čast Steaui, ali to su smrdljivi Rumuni i tu anomaliju već ne umemo da objasnimo.

Naravno, prećutkuje se podatak da je današnja Liga šampiona tada bio smehotresni Kup šampiona, da je FIFA klupsko svetsko prvenstvo, ranije bio jednovečernji Interkontinentalni kup, a da je Evroliga bila takođe Kup šampiona. Sve takmičenja potpuno drugačijeg formata nego danas. Danas, kada srpski "velikani" ne mogu ni da prismrde evropi i svetu. Te se stoga u novinskim stupcima isključivo navode "dosadašnji šampioni", jer ukoliko bi se navodio tačan naziv takmičenja u današnjem obliku, mesta za srpski ponos ne bi bilo.

Poštapalica koja se koristi kao prečica.

Starinski izraz kad neko mnogo sere

Oličenje karaktera malog prcmoljka, koji izgledom više podsjeća na unakaženog drekavca, zaposlen k'o asistent na fakultetu, koji zloupotrebljava svoj položaj terorišući studente zakopavajući ih raznim štivima, zadacima i raznim čudesima. U prošlosti su ga svi mučili, i u osnovnoj i u srednjoj školi, pa je napokon došlo njegovih pet minuta, jer ne može mu niko ništa, ako želi da završi fakultet. Zajeban je, jelte.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Ajde što si ulaskom u punoletstvo dobio ličnu kartu i pravo da budeš biran, nego što ti se u pamet za vek i vekova urezala plejlista pesama sa svih istovetnih žurki za te 18-rođendane.
Naime, tokom cele godine si posetilac žurki koje uvek počinju i završavaju se sa istim pesmama.
Onda kad omatoriš i negde čuješ neku narodnjačku, rnb ili tehno numeru koja je bila u to vreme popularna, automatski te tvoj mozak prebacuje u to vreme, i ti znaš reči svake pesme iako ih nisi odavno čuo, iako si tad i mrzeo te pesme, nego podsvest je podsvest. Ma iako si non-stop bio pijan i uvek te nosili kući, ove pesme i tebe vrebaju iza ugla. Ko Keba.

Praznik koji uglavnom slave oni što ne rade ništa, studenti, učenici, direktori i ostali koji nisu zanatlije.
Slave ga prazničnije od Božića, i uzimaju pare za ćevape od ovih što rade.

Televizijska serija o 4 matore, raspale , promiskuitetne žene koje u krizi srednjih godina ne znaju ništa drugo osim da troše novac i da se, da izvin'te, strahovito karaju. Cela serija je i napravljena po američkom modelu da bi se pokazalo da žena više nije rob, da ženama više ne trebaju muškarci, da su žene sposobne da se same staraju o sebi, da sve što je potrebno ženi jeste par dobrih cipela koje su toliko skupe da bi prosečna srpska porodica od jednog njihovog para cipela mogla da živi 2 meseca, 3 ako se malo stisnu. Svojim prikazivanjem u Srbiji uspela je da kontaminira svojim idiotskim i nerealnim feminističkim idejama srpske devojke i srpske devojčice, koje zbog toga što su videle na televiziji postaju bezobrazne, nevaspitane, ponašaju se kao da im niko ništa ne može, jer zaboga, ako može Samanta, mogu i ja ! Te 4 žene u toj seriji su ustvari nesrećne zato što nemaju decu, nemaju porodice, nemaju muškarce koji će ih voleti i kada nisu doterane i našminkane i predstavljaju seksualne objekte, misle da je to super, a u stvari ne znaju za bolje, jer kada bi znale više od svega bi volele da žive normalno, da se ponašaju normalno i da budu normalne..

Izraz koji većinom koriste pripadnice ženskog pola kada se nađu povređene. Posle raskida sa sa dečkom ili ga koriste se teše međusobno. Mnogi koriste ovaj izraz ne razmisljajući racionalno o njegovom mogucem značenju.

Prvo što vam je palo na pamet je veličina sisa, zar ne? E pa, nije reč o tome, ali je podjednako važno. Vops.

Preciznije, malo i veliko točeno pivo. Ovo prvo se sipa u staklenu (nikako plastičnu) čašu od 0,3 l, a drugo u kriglu od 0,5 litara. Na osnovu toga su i nazvani trojka i petica.

Jedna od najmisterijoznijih reči u srpskom jeziku jer može da znači apsolutno sve a i da ne znači ništa! Inače omiljena reč Siniše Pavića.

Oglas sadističkog tipa u kome se odmah daje na znanje da je stan o kome se radi ekstremno niske kvalitete. Sama činjenica da je u oglasu naglašeno "pogodan za studente" znači da u stanu vladaju nehumani uslovi kao što su nedostatak prostora, prosječna starost namještaja i stolarije iznosi preko 150 godina a o koncentraciji vlage da i ne pričamo. Takve stanove (čak i ako studirate) trebate izbjegavati pod svaku cenu, a ako kojim slučajem i odete da pogledate takav stan, odmah očekujte da ćete naći i ne prijavljene podstanare tipa pacova i žohara...

Mrče najviših vrhova Evrope, narod koji je vekovima bio bol u čmaru najvećih ruskih careva. Kefir, planinski vazduh i duge šetnje su njihovo telo učinili neuništivim. Jedan od najdugovečnijih naroda sveta i zato ovaj izraz koristimo za nekog ko odbija da umre.

Način da se davanjem reči ostalim sagovornicima razgovor vrati u normalan tok, jer je ispala bila i dopuštati idiotu u društvu da se razmaše...

Najomiljenija igra osoba koje se nalaze u velikoj gužvi, vašarima, koncertima, festivalima, i sl. noseći u ruci točeno pivo od 0.5 u plastičnoj ambalaži.

Misija lazni profil je glavno sredstvo devojke za proveru vernosti njenog izabranika,o cemu je rec? Devojka pravi lazni profil sa ne toliko preteranom ribom,ali lepom. Ne startuje vas odmah sa laznog profila nego ga malo izgradi,a moguc je i slucaj da koristi lazni profil koji je izgradila jos pre godinu dana kako bi proverila tadasnjeg decka. Lazni profil je dosta uverljiv,updejtovan je,sa slikama sa stvarnim ljudima koji su tagovani,kao i na stvarnim lokacijama. Status laznog profila je uvek single,iliti slobodan. Lazni profil vas zatim startuje,ali ne toliko providno, i on se malo necka! Kada vec zakazete sastanak,cesto u roku od 30s dobijate poruku od devojke kako vas pozdravlja *ime i prezime* laznog profila.

Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.

Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.

A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.

Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.

Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.

Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.

Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.

Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.

I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.

Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.

Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.

Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.

Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.

„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.

Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.