Vijesti sa bosanskog portala Klix: "Kako su Harlemovci od anonimnih košarkaša postali svjetska atrakcija"

Đole: "Naša generacija nije išla na harlemovce u Zetru, a vaša je išla u osmom razredu, jel?"

"Tebra, moram sledeće nedelje da produžim vozačku, ova stara pink mi ističe desetog.
Videću šta mi sve treba, znam da se moram slikati ponovo jer mi je Sinke rekao da fotografije iz odeljenja za lične i pasoše nisu dostupne za vozačke. Mada, slikanje će mi oduzeti najmanje vremena. Čuo sam da radi samo jedan šalter, bedak."
-"Uuuuuu, ja sam to završio letos. Sine, imaš bol u najavi !"

- Joj što ti se ovo lišće ovako sasušilo i uvrtelo.
- Takva godina.
- Šta bre takva godina, ovo ti je "smotavac", što nisi prskao
- Nije moj deda prskao neću ni ja.

Primer 1.

...U političkoj emisiji...

Naprednjak: Demokratska stranka laže narod! Ništa niste uradili, petooktobarska revolucija je pojela svoju decu, pa učesnici vaše revolucije su se okrenuli protiv vas, dosta ste vladali. Pa, za ovih 12 godina... MA, LAŽETE NAROD!!! KRADETE!!!
Demokrata: Ma, aaaaajte molim vas, pa to stvarno nema smisla... Pa, VI ste se prodali!!! Vi ste kao evropejci, je l'!!!??? Neeeemojte meni te priče...
Politički analitičar: Pa, ovo stvaaaarno nema smisla!!!

Primer 2.

Keva: Pa, sine ovo stvarno nema smisla! Jesam ti rekla da spremiš kuću dok se ne vratim?
Sin: 'Ajde kevo ne smaraj, vi'š da mi je društvo ovde? Aj zatvori ta vrata!

-E, burazeru, dala Milena noćas!
-E, moj burazeru, davala ti je ona i mnogo ranije nego nisi ti hteo da uzmeš!
-Ne znaš ti šta je milina, kada više hoće ona tebe nego ti nju...
-Neće ona tebe jer te želi nego da te skine s kurca.

Jedan moj komšija non stop vozi motor bez kacige, razlog VELIKA GLAVA jednostavno ne postoji tolika kaciga koja bi odgovarala njegovoj glavi , prvo su mu pisali prijave al je na sudu objasnio situaciju i sad ima od sudije i MUP-a crno na belo da je izuzetak.

Njegov mlađi brat Duco nije imao veličinu šlema u vojsci za svoju glavu pa je bio ĆATA

- Veruj mi, znam ja to,
- Šta lupaš, razumeš se u to ko ljakse u Plastic!
- Pa ja sam stalno u Plasticu bre, svi me tamo znaju!
- Ne laži leba ti, rek'o mi Ćomi da ste krenuli jednom, ali vas vratilo obezbeđenje zbog belih patika.

- Joj raspale mi se tike a nemam pare za nove
- Pa imaš jeftine valjda 3500
- Ma nemam ja te pare.
- imaš kod kineza kopiju dvojke za 2000
- Nemam ni te pare.
- Pa ti onda kupi kondure, siromašan si ko umetnik.

-Vidi je, farbala se!
-Kakav si dzindzer!!

-----------------------------------------

-Idem napolje, dzindzer me čeka.
-Ko?
-Ma, Žuća...

Vrhunski naučnik, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, otrkiva novi hemijski element sa fantastičnim svojstvima, Idiotium, idealan za vojnu industriju. Nastaje opšta pometnja u svetu i potraga za nalazištima tog metala širom sveta. Onda otkriju u nekoj zabačenoj državici, Simfoniji, udaljenoj pola sata telefonom od civilizacije, bogato nalazište rude tog metala. U tajnosti, američka ekspedicija se uputi hitno na lice mesta. Prvi izveštaj ekspedicije je pozitivan:
‘Ovo je država koja nema preterano razvijen državni aparat. Stanovnici Simfonije su veoma skromni, vredni, druželjubivi i veoma gostoprimljivi. Industrija je slabo razvijena. Putna mreža u lošem stanju, a saobraćaj se uglavnom obavlja zastarelim automobilima ili zapregom. Ne pamte da je u njihovoj istoriji bilo ratova, a pogotovu ne građanskih. Odaju sliku veoma srećnog i zadovoljnog naroda. Biće ovo lak posao.’
Medjutim, drugi izveštaj je bio malo manje optimističan. ‘Bojim se da nailazimo na probleme sa lokalnim stanovništvom. Ne žele da vršimo nikakva iskopavanja, jer je baš ta teritorija njihovo sveto mesto. Kažu da žive u nekakvoj jebenoj sintezi sa prirodom, veoma je poštuju, i ne dozvoljavaju da je iko uništava. Neumoljivi su. Ne preostaje nam ništa drugo sam da primenimo scenario iz SFRJ’.
E, tu stupa na snagu najjače oružje koje je ikad stvoreno – jezik diplomatije!

Saopštenje Stejt dipartmenta: ‘Prema anlizama nezavisnih udruženja za praćenje razvoja demokratije u svetu i zaštitu ljudskih prava, u Simfoniji je već duže vremena prisutno kršenje ljudskih prava. To se, pre svega, ogleda u uskraćivanju prava na obrazovanje, kontinuirano uskraćivanje pravih oblika demokratskih dostignuća savremene civilizacije. Takođe je izražen i unilateralni oblik vladavine, veoma blizak diktaturi. To smatramo nedopustivim u XXI veku i mi ćemo se boriti svim demokratskim i diplomatskim sredstvima da stanemo na put toj pojavi. Ceo svet mora biti svestan da smo nepokolebivi u našoj pravednoj borbi i mi pozivamo naše partnere i demokratski opredeljene države da se pridruže osudi rukovodstva Simfonije. S tim u vezi, mi ćemo svu njihovu imovinu zamrznuti i staviti embargo na ......’
Iz Simfonije nije stigao nikakav odgovor, jer nisu ni imali diplomatiju, a i da jesu, ne bi ni imali pojma šta to može da znači. Život u Simfoniji je tekao kao i ranije.
Pojedine članice Saveta bezbednosi su se oštro usprotivile ovakvom saopštenju, smatrajući da je to direktno mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države, ali im je diplomatskim kanalima izraženo žaljenje što nisu prvi poslali svoju ekspediciju.
Nakon još nekoliko sličnih saopšenja, konačno je izdato i poslednje, na opšte odobravanje i olakšanje ostalog dela demokratskog sveta:
‘Juče smo započeli vojnu akciju pod nazivom ‘Baklja slobode’, koja za cilj ima da konačno uspostavi vladavinu demokratije u Simfoniji, jednom od poslednjih Bastiona mračnih diktatora koji svoj narod drže u obrazovnoj tami. Nikada više narod Simfonije neće živeti kao što je do sada morao da živi. Demokratija je zakucala i na vrata ove male, zaostale zemlje, čiji stanovnici zaslužuju bolju budućnost i pravednu raspodelu opštih dobara, jer imaju veliki prirodni potencijal. Živela demokratije, živela sloboda’.
Iz cele priče, narod Simfonije ja naučio jednu novu, istorijski važnu lekciju o demokratiji:
‘Bolje mi stvarno je...e mater, nego diplomatskim putem. Brže prođe, a i ima mnogo manje žrtava’.

Za Beograd:
- onda će vožnja od Kalemegdana do Železničke stanice ići preko Mirijeva ili Borče.

Ulazim u banku, i taman počnem rečenicu „Izvinite…“, međutim čovek-obezbeđenje me prekine i kaže „Moraćete da sačekate u klajent holu“.
Ja pitam „A gde je klajent hol?“
On kaže „Pa evo baš tu gde stojite.“
I tako ja malo sačekam, a onda me on ljubazno uputi:
„Izvolite, za sve informacije obratite se switchboard clerk-u.“
„Dobar dan, jeste Vi switchboard clerk? Interesuju me ovi krediti za građane.“
„Aha, da… evo možete preći kod client advizor-a“
„Važi, hoću… a gde je to?“
„Koleginica na šalteru, odmah iza vas“
„Hvala...“, već se malo osvrćem i obrćem po onom klajent holu, kad odjednom neko zavrišta iza mene:
„Alo momak! Samo malo!“
To je bila cleaning lady sa onim džogerom. Briše onaj patos da se još više cakli kao da će neko da legne pa da ga liže.
Dolazim do client advisor-a, tzv. šalterske službenice, i ona me ljubazno upućuje na zgradu prekoputa uz rečenicu „Obratite se tamo gospodinu Koči, on je tamo store manager“.
Dolazim ja kod gospodina Koče i izložim mu sve svoje želje i skrivene misli, a on kaže „Znate šta, ja jesam ovde store manager, ali to ne znači da sam marchandizer!“
„Aha, oprostite… nisam mislio da Vas uvredim, a kome da se obratim vezano za vespu?“
„Eno vam ga tamo Rale, on je marchandizer pa vidite šta ćete.“
Dolazim do Raleta: „Izvinite, jeste Vi Rale, marchandizer?“
„Ja sam, šta treba?
„Pa mene je poslao gospodin Koča kod Vas...“ – ne uspevam da dovršim rečenicu.
„Jaoj Kočo Kočo… (to on sebi u bradu al’ da čuju svi)… jeste mi doneli profakturu?“
„Kakvu profakturu?“
„Nisam“
„Slušaj dečko… ideš prvo kod Cace, ona je Key account, lepo ti napiše profakturu, i onda sa tim dođeš kod mene da ti ja lupim pečat, pa da se vratiš kod Koče.
Jesi razumeo?“
„Da, da… sve sam razumeo...“
Odlazim da tražim Cacu koja je key account, ali mi cleaning lady kaže da je Caca izašla ranije, i da ako mi nešto treba potražim office managera.
Dolazim do neke kancelarije, već znojav, sa potpuno razludelim neurovegetativnim sistemom. Kuc kuc…
„Izvinite, jeste Vi office manager?“
„Ja sam, ali ja sad nešto radim, ako ste došli zbog reklamacija moraćete da dođete sutra jer smo storno za danas završili“
„Aha, hvala… doviđenja.“
Vraćam se kod čoveka-obezbeđenje…
„Izvinite, ja sam zalutao, ne umem da se snađem, upomoć!“
„Ko ste Vi?“
„Ja sam Bane, i hoću da kupim vespu, ali ne znam kako se to radi.“
„Idite gore kod gospođe Sretenović, ona je ovde executive asistent i ona će Vam sve to obaviti za pet minuta.“
Dolazim kod gospođe Sretenović…
„Izvinite, jeste Vi executive asistent?“
„Ja sam, kažite?“
„Meni samo treba jedna vespa koju bih kupio uz pomoć kredita“
„Pa što ste došli kod mene?“
„Pa ne znam ni ja. Bio sam kod svakoga po malo, i na kraju su me uputili na vas.“
„Znate kako mladi čoveče (ova je neka fina)… siđite dole kod Mare, ona je client advizor, recite joj da sam vas ja poslala, ona će Vam dati formular koji bi trebalo da popunite, i onda sa tim formularom odete kod cashier teller-a, dogovorite se oko uslova plaćanja, i kad budete uzeli robu samo zamolite da Vam je logistic manager preveze do željene adrese…“
Tek sad mi ništa nije jasno.''
Pokušavam da telefoniram nekome ko je učio engleski međutim cleaning lady mi kaže da isključim mobilni, ja se klizam na onom patosu, istrčavam napolje, iščekujem epi napad i konačno dobijam Aleksandru… „Cale, majke ti, šta je logistic manager?“
„Pa to ti je vozač Brano, što?
„A šta je cashier teller?
„Blagajnik.“
„Važi, hvala ti, zovem te kasnije“.
Kakva crna vespa, kakva banka, kakva prodavnica … sreća pa ostadoh živ.
Ćuti Bane, sedi kući i smrdi, trafika je zakon. Sve dok ne promene naziv u Little house for selling cigars

Bili drug i ja na žurci, tamo upoznali nekog lika, moj drug se napio kao stoka i povraćao... To je bilo pre dve godine... I dan danas, taj lik, kad me vidi, pita me: ‚‚Je l' ti se otreznio drug'' ...