Svima nam je vrlo dobro (nadam se), poznata priča o hajdučkoj četi hrabrog Jovanče i njenim doživljajima autora Branka Ćopića. Međutim, ono što većina ne zna jeste činjenica da pisac, usled svoje smrti nije uspeo da objavi nastavak, bolje rečeno, kraj epopeje ove družine. Zbog sve većeg pritiska Komunističke partije na njega, on izvršava samoubistvo, a njegovu knjigu pleni OZNA, i ostaje zauvek nepoznata. Do danas!
Naporom vaše malenkosti pisca, i mog pouzdanog i nažalost, po njegovoj želji, tajnog izvora (zvaćemo ga Radoje) ova priča dolazi i do vaših ušiju. O peripetijama kojima je knjiga došla do samog Radoja pričaću jednom drugom prilikom. Nažalost, još uvek nisam u mogućnosti da knjigu objavim zbog Radojeve lične bezbednosti. Medjutim ovom prilikom, omogućeno mi je da, makar samo za vaše oči, iznesem radnju izgubljene knjige pod naslovom "Orlovi rano lete- ostvarenje sna".
Naravno, san na koji pisac misli jeste komunizam. Ali, kako se svi svesti sistemi sastoje od sitnih šrafova, tako su i naši heroji morali da pronađu svoju ulogu u novonastalom, besklasnom društvu. Neki od njih bili su više, neki manje uspešni u ovom naumu... Ali da ih pogledamo, hoćemo li?
Jovanče.
Negdašnji vodja hajdučke družine, i jedan od najboljih ratnih kurira koje je NOB video, našao je svoje mesto u pod Crvenim Suncem. Zahvaljujući prijateljstvu sa Nikoletinom Bursaćem, uspeo je da udje u krugove partijskih rukovodilaca, te da sklopi, kratko, ali snažno, prijateljstvo sa Milovanom Djilasom. Zajedno sa ovim išao je u u Moskvu, kako neki kažu po dalje instrukcije, a po tvrdnji drugih, da se odupru uticaju SSSR-a. Medjutim, ono što Djilas nije znao jeste bila činjenica da Jovanče bio poslat od strane "viših istanci" da služi kao kontrolor Djilasovog držanja pred delegacijom Sovjeta, jer se već tad smatralo da je imao izvesnih staljinističkih skretanja. Izveštaj druga Špičkina, kako je bilo Jovančino šifrovano ime (jer složićete se, Jovanča i nije neko milozvučno ime) bilo je krajnje nepovoljan. Po dolasku u Jugoslaviju, on je dobio naredbu da Djilasa privede, te da dobija pravo na posedovanje njegovom stana i sve pokretne imovine. Starinskih shvatanja, Jovanča je u ovu ubrojao i gđu. Djilas (šifrovano ime Kučkova) i pravio je razne karambole u stidnim oblastima pomenute dame. Bruka je izbila kada je jedne noći, po povratku Djilasovom, Kučkova u zanosu strasti, dok je Milovan plevio vrisnula Jovančino ime. Ovo je bila kap koja je prelila čašu, i Djilas, inače poznat kao milosrdan čovek, postavlja kao svoj životni cilj da ubije Jovanču. U tome je i uspeo. Čak 3 puta. Vidite, u medjuvremenu drug Jovanča je postao isuviše važan da nema svog dublera, te je, i pored ovih par smrti, njegov rad mogao da se mirno nastavi. Negova karijera bila je blistava, ali je došlo do naglog završetka kada je, razočaran Miloševićevim režimom, i oduševljen mladjanim Draškovićem, prešao u opoziciju, za koju je takodje radio mnoge subverzivne akcije. Medjutim, jedne kobne noći u Budvi, dok je sa Draškovićem pušio marihuanu, i dobijao blajv od Danice (kako se čini, mada nije sasvim jasno, zbog dobijene opklade ali je sasvim nejasno kakve), metak, nespretno usmeren pogodio je Vuka u uvo, baš dok je recitovao Gorski Vijenac unazad, nadajući se da će to i ogromne količine vutre prizvati Vladiku, odskočio je od njegovog uveta i pogodio Jovanču u glavu. Kao visoki funkcioner tajne službe, nikada nije dobio bajnu sahranu. Jedni govore da ga je Danica uprtila na ledja i u jednoj mračnoj noći bacila kraj jedne hladnjače (neki govore da je dalja priča o Jovančinom telu detaljno opisana u filmu "Mrtav ladan"), dok još dan danas po Beogradu kruži priča kako je samleven i stavljen u prvu, i najprodavaniju, verziju bureka sa mesom pekare "Hleb & kifle". Tako je svoju tužnu sudbinu završio harambaša Jovanča.
Stric
Pravo ime mu je bilo Stevo, ali je bio najviši u razredu, te su ga zvali Stric. Stric je inače imao kompleks niže vrednosti u odnosu na Jovanču, te je uvek pokušavao da ga nadmaši. Jedno od njihovim takmičenja pokazaće se kobnim za mladog komunistu Strica. Naime, opklada je bila ko će prvi uspeti da pojebe prvu damu Miru Milošević. Kružile su razne priče; te ovaj je, te ovaj je, ali je samo jedna stigla do Slobinih ušiju. "Stric je jebao Miru", brujala je zgrada Predsedništva tog dana, a Predsednik nije mogao sedeti skrštenih ruku. Istog dana, u Stričevu kuću poslata su dva "čoveka u sivom" kako su ih očevidci opisali, sa zadatkom da smaknu Strica. Medjutim nije nadjen na svojoj adresi. Detaljnim pretresom njegovom stana nadjeno je samo par nagih slika prva dame ispod njegovog jastuka. Stric je ispario bez traga i glasa. Pojavio se tek par godina kasnije, kao poručnik Mitar Torbica, u ratom zahvaćenoj Bosni. Kao vodja paravojne jedinice "Mitrovo jato", bio je veoma ugledan, te se sa njim, i kada je njegov novi identitet bio provaljen, nije moglo tako lako obračunati. Iz tog razloga, Milošević prihvata osnivanje Haškog tribunala, sa jednim važnim uslovom, koji je kasnije bio izbrisan netragom iz originala: da se Stric optući za ratne zločine i da mu bude zagarantovana kazna smrću, vešanjem za muda sa spomenika Knezu MIhailu. Medjutim, sreća je varljiva; Stric, vazda pomaman na pičke, pokušao je da kresne jednu mladjanu snajku, ne videvši tetovažu velikog latiničnog slova U na njenom vratu. U trenutku kada je bio na takoreći jedan otkucaj srca od svršavanja, osetio je sekiru koja mu se zadaba u teme, i čudovišni smeh malde Hrvatice, za koju je kasnije utvrdjeno da je bila niko drugi do Jadranka Kosor. Takva je bila sudbina nesrećnog Strica.
Đoko Potrk
Slavni pesnik mlade družine nažalost nije naišao na razumevanje komunističkog društva. Stihovi: "Druže Tito, nešto bi te pito, gde je moje sa tavana žito" , označili su kraj karijere ovog plodnog pesnika. Brzo se odao kocki i piću, te druženju sa raznim sumnjivim tipovima, još sumnjivijih seksualnih sklonosti. Tako se i desilo da je nesretni Đoko upoznao mladjanog jebača Vojislava Koštunicu. Provevši pet godina kao Vojin ljubavnik, Potrk je uhapšen tokom jedne racije koju je Služba sprovela na orgijastičnoj zabavi u Vojinoj kući. Uspevši da pobegne iz zatvora, razočarani Potrk se okreće mračnoj strani svoje ličnosti i postaje verovatno prvi srpski transvestit, poznat kao Magda Šurnjikova, te nastavlja svoj život kao kraljica beogradskih noći. Nakon ovoga gubi mu se svaki trag.
Nik Ćulibrk
- zvani Amrikanac. Mladi Nik nikada nije ni slutio da će mu ovaj nadimak upravo doći glave. Tokom hajki 1948, pada i mladi Nik. Život na Golom Otoku u potpunosti je slomio Nika, ali ga je takodje i ubedio da u Jugoslaviji nema mesta za njega. Odmah nakon izlaska sa Otoka, počinje da radi na dobijanju vize za Ameriku. U ovome biva više puta odbijen, te uzima stvar u svoje ruke. Sa par gaća i dve košulje, krišom prelazi granicu i pešači Evropom sve do Francuske, gde se ukrcava na jedan ribarski brod koji je bio usmeren prema SAD. Ovde počinje novi život za mladog Nika, pun optimizma, mogućnosti, sreće... Ili ne? Vlada Sjedinjenih država se ne odnosi baš najbolje prema jugoslovenskim prebezima, te biva odbijen za mnoge poslove. Nakon što je uhvaćen kako oralno zadovoljava muškarca za jedan Big Mek, Nik odlučuje da uzme svoj život u sopstvene ruke i da krene put industrije koja se u to vreme naglo širila - pravljenju pornića. Okuplja tada još nepoznate zvezde i počinje da pravi neke od najboljih porno filmova sa one strane Atlantika. U to vreme počinje i njegova velika ljubav sa mladom glumicom trans filmova Magdom Šurnjikovom. Brzo shvativši potencijal mladjane pornićarke, Nik joj smišlja novi alibi i ona postaje trans zvezda Hali Beri. Medjutim, njena slava je kratko trajala. Naime, usled pojave američke glumice, istog imena (koje naravno nije pravo već je preuzeto kada je mladjanja crnkinja šašoljila uz klasike Hali Beri), Ameriku obuzima manija za ovom mladjom Beri, i njena zvezda počinje da bledi. Nije nam poznat njen kraj, medjutim znamo da je radila kao spiritualni vodič mnogim trans glumicama poput slavne Mariane Kordobe, Tifani Star, Bejli Džej i mnogih drugih. Što se tiče samog NIka, ljubav ga je ubila. Nakon što je odgovorio na molbu Magde da jednom ona izvrši penetraciju u njegov rč, dobio je krvarenje od rane koja je tom prilikom nastala (na starim arhivskim snimcima koje smo pregledali, izgleda da je sama Magda/Beri imala alatljiku od impozantnih 28 centimetara), i usled nebrige oko iste umro od trovanja krvi.
Nikolica
Namladji dečak u družini bio je Nikolica sa Prikolicom, svojom kerušom. Detalji iz života ovog lika družine nisu nam poznati, jer je sam pisac više puta pokušavao da rukopis spali, te je prilikom jednom ovakvog pokušaja izgoreo odeljak o Nikolicinoj sudbini. Jedina stvar koju pouzdano znamo iz Radojevih izvora jeste da je Nikolica proveo četiri godine u zatvoru zbog zoofilije, a da mu je keruša bila oduzeta, te udomljena na nekom mnogo boljem mestu. Sama keruša doživela duboku starost i imala šestoro dece, od kojih je šiorem auditorijumu najpoznatiji Sima, pas iz kultne serije "Srećni ljudi", čije pojavljivanje majka nažalost nije uspela da vidi. Naime umrla je tri dana pre emitovanja epizode u kojoj Golubovići upoznaju Simu.
Ivan Popović Vanjka
- Vanjka Široki, Vanjka Rus. Samo ovo ime bilo je, poput Nikovog, kobno po mladog Ivana. Uspevši da se izvuče hapšenju u Jugoslaviji, beži put Rusije, i biva svečano dočekan na dvoru Crvenog Cara lično. Nakon ovoga obavljao je niz poverljivih poslova za Staljina. Medjutim, kako kaže izreka: "Što si bliže vatri, pre se opečeš". Ovo se pokazalo istinito i u Vanjkinom slučaju. U vreme velikih Staljinovih čistki umalo nija stradao i sam Vanjka. Medjutim, spasla ga je činjenica da je bio Jovančinom drug, i Komunistička partija je brzo reagovala i kao uslov pomirenja dve zemlje označila potrebu da Vanjka ostane živ. Ali, kada je došlo do razlaza Jovanče i Vanjke (do dana današnjeg nije nam poznato zašto, ali su po Moskvi kružile glasine da se Vanjka, u pijanstvu izmokrio u Jovančinu votku te je ovoga to razljutilo), on više nije bio potreban ni Titu, ni Staljinu. Poslat je na rad u Sibir, gde ga je ubio nekakav čičica, jer mu je pojebao ćerku. Plod polnog opštenja Vanjkinog i mlade Ruskinje bio je i više nego značajan; iz njega se rodio niko drugi do Jeljcin, potonji vodja SSSR-a.
Toliko o tome dragi prijatelji. Nadam se da ste uživali u otkrovenju koje je ovaj članak izazvao kod vas. Do sledećeg vidjenja, ostajte mi zdravi.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4)
Posle nekoliko dana pauze, nastavljam ovaj serijal, s planom da uspem poslednji deo da plasiram kako sam i obećao.
U prošlom delu, već sam opisao kako je Milan Obrenović posle 20 godina veoma značajne vladavine abdicirao, a potom i otišao Bogu na istinu.
Iako je pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta bilo završeno (privremeno), iako se ratovi neće voditi frtalj veka (što je, složićete se, za Srbiju prilično dug period), daleko od toga da je to bio dosadan period.
Negde sam pročitao citat koji se odnosi na Srbiju iz ovog vremena: "Da postoji svetsko prvenstvo u skoku iz blata, mi Srbi bismo bili šampioni". A kako je izgledao taj skok, sledi u nastavku.
Aleksandar Obrenović
Sigurno ste sreli lika koji je bio izuzetno vispren, ali izuzetno nezreo za svoje godine. E, takav je bio Aleksandar. Sa 27 godina (kada je tragično okončana njegova vladavina), on je već 10 godina bio kralj i prilično dobro je poznavao mehanizme vlasti. A kako i ne bi, kada je manje-više ceo život proveo na dvoru.
Ali sa druge strane...
Sva ta diplomatija, formiranja vlade, kurčevi-palčevi, sve je to za njega bilo poput nešto realističnije varijante DnD-ja (ovog puta, u kontekstu igre, pri čemu je on bio moderator). Ne dopada ti se što moraš da čekaš da se opunoletiš da bi seo na presto? Izvršiš puč i krunišeš se sa 17 godina. Ne sviđa ti se neki premijer? Makneš ga. Ne sviđa ti se ustav? Promeniš ga. Ne sviđa ti se što ti ćale i keva zakeraju za svaku glupost? Proteraš ih. Sve je to radio Aleksandar.
Ali, daleko od toga da je Srbija u njegovo vreme ekonomski ispaštala. Naprotiv. Svega jednu deceniju posle najrazvijenijih svetskih zemalja, Srbija je dobila električnu struju, razgranatu železničku, telegrafsku i telefonsku mrežu. Beogradom je počeo da saobraća prvi tramvaj, na konjsku vuču, doduše. Prva filmska projekcija u Srbiji je održana na Terazijama, i to nekoliko nedelja pre prve američke, u Njujorku.
I tako je sve išlo kao po loju do jednog trenutka. Kraljevske svadbe. Kaže legenda da Amerikanci svom sinu ispit zrelosti pomognu da položi tako što mu plate kurvu. Kada je došao u posetu u francuski grad Bijaric, gde je imala svoju vilu, Aleksandrova majka je dozvolila svojoj prvoj dvorskoj dami, Dragi Lunjevici-Mašin, inače raspuštenici, da... khm... njenog sina malo poduči nekim stvarima. Stvar je bila u tome što se Aleksandar u nju iskreno zaljubio (iako je razlika u godinama bila prema jednima 9, a prema drugima 12 godina u korist Drage, ali hej, kakve veze to ima!), a kada se vratila u Beograd, izabrao ju je za svoju ženu. Nije se opirala. A i što bi? Prvo, postala je srpska kraljica, drugo, imala je punu porodicu ljudi koji su pretendovali na visoke položaje. E, sad, postojao je jedan problem, o kome Draga nikada nije obavestila ni svog mužića, niti bilo koga iz njegovog okruženja. Naime, posle jedne povrede u ranoj mladosti, nije mogla da ostane u blagoslovenom stanju. Neki su slutili da postoji izvestan problem ("Ni prvom mužu nije rodila, pa neće ni kralju!", govorili su članovi vlade, koju je Aleksandar smenio upravo zbog protivljenja braku). Čak su i sami njegovi roditelji bili protiv braka (s obzirom da su se šurnaest godina međusobno svađali, najzad su se oko nečega i složili). Komedija se nastavila i kada je Draga lažirala sopstvenu trudnoću.
Kako kralj nije imao ni dece ni braće, stvorila se otvorena opasnost da se dinastija Obrenovića trajno prekine. Ipak, kap koja je prelila čašu, bila je činjenica da je kraljica predložila da njen mlađi brat bude prestolonaslednik. Neki oficiri su jednostavno rekli da im je dosta te zajebancije, napravili su plan, izabrali političare koji bi se pozabavili tranzicijom, odlučili da se dinastija Karađorđevića vrati na vlast i spremili se da "pobiju tiranina i njegovu metresu". Ali, kao u svakoj velikoj političkoj igri, postavlja se pitanje kako bi na to odreagovao spoljni faktor. Interesantno je da Aleksandar nije vodio ni jedan rat, za razliku od svog oca Milana koji je vodio i neke besmislene. Ipak, znatno su zahladili njegovi odnosi sa Austrijancima, a pokušaj da se približi Rusiji (koji je u jednom trenutku čak krunisan i kumstvom ruskog cara braku sa Dragom Mašin), završio se neuspehom (neki bi rekli, zbog nedostatka sina prestolonaslednika; a drugi, zato što je neka crnogorska princeza pravila spletke po Moskvi, jer je njen otac više nego otvoreno ciljao srpski tron). Vrhunac je bio, kada su se ruski i austrijski ambasador otvoreno dogovorili da "puste da bude šta bude". Tragične noći, 29. maja 1903. godine po starom kalendaru (otuda naziv Majski prevrat, po novom je to bilo 11. juna), isti oni oficiri kojima je hleb u ruke dao kralj Milan, upali su u dvor, i posle duge potrage, iza sobnog ogledala (ili iza proreza u zidu, zavisi koju verziju volite), pronašli kraljevski par i izmasakrirali ga. Slična sudbina je sačekala i kraljičinu braću i neke ministre. Nova vlada se postarala da vrati ustav koji je monarhu znatno ograničio ovlašćenja, odnosno uvodi parlamentarizam.
Napomena: Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu (eks-Bulevar Revolucije) se zove tako po Aleksandru Obrenoviću, ne po Aleksandru Karađorđeviću (koga Beograđani još nisu udostojili ulice) kako mnogi misle. Beograđani, ako ne verujete, njegov spomenik se nalazi blizu zgrade opštine Zvezdara.
Napomena 2: Neka nova istraživanja tvrde da su Englezi svojim potonjim prekidom diplomatskih odnosa sa Srbijom samo ispali kurve, jer je upravo njihova tajna služba i stajala iza Majskog prevrata. U to vreme, projektovan je Orijent ekspres, koji je trebalo da ide i kroz srpske pruge. Aleksandar je hteo da traži više cene za koncesije od onih koje su Englezi hteli da plate, pa ga je to koštalo glave.Petar Karađorđević
Za Karađorđevog sina, Aleksandra, koji je vladao između prve vladavine Mihaila i druge vladavine Miloša, slovi da je bio takav mlakonja, da su se mnogi zapitali da on nije slučajno bio peder.... E, pa nije. Imao je decu. Njegov sin Petar je kao dete napustio Srbiju, u koju se vratio tek kada mu je delegacija Narodne skupštine donela povelju da je izabran za kralja. I to u nimalo zahvalnoj situaciji.
Ako ste mislili kojim slučajem da je onaj embargo 90ih bio prvo kolektivno diplomatsko-ekonomsko kažnjavanje Srbije, varate se. Šokirani srpskim tumačenjem demokratije (a naročito nonšalantnom tvrdnjom pojedinih ministara da je atentatom srpski narod legitimno izabrao svoju vlast), svi ambasadori (počev od engleskog) izuzev grčkog i turskog, napustili su Beograd i prekinuli ekonomsku saradnju. Srbija je imala tu sreću da je sada realna vlast prešla sa monarha na parlament i vladu. A predsednik vlade je postao verovatno najveći diplomata koga smo ikada imali: Nikola Pašić. Zahvaljujući Pašićevim pragmatičnim potezima, neke dve godine po dolasku Petra na presto, stvari su se izgladile i vratile u normalu- ambasadori su se vratili u Beograd, ekonomski odnosi su obnovljeni, zaverenici koji su pobili Obrenoviće su "kao" kažnjeni. Razvoj je nastavljen: Beograd je postao treći grad u Evropi koji je dobio električni tramvaj (na liniji veoma sličnoj današnjoj trojci). Kako su i kralj i Pašić bili veliki rusofili, odnosi sa ovim carstvom su procvetali. Međutim, odnosi su trajno počeli da se kvare sa jednom drugom zemljom.
Pošto ga je Milan očarao, Aleksandar razočarao, a Petar doveo u rezignirano stanje, austrijski car, Franc Jozef, rešio je da bude malo oštriji prema Srbiji. I tako je otpočeo tzv. "Carinski rat"- ukinut je svaki robni promet između dve zemlje. E, sad, ogromnom ironijom, ispostavilo se da je to imalo više štete po Austriju, nego po Srbiju. Svinje, koje su vekovima išle preko Save, sada su išle pod ruski, francuski i engleski nož, dok je nestalo srpske kobaje u bečkim mesarama. E, vidite ovako. Austrijska baba: to je nervozno stvorenje. Lično sam upoznao par primeraka. Kad austrijska baba koja ide u kupovinu neke robe, npr. mesa, to je još nervoznije stvorenje. A austrijska baba koja u svojim poznim godinama ide da kupuje meso, koga onda još i nema... To je stvorenje koje izaziva revoluciju! I tako: usled bapske revolucije, ali spoljno-politički sasvim tiho, Austrija je ukinula sankcije. No, Pašićevu vladu će Beč još jednom naljutiti, i to nedugo po okončanju ove nemile epizode. Znate, kad Čeda Jovanović u bujici trabunjanja kaže da je Srbija Kosovo izgubila 1999, a ne 2008. godine, negde ima pravo, jer otkad su umarširale NATO trupe, bilo je samo pitanje vremena kad će se Šiptari osiliti. E, slično je bilo i stotinak godina ranije. Naime, Berlinski kongres je dozvolio da austrijske trupe okupiraju Bosnu, ali da je zadrže pod sultanovom vlašću. Sada, kada je Osmansko carstvo dovedeno na ivicu potpune propasti, i kada je Srbijom i Crnom Gorom bilo odvojeno od Bosne, Austrija ju je anektirala (pripojila). Srbija i Crna Gora su odavno merkale da se ujedine sa Bosnom (i međusobno), i ponovo je sve mirisalo na rat. No, Francuska, Rusija i Velika Britanija su uspele da smire strasti i Srbija je morala da pristane na uvođenje zajedničkih administrativnih prelaza...pardon, da da izjavu kako nije suprotno njenim interesima to što je Bosna sada deo Austrije.
Pašić se sada okrenuo na drugu stranu. Dok je Evropa sa nevericom gledala kako je potonuo "Titanik"; Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su skovale pakleni plan.
No o tome u nastavku.
