Najagresivnije moguće onanisati tako što grčevito stežeš patku sve dok ne poplavi i onda divljački počneš da cimaš gore-dole.

Ne zivite u iluziji da je sve lepo i fino.Zivot je jebeno surov.Svi cemo se muciti kroz zivot,pa ce onda zena da nas keca,pa sef,pa deca.A onda ces da umres i retko ko ce da se seti na tebe.I za koji kurac onda da zivis.Da bi ti neko kuce lutalica zapisavalo grob a poneki ortak reko "a bio je dobar covek,bog da mu dusu prosti"........

Uvijek sam se pitao kad bijelci učine nešto sramotno pa se kaže da su se ocrnili; je li vrijedi onda i obrnuto, to jest, da crnci pobijele kad učine nešto sramno.

Vremena dolaze i prolaze. Moje, tvoje, svačije...
Kada prođe vreme veoma uticajne i stroge osobe, kada ona nije više na položaju a najčešće ni u snazi, onda se nađe gomila nekadašnjih dupeuvlakača koji tada "stvar isteruju na čistinu", pa prozivaju i kače ljudima sve i svašta.
Tada ovaj izraz zaživi.

Najpro hejt na svetu.Sva vaša kenjkanja i pljuckanja po raznoraznim pojavama i personama pred lećatovim hejtom se povlače k'o pakistanske bule pred poplavama.

Ćaletov hejt obično nema jasno poreklo i cilj,ne zna se kada će da provali i ne trpi osporavanje ni argumentovano ni nikakvo.

Intezitet mu je toliki da pomislite da bi ćale objekt hejta,da mu se u tom trenutku nadje pri ruci,spakovao u taksi i rekao taksisti da vozi do KST-a na metal meltdaun veče,kol'ko ga mrzi.

Neobičan način iskazivanja svog zadovoljstva/sreće povodom nečeg dobrog što se da primetiti na vama kroz ovaj ''koznakadašnji'' običaj od strane starijih. Kažu, kad vam kucaju odozgo, onda vas zakucavaju u sanduk, a kad kucaju odozdo onda vas izbacuju iz njega.

Još famoznih devedesetih, devedesete bio je to srpski san. Nasledio si neku od nekretnina, ili "nekako" došao do love pa kupio, i onda ubireš rentu od 200 maraka (dve Klare Šuman), a ne radiš ništa. I ništa i ne gubiš pošto ti nekretnina ostaje. Realnost je bila ta da većina nije imala nekretninu u kojoj da živi, pa su bili podstanari, ili što se samo malo lepše kaže "stanujem privatno".
U razvijenom svetu, kome težimo, bilo je to malo drugačije, mada je osnovna težnja bila ista. Tamo se banke nisu štekovale kao ovde, pa si mogao dignuti kredit na hipoteku, posle samo tu živiš i računaš kako će cena nekretnine da raste. Preprodaje su bile deo računa. A onda je ovaj jezda-dafina fazon pukao, kao i svaki, jer baloni su obično šuplji.
Ima nečeg crnogorskog u samom pojmu ne-kret-nina. Ne kreće se, a zarađuje. Pretvori me u zmiju - ide a leži. Tako je nekretnina postala isto što i mitska zemlja Dembelija.

Izraz koji, osim što vređa, ponižava uvređenog. Krajnji stepen ponižavanja sagovornika nedostojnog da sa tobom deli opštinu u kojoj živiš. Daje mu do znanja da nije ni za kurac. Ako se uputi ženi onda je fatalit.

Kladionica koja se nalazi pored i živi na račun pijace.
Da li ste ikada videli pijacu pored koje ne postoji (barem jedna) kladionica? Teško. Razlog je to što pored svake pijace postoji velika cirkulacija ljudi, od kojih mnogi usput svrate i u kladionicu.
Recimo, otišao bi u kladionicu subotom oko podne, ali mrzi ga, a i žena mu ne da. Ili mu neće dati ako bude išao u kladionicu, svejedno. Ali, pošalje ga ona da kupi krompir i meso za ručak, a on onda taman svrati da odigra Engleze. A drugi razlog su sami pijačari, koji zahvaljujući svakodnevnom pazaru imaju konstantan priliv novca, tako da su idealne mušterije za poker aparate.
To je ujedno i osnovni razlog nepredvidivog kretanja cena voća i povrća na pijacama. Ne suša ili grad, ne rodna ili nerodna godina, ne ponuda i potražnja, nego poker aparati. Jer kad u kladži zavrnu aparate, ode paradajz u nebesa. Mora da se vrate izgubljene pare.

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Služi za isiskivanje na kažiprst koji se potom spoji sa palcem, ostavi da stoji par minuta, a onda se prsti rastavljaju, pa ko pobedi. Potom se lepak guli noktima sa jagodica prstiju, a onda se ceo postupak ponavlja sve dok ima lepka u tubi.

Televizije koje svojim gledaocima (čitaj Srbima) i dan danas emitiju filmove iz 80ih, eventualno 90ih, sa radnjom tipa "Amer protiv Rusa". Onda "Stiven Sigal protiv celog filma" itd..
E, kada je u pitanju nova godina, onda daju nešto "otkačeno" puput Mrak Filma, Vriska itd..

U mercedesovoj fabrici radi provere dihtovanja uveče ubace mačku pa ako se mačka uguši do ujutru onda mercedes dihtuje. U zastavinoj fabrici isto ubace mačku pa ako ne pobegne onda jugo dihtuje.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.

Ako matorci kuliraju i nista ne rade, a deca trckaraju okolo i svaki cas ulaze i izlaze iz kadra, onda se deca "muvaju". Ali ako matorci nesto rade ili gledaju TV, onda se "muvanje" pretvara u "vrzmanje".

Najtužnije govedo u stadu.

Dupe, bulja, zadnjica. Geneza je tekla ovako: u bulju > ljubu > ljubinku

to je kad ustanes "ujutro" ukljucis komp da "malo vidis sta ima", onda odes na posao, naravno u igraonicu i tamo budes okruzen sa dvadesetak kompova sedam-osam sati, i onda dodjes kuci i ukljucis komp da "malo vidis sta ima"...

Čovek za koga smo kao klinci mislili da je zao i da uvek prica protiv nekoga. Onda su nam starci rekli da nije tako, nego da je to čiko koji na stvari gleda objektivno. I onda smo odrasli i shvatili da smo mi bili u pravu.

Neka čudna kosmička implikacija, koja kaže da, ako se logična stvar ne desi onda kad joj je po prirodi stvari vreme, desiće se kad-tad, uglavnom onda kad se najmanje nadamo. Jednostavno, čovekova životna energija teži oslobođenju, i pitanje je svake individue da li će ona svoju energiju ispuštati u malim dozama tokom celog života, ili će sačekati da u poznim godinama jednostavno eksplodira.