Reči koje se izgovaraju kolegi kojeg bije glas da je neradnik, dve sekunde pošto je primio platu.

Nepobitni argument sveže zaposlene mlade osobe, kada otac, majka, baba, deda i ostala rodbina i komšiluk, poput šakala, nagrnu na jedva zarađenu, omalovažavajuću, platu. Trudio si se, učio, završio. Muka je tek tada počela! Poltronisao gde si stigao, slušao gluplje od sebe i sve tako redom. Došlo je i tvojih pet minuta. Posao je tu. Istina, treba raditi bar jedno dve godine da se vrate dugovi i dugići. Plata je svakako ponižavajuća, ali iz ove kože se ne može. Sedi di si...Sve bi to bilo super, skrpio bi se i stisao kako sam znaš i umeš i preživljavao, možda bi i na more otišao, ali tu su ONI. Pružili su ti, kako kažu, sve! Otac je i vikendom radio da ti plati školarinu onomad kad si obnovio godinu. Majka te rađala osamnaest sati jer ti glava bila poput ekspres lonca. Baba ti je uvek kuvala slatko od šumskih jagoda, a deda te šetao po parku. I ti sada sebičnjaku jedan nećeš da im se odužiš?! Stidi se! I gde ti uopšte možeš da potrošiš tih trijes 'iljada mesečno?

Jednostavno i veoma efikasno spuštanje svakoj osobi koja ti postavi glupo djetinjasto pitanje.

Suvozač koji bezušpešno navigava.
Vozač nema orijentaciju "levo-desno".

Rečenica koju izgovara muškarac-tinejdžer dok jaše na talasima testosterona, naložen do besvesti, u trenucima kada surova istina da je bio seksualno izmanipulisan još uvek ne uspeva da probije testosteronsku blokadu. Rečenica upečatljivo prenosi mešavinu iščekivanja "nečeg više" sa strepnjom da se to neće dogoditi, unetu nekim unutrašnjim glasom koji je za trenutak nadjačao testosteron. U glasu se najcešće može naslutiti mladalačka neodlučnost oko toga da li to pitanje uopšte treba postaviti. Dalji razvoj situacije obično demonstrira da bi ćutanje bila daleko bolja opcija.

Rečenica obično upućena protiv roditelja ili rođaka koji onim čuvenim "Ja sam u tvojim godinama..." tiradama teraju našu mladu krv da vri, adrenalin pumpa, zubi škrguću, vilica se grči. i konačno : odlobođenje, momenat trijumfa, momenat u kome se veličanstvena figura roditelja naših smanjuje na veličinu makovog zrna.

Pitanje-ponuda iz domaćeg filma “Živeti kao sav normalan svet” Miše Radivojevića iz 1982. (Olivera Ježina postavlja pitanje sveže pretučenom Svetislavu Gonciću, svom kolegi sa muzičke akademije). Upotreba ovog pitanja u svakodnevnoj komunikaciji je isključivo u svrhu “peckanja”, ionako već iznerviranog druga.

Jebi ga, ispalio si se, svestan si toga al te izjeda što ne znaš kad će i koliko će ko da te podjebava. Najbolja moguća opcija je da se svi sjate ko vrane, izrokaju te od jednom i doviđenja žurim. Jednog po jednog ortaka nećeš podneti ako je na tenane sa merakom ma koliko imao vremena. Uzmeš ovaj izraz lepo, prevališ preko jezika ko Đuričko u Lajanju na zvezde, pregrmiš to i opet ideš od nule.

Nisi javio ljudima da nemaš paruljina i da neko drugi mora uzet pivo; nisi javila da, ipak, ne možeš sve opeglat na vrijeme; nisi rekao da noćas ne možeš na termin fudbala, nešto te boli noga, a zapravo piči pikado na euro sport 2; Nisi javila da je nestao deterdžent za pranje suđa. Trebalo je sve to javiti. A nije ni pokušano.
Rečenica- preventivni udar. Stara šala. Pitanje kojim se krivica sa svoje neodgovornosti i zaboravnosti prebaca na telefone i te neke talase kojim putuju poruke. Ne znam kako se ti talasi zovu i kako sve to, zapravo, funkcionište a nešto ne bih da se pravim pametan, pa kao kamufliram to kroz neke neodređene izraze i opskurne metafore. A i muka mi da guglam, pa da kao znam, te ako neko stvarno zna, makar ofrljativno, da podijeli sa pučanstvom. No skrenuh sa teme.
A ovim pitanjem valja odmah udariti. Odmah, da se to makne sa dnevnog reda razgovora i da se ispere griža savjesti koja i tjera na glupo i nepotrebno izmišljanje. Evo sviće, cvrkuću ptice.

Genijalna jezičko-gramatička zavrzlama koja pruža skoro neograničene mogućnosti za psovanje. Obično je koriste oni koji toliko psuju da je im je odavno dosadilo korišćenje standardnih psovki, pa čak i onih u kojima se osim rodbine opsovanog pominju sitno žito, miši u duvar i ostala psovačka egzotika. Za ovu vrstu psovanja je potrebno odabrati radnju koja se upravo izvršava ili je pomenuta u prethodnoj rečenici i na to dodati "ti ga majci" uz primenu pravila za slaganje po rodu i broju.

ili: pa jebo te jel si ti normalan u pičku materinu...
a može i: brate jel ti dobro, nešto si mi pozeleneo i ubledeo...

fora je nastala kad smo svi u ekipi pročitali „Autostoperski vodič kroz galaksiju”... ko zna zna, a ko ne neka pročita...

1. Šef te više otvoreno ne drka, već je postao naprasno ljubazan prema tebi.

2. Ne napinje te da ostvaruješ ciljeve i par meseci unazad te ne smara gde si bio i kad i kolike troškove praviš (ovo ako je recimo septembar pa čeka da dodje nova godina kad će da te zvekne po osnovu neostvarivanja godišnjih ciljeva)

3. Svi se nešto ućute kad udješ u kancelariju.

4. Probleme koje ti inače rešavaju zbog potreba posla, npr IT probleme, sada ni ne pomišljaju da odmah ili uopšte otklone.

5. Personalac te zove i pita te kako ti beše adresa stanovanja i da li si menjao ličnu kartu ili slično i kad misliš da iskoristiš odmor koji ti je ostao a tek si došao s mora.

6. Crko ti hard disk, slučajno.

7. Pitaju te da li imaš kredite i kako ide otplata, to ako te šef voli a otkaz nije do njega pa ti lagano daje znake da bi trebalo da počneš da se brineš. Suprotno od toga je da ako mu trebaš a kurčevit si, on ti svakog jutra donosi Blic sa oglasima za jeftine automobile na kredit kako bi se zadužio i postao pokoran službenik.

8. Ako si i ti neki menadžer, dvojica kolega koji su ispod tebe naprasno imaju nove ideje kako unaprediti poslovanje a šef ih sluša iako su nenadjebive nebuloze a sve uz kafu sa istima.

9. Čistašica ti svakog dana sredjuje nered sa stola iako si joj eksplicitno rekao da ne dira ništa jer kad ona to sredi ti ne možeš da se snadješ.

10. Raspituju se da nisi u šemi sa nekom od koleginica i to tako da ti saznaš.

Некада смо тмурне конобаре чашћавали реченицом: "Па ти што ниси учио школу?"

Сада, време је склесало нову пословицу; проценат људи са дипломом знатно је већи у физичким пословима док је већина шефова и сличних функционера довеслало до фотеље веслима својих богатих очева; веслима која се могу купити у неким далеким канцеларијама, далеко од очију јавности; веслима за која је свако компентантан, што није случај и са водом, до које та весла воде...

Pitanje koje postaviš drugarici kada skontaš da je koristila vibrator.

Poznato je da se nekoliko emisija TV slagalice snima u jednom danu pa zbog toga takmičar koji pobeđuje u nekoliko emisija bude isto obučen.
U režiji su osmislili da se prave da je snimana na dan prikazivanja pa takmičar ispadne jadnik koji nema ništa drugo da obuče.

Ovo pitanje izgovara novopečeni vlasnik automobila i to u sledećoj situaciji:
Vozi druga, devojku, ili nekog daljeg rođaka a možda i partijskog simpatizera i taj ili ta pri izlasku zalupe vrata iz sve snage.

Nešto kao savetuju da čovek treba da piše dnevnik... Da svoje misli i koliko-toliko realne događaje pretoči u neka dva tri nevešto sklepana pasusa na parčetu papira.
Sad, sve je to lepo, ali mene tu nešto malo kopka. Svuda govore kako je taj dnevnik tvoj najbolji prijatelj kome poveravaš sve tajne, i koji te nikada ni zbog čega neće osuđivati. I koji ti se neće smejati što ti je čak i debela Marija dala, ali korpu.
Sad ja tu sve razumem, razumem i da se meni ta sveska ne smeje što stojim kao izgubljeni robot koji je tek spoznao da može da misli dok prolazi neko ko spada u domen onih koji mi se sviđaju, ali to poverenje.... Nekako... Nikako baš nemam poverenja u dnevnik. Sve mislim neko će to da čita. I to ne samo neko drugi, nego i ja. Znači to mora valjda da mi i posle dvadeset godina izgleda kao da nisam baš bila toliki izgubljeni slučaj. Mora da valja ne samo ako drugi krišom uzmu da čitaju, nego mora i meni da valja. Znači li to da ja ne znam ni ko sam onda, ili da znam da neću biti ja za dvadeset godina? Pa to nekako, kao malo strašno zvuči... Hm...

Ako nam je dnevnik zaista najbolji prijatelj, da li to znači da taj najbolji prijatelj i nije tako vredna stvar kako nam se čini? Da li potpuno poverenje između dve individue stvarno postoji? Ili možda samo imam previše slobodnog vremena pa serem.

Ženski kontra odgovor na mušku opomenu da bi mogla da bude malo tiša, jer ceo komšiluk čuje dok mu glasno tupi o nekim , po njemu , totalno nebitnim stvarima...

Pitanje za nekoga ko ti se već popeo na glavu sa svojim komentarima i večitim kritikovanjem svega što ti uradiš.Poželjno je da je dotična osoba muškarac i to oženjen.
Nisam siguran kako deluje na žene,a i ne pokušavajte to da proverite,osim ako niste šef toj ženi!A pitanje je da li bi i to pomoglo.

Fraza koja se koristi za opisivanje lika koji se ne trezni u po' bela dana pa ne zna da li je napolju dan ili noć.