Brdo pikavaca, dve čaše od jogurta, odgrisci od jabuka, tri pivske krmače, prljavi tanjiri spakovani jedan u drugi, dve jednoipolitarke s vodom, par kondoma, zgužvane paklice cigara, pakovanje čokoladnog mleka, papir u koji se zavija burek, stvrdnuta krajka od hleba, prljave staklene čaše, guma za relaksiranje šake stezanjem i još mnogo toga danima skupljano na tastaturi i oko tastature i monitora kao i na podu, što moraš pospremiti i obrisati jer jer ti večeras dolazi riba.

Kasnije kad se oženiš, naučiš da te slobode više nema i sve odlažeš pravovremeno u kantu za otpatke s tim što to moraš OBAVEZNO raditi i sa history-jem u kompu.

Bolje reći obdaništa. Ono što više nikad u životu ne poželite da pojedete, uradite....

Trudbenički hleb.

Bajka, parodija na "Alisa u zemlji čuda", ali pošto je Stojanka srpkinja, samim tim se i sama radnja dešava u Srbiji. Stvari kojima se Stojanka čudi su sledeće:
1.Kupuje hleba, mleko i ostale namirnice u različitim prodavnicama, nema više samo MAXI, jer je vlasnik dotične prodavnice već odavno u zatvoru, i njegova imovina je konfiskovana.
2.Kablovski operater je iz ponude je izbacio programe iz paketa Pink, jer vlasnik te TV stanice nije uspeo da dokaže poreklo imovine, pa je samim tim i on u zatvoru.
3.Političari u Srbiji svi pošteni, a i pametni.
4.U industriji nema više kompanije "Mile Dragić", pošto je dokazano da je ta kompanija prdavala opremu albancima (UČK).

Bosna je tipični primer objekta koji da bi dobio nepšo lepo, Bog mora prvo da mu nešto oduzme.

I tako je Bosna dobila prelepe reke i rečice, planine i planinice. Dobila je i parče mora, nekoliko prekrasnih kraških polja, od kojih je Livanjsko ono najveće u Evropi.

Bosna je dobila Slovene kojima je zavladalo zlo dolaskom Turaka i od tad, pa do sad nije otišlo.

Zlo se ogleda u neprekidnoj mržnji među narodima. Pre bi se reklo da se tu radi o jednom nepoverenju koje je teško iskoreniti. Jedni pokušavaju da nadbroje ostale i unitarišu Bosnu, drugi su to shvatili i od straha čuvaju svoj entitet, dok treći Troglav nazivaju najvećim vrhom Hrvatske, a i pored toga sele se mahom u maticu.

Za razliku od onog survajvera gde su ljudi iz velikog grada otišli u p.materinu da preživljavaju,student je dosao iz p.materine da preživljava u velikom gradu.

Pišaj po sirotinji! Frustraciju iskaljuj na Aci Manekenki, jer je miroljubivi feget koji nema muda i volju da ti uzvrati. Pendrekom pameti nauči dedu koji za hleba zarađuje tako što kod pijace prodaje poslednje što ima iz kuće, iako đubre matoro zna da nema dozvolu da to radi. Jebiga, trebalo je da zna da si nervozan zbog toga što ti se riba sinoć jebala sa Šomijem Coglavim u njegovoj bembari. Kosovo brani tako što ćeš da odelješ od batina par seka- persi i lezbosa dok šetaju gradom, razbijanjem izloga i oslobađanjem kromanjonca u sebi. Nisi ti kriv što nemaš muda da isto to radiš na Kosovu, srcu Srbije.

Reč koja se kod Srba koristi najvise u periodu slava. Može se uzeti u kontekst sa pečenjem ili nekim drugim vristima mesa. Drugim recima to je kada glodjete kost kao kuče sa ciljem da nadjete nešto mesa.

Dokaz da je licni uspeh u Srbiji toliko beznadezno tesko dostizan i redak, da ljudi moraju pribegavati identifikovanju sa sportskim uspesima, ne bi li se bar na trenutak osetili srecno, ispunjeno i uspesno.

Kada su prestali uspesi u kosarci, sportu koji se zaista voli i prati, prihvaceni su i uspesi u manje popularnim i dotad skoro nepoznatim sportovima (kad nema devojke, dobra je i baba), pa su tako na ulici slavljeni i (inace sjajni) plivaci i juniori, koji bi dotad jedva bili i primeceni. Vrhunac fenomena predstavlja slavlje PLASMANA na svetsko prvenstvo, sto je odjednom postao nevidjeni uspeh (a zapravo je potpuno normalno, nakon dolaska odlicnog Antica cak i ocekivano).

Vlast, naravno, bez razmisljanja placa vatromete i proslave, mnooogo jeftinije kostaju nego gladnima obezbediti hleba, a plus ne postoji opasnost da ih u masovnoj euforiji neko nedajboze priupita za neku od afera... ili nedajboze zatrazi pravdu za Brisa Tatona... ili uporedi presude Damiru Dokicu i Sinisi Vucinicu za isti prekrsaj...
ili...

Jebem mu mater, nema dovoljno jake rečenice da počnem ovo.
Kad bolje razmislim, pitam se i da li vredi pisati o tome.
Ali misao je tu, u mozgu, šeta i na da da se smirim.
Većini je verovatno poznata situacija.
Taman ste pomislili da ste zaboravili, da je još sve dobro prošlo, da nije bilo strašno i povratili kakvu-takvu normalu u životu, a ono prc.
Negde u nekom parku, dok ste jeli pljeskavicu ili parče pice, u nekom kafiću dok ste blejali sa društvom, u autobusu GSP-a, u kraju, nebitno gde - Ona.
Nasmeje se kao da ništa nije bilo, kao da ste pre pola sata razgovarali telefonom i dogovorili se da se baš tu nađete i tako kroz smeh pita "e, gde si?".
Probate da nešto smisleno odgovorite, još u čudu otkud Ona baš tu.
Posle dve-tri kurtoazne rečenice, Ona vam kaže "ajd vidimo se".
I ode.
A vi ostanete tako sa gomilom pitanja u glavi.
Šta znači vidimo se, što se smeje, da li joj je stvarno drago što me je videla i ako jeste šta to znači, jel ovo baš slučajno ili neki jebeni znak, da je nisam svojim upornim razmišljanjem prizvao, zašto sam bio glup pa dozvolio da se raziđemo, da li ona sad razmišlja ovo isto...
Pitanja, pitanja, pitanja a odgovora nigde.
Jer, kad ste još mogli da dobijete odgovore niste imali strpljenja da ih saslušate, ili sluha da ih čujete, ili muda da postavite pitanja.
Sad samo možete da se pitate ili da se nadate nekom ponovnom slučajnom susretu. Niste valjda pička da je odmah nazovete.

Vizualuzacija nezamislivog, najcrnji sarkazam, plod bolesne mašte.

Osnovni vid izjedanja "neukusne" obavezne hrane kod malog deteta.

Izraz koji se koristi kada ti je toliko lepo, da doživljavaš mentalni orgazam.

Kazemo kada dugo nismo nista jeli, pa se osecamo izgladnjeno skoro kao sva africka deca i sve anoreksicne ribe zajedno.

Ako si Srbin prepoznace se: Za rodjendan te vuku za uši "da porasteš", nedelju dana posle slave, božića, ili uskrsa još uvek za ručak imas sarmu, svako venčanje počinje pesmom "danas majko ženiš svoga sina" na svim svadbama je isti meni- supa, sarma, pečenje, kupus salata i torta, tvoja baba ne prihavata činjenicu da nisi gladan, vekna hleba se pojede za ručak, u svadji si sa kumovima, kad upoznaš nekog ne srbina prvo ga naučis sve psovke, tata i mama ulraju na telefon kada pricaju sa rodjacima i drugim srbima iz inostranstva. Roditelji te zovu sine bez obzira da li si dečko ili devojčica ako si stariji sin uvek moras da popustiš jer si pametniji, u garaži imas oko 120 l rakije i pola tone krša, imas u kući kalendar sa slikama svetaca , tvoja baba psuje vise od tebe, ne pričaš bar sa jednim rođakom.

izraz koji široke narodne mase koriste umesto marihuane (trave, gandže i sl.)

Ne baš veliki papir, bolje reći parče papira na kojem stoje neke bitne stvari koje će na samom početku da razočaraju članove porodice koji budu čuli da nisu pomenuti u njemu, a na kraju će ih neizmerno usrećiti.
Glavna stvar koja stoji u testamentu je broj žiro računa na koji treba da se uplaćuju rate za otplatu kredita na koji kamata skače kao Jelena Išinbajeva.
Ovi što su nešto dobili ako budu imali sreće imaju da vraćaju samo jedan kredit, a ako se tvorac testamenta trudio da im više obezbedi za vreme života, odnosno ako ih je više voleo moraće da vraćaju nekoliko.

Da bi odmah na početku sve bilo jasnije reći ću vam moje mišljenje o tome šta je sistem, a šta radnička klasa.
Sistem je svet u kome živimo uređen na taj način da sebi obezbedi dalju egzistenciju bez velikih oscilacija.
Sistem se menja samo onda kada je na to primoran. Da ne bi došao u situaciju da se menja on preventivno vrši radnje koje sputavaju razumno i razložno razmišljanje stanovništva.
Nekada je bila aktuelna parola da narodu treba dati " hleba i igara ", a danas bi sistem da narodu da samo igara bez hleba. Za hleb neka se snalazi kako zna i ume. Svedoci smo poplave nagradnih igara, pa igara u kojima nekoliko poznatih pokušava da ćapi neku veću lovu, pa nekoliko anonimusa koji moraju da se potrude malo više od poznatih da tu istu lovu zarade i tako dalje.
To bi bilo to što se tiče sistema, a sad malo o radničkoj klasi.
Radnička klasa. Kako je to nekada gordo zvučalo. Radnik je mogao da se ponosi svojim zvanjem radnika iako su i tada vremena bila teška. Ljudi su sa pesmom na usnama odlazili na radne akcije i retko ko je kasnio na posao u fabrici. Devojke udavače su rado polazile za radnike jer je bilo makar u nekoj daljoj perspektivi da se može dobiti stan, kupiti auto i obezbediti pristojan život. Radilo se negde više, negde manje, ali svuda je radnik bio zaštićen pod uslovom da nije srao protiv partije.
Danas kada se kaže radnik to zvuči gorko i jadno. Za radnika će se udati jedino ona devojka koja stvarno nema drugog izbora, a statistika pokazuje da je sve više i neudatih, tako da se može reći da im je milija i samoća od patnje u svakodnevnom životu.

Pripadnik skupa cijelih brojeva, odsjek negativni, bez nule. Jeste on na našoj strani ali ukupnu sumu čini manjom. Ko zna zašto je to tako. Nedostatak motiva možda, možda je neznanje, a možda prosto nesnalaženje u prostoru i vremenu? Kad je ritam spor, ukoliko pažljivo ideš za njim, možda i pokupiš sve što je u međuvremenu ispustio. Nula puta bilo koji broj je opet nula. Ali kad se stvari rješavaju "na oruk", bolje da ga nema, jer desetoro sposobnih ne mogu ispraviti ono što jedan nesposobni izgriješi.

Kao treća noga. Kamenčić u cipeli. Parče neskinute etikete sa nove majice. Poslednja igla iz nove košulje koju uvijek leđima pronađeš. Nedostajuća tačka na "I". Otprilike.

Čalabrcnuti meze, brzo mezetiti, pojesti nešto brzinom većom od uobičajene brzine kojom se mezeti ali sporije od čalabrckanja. Slično: mezebrcnuti.