Jedina tajna dobrog kuvanja. Trpati mesište u drugo mesište ili povrće i gotovo. Medalja za kulinarstvo i vraćanje osmeha ukućanima.

Još jedan vid srozavanja običnog čoveka (jebote, kolko ja mrzim ovaj izraz, al ajde, ne umem da upotrebim drugi da bi objasnio) na još niže grane nego što je bio do tada.

Prva pretpostavka: Taj običan čovek nije Amer (a ako je Amer, onda se preskače druga pretpostavka, i prelazi na sledeći pasus).

Druga pretpostavka: Običan čovek radi po principu "video da Amer nešto radi i prikazuje, pa ajde to onda mora da je kul".

Dalje, svaka od tih serija ima obično bombastično prezime glavnog lika u svom naslovu, i kast se sastoji od glavnog lika koji je mnogomnogomnogo pametan, zajeban, ultrainventivan, da bi mu i Nikola Đuričko mogao pozavideti, a za Zorana Kesića i da ne čampri), a oko njega su obični smrtnici: rigidni šef, mlađani provaljivač i mlađana zagrejana na glavnog (klate muda tako dve, tri sezone, valjda čekaju i da se glumci zaljube jedno u drugo, pa onda padne okrlj).
I onda oni brate, tako rade, ovaj glavni proverava i pročešljava, rešava slučajeve, psihologiše, računa i koreniše, čak se i u ljubav razume (baš je on stigo da ljubaviše, ako je tolko dobar stručnjak, morao je da štreba, ne ide to jedno s drugim)...

Ali kako se ovaj "običan čovek" srozava?

Lepo, u seriji se vidi da ti za ulogu vrhunskog doktora, detektiva, pisca, profesora, jebača i psihologa treba mnogo. Prosto se ubedačiš, kad vidiš kako samo ovaj što mu je u naslovu serije ime može da reši to.
A još kad ga scenaristi nagare da taj takav brilijantan mora da ima i neku manu (gudra se; žena mu se kurva jer on ne obraća pažnju na nju/muž joj se kurva jer žena nema vremena da mu opegla - doduše nisam video da su žene naslovi, tako da izbacujem ovo iz definicije; sastavlja modele vozova; nema sreću jer on mnogo dobro vidi kako ljudi umeju da pojebuju jedni druge, pa se sam jadan ne osmeljuje na bilo kakve odnose i sl) I onda ti brače (o.č.), lepo vidiš da ni njemu nije lako.
"I bogati plaču...teku im suze biserne" što bi rekla Cace.

Ne kaže se za džabe da ko nije živeo u studentskom domu, nije iskusio studentski život. Tu možeš da upoznaš svakakve ljude počevši od spremačica, preko portira, radnika u studentskoj sluzbi, pa do samih studenata. Kada dođeš da se uselis u dom moraš prvo da preživiš službu. Uđes na vrata, kažeš onako fino dobar dan a dobiješ samo mrk pogled, gleda te kao da si joj/mu pobio sve najmilije. Bez ikakve ljubaznosti te šalje na ovaj šalter, na onaj šalter na kojima se ponašaju prema tebi kao da si došao da prosiš, a na kraju kada se posle svih tih cimanja vratiš konačno u službu, sa istim onim pogledom ti bukvalno ugura u ruku papir sa brojem sobe (na osnovu koga ćeš da tražiš ključ). Kažes hvala, dovidjenja, a naravno dobijes muk. Dalje, portiri su pola pola. Ima takvih likova koji su maksimalno korektni i čak i kada napraviš nešto neće da ti prave problem. Ali zato ima pravih skotova koji bi samo da se uvuku šefu u dupe kako su oni eto dobri radnici i samo idu od sobe do sobe i jedva čekaju da nekog prijave za najmanju sitnicu. A spremačice su posebna priča. Sediš u čitaonici (više vas) a ona baš tad mora da briše staklo i ajde to nego istovremeno priča telefonom sa ćerkU, i objašnjava joj kako da podgreje ručak, al´ nek joj ne zameri što je malo izgoreo (sa akcentom na e). A studenti, e to je već nešto drugo. Ima svakakvih: neki se ponašaju kao da su došli na ekskurziju, prave žurke svako veče, dobacuju ljudima sa prozora, ponašaju se kao deca u osnovnoj školi. Zatim ima onih pravih smarača. Sve njihove priče se svode samo na ispite, ne izbijaju iz čitaonice, sa podočnjacima do zemlje, pitaš ga nešto normalno, a on samo klimne glavom i blago se nasmeje. Ali oni su u principu i najbolji, nikoga ne diraju i rade za sebe. Ali najgore su mamine i tatine maze kojima sve smeta,ne odgovara im stolica, moraju da sede uvek na istoj, jer ovako nemaju koncentraciju, napolju +40, otvoriš prozor a oni se žale na promaju, smeta im svaki šum, (neke devojke ne mogu ni u čitaonicu da dođu a da nisu našminkane), a žale se kao da samo oni imaju ispite i kako im je teško. Ali nije sve tako crno. Možeš da pronađes taaako super ljude da moze da ti bude baš baš strava i da podjebavate ove snobove.

Pojavom mobilne telefonije ovaj gore navedeni uređaj polako odlazi u istoriju. Koristi se sve ređe i ređe. Većina ljudi bi ga odavno isključila, ali zbog ADSL interneta to nije moguće. Pozvoni jednom u mesec dana i to baš kad ne treba!

Kao i na svakom našem, starom, nekad nikad boljem projektu, vrhunskom, na svetskom nivou, popravni radovi traju od datuma otvaranja pa sve do danas, a i verovatno se neće završiti u skorijoj budućnosti.

Ali kod ovog našeg građevinskog državnog ponosa, na koji su verovatno svi nekad svršavali, postoji jedna razlika, radovi su malo drugačiji, a i danas svi na njega svršavaju. Radovi na ovom mostu su najčešće noćni radovi, za razliku od radova na ostalim mostovima, iako uvek postoji neki izuzetak.

Plavi most u Beogradu je verovatno najpoznati stovarište vozača šlepera u Srbiji. Takođe verovatno najveće izvorište reke svih mogućih polno prenosivih bolesti. Ispod ovog mosta, istovaruju se najveće količine ljudskog semena na Balkanu, poreklom iz svih Evropskih i nekih Azijskih zemalja od strane, debelih, bubuljičavih, oldskul upravljača teretnih vozila, kojima žena sa petoro dece bleji gajbi, negde u okolnim selima Tokata u Turskoj, a on što zbog svog fizičkog izgleda, neke midžet-ork mešavine, što zbog teške nejebice, mora da stane tu da se malo istovari čovek, jer sledeće žensko koje vidi, verovatno će da bude neka carenica koja će njega da seva u ljubinku, jer je neraspoložena jer joj muž, inače direktor u firmi kara sa sekretaricom, koja slučajno ima 25 'dina i sise do brade.

S druge strane, ove radove, neobavljaju klasični šljakeri, kao na ostalim građevinama. Ispod ovog nekada čuda tehnike, najčešći oblik zaposlene je žena. Ovakvi primerci ženskog roda, su verovatno nastali iz blago rečeno nesrećnog detinjstva. Ove šljakerke, su tu jer ih je ćale silovao sa 13 ili jer im je na dop navučena keva rekla da dođu tu i da se ne vraćaju bez soma kinti na novu polutku. Nemaju staž, i rade po onom principu, ako se smiluje daće mi kintu, ako ne, možda ne dobijem batine.

I tako dan za danom, ovi radovi ne prestaju, i verovatno neće, sve dok ne nestane šleperdžija ili paleta za istovaranje.

Uz pomoć dodatnih informacija, steći bolji uvid u nešto ili u to kakva je neko osoba, jer k’o što davno dokazaše naučnici sa univerziteta u Masačusetsu, ni prvi utisak ni do tada utemeljeno mišljenje, ne moraju da budu tačni. Mada mogu biti.

Verovatno jedina noć kada studenti zaista imaju volju nešto da nauče.... Iskustvo je pokazalo da većina studenata ovo veče obično i ne spava, sa izuzetkom superfrikova koji su u stanju da nauče 2 knjige i 12 skripti toliko brzo da im na kraju ipak ostaje 45 minuta sna pre nego što treba da počnu da se spremaju za izlazak iz kuće. Međutim, većini studenata, koji imaju iskustva sa ovom situacijom, želja za snom nije ni u malom mozgu, a činjenica da je jako teško skoncentrisati se na knjigu, dovodi do mnogobrojnih "pauza" - zaglave na internetu, u kuhinji, na terasi po jedno 30ak minuta, ne radeći ništa (ovaj proces se ponavlja periodično u toku večeri).... U periodu od 3-4 ujutru dolazimo do faze "sad krećem i ne stajem" koja se završava posle nekih 15 minuta smišljanja plana kako će se nešto naučiti.... U svom tom haosu uočavate da je presvetlo u vašoj sobi, postaje vam hladno, i osećate potrebu da se smejete i pevate najretardiranije pesme koje vam padnu na pamet - to je posledica svanuća! I taman kad ste, u svom tom ludilu, sve napokon pročitali i izdvojili najvažnije, ubeđeni da ćete položiti ispit jer znate sve, onda se sasvim slučajno iz nekog razloga tipa "da vidim koji je naziv prve lekcije" vratite na početak knjige i uočavate da ništa ne znate, da vam je "sve tu negde" i "poznato", ali da u principu više ne znate ni naziv predmeta koji treba da polažete.... Popizdeli od svega, dok sami sebi govrite da ste debil i retard, da niste trebali onih 30 minuta da ne radite ništa, odlučujete da je najbolje da sad ne čitate sve ponovo jer će vam se "pobrkati" i ono malo informacija koje ste zapamtili.... Puni lažnog entuzijazma, palite televizor i uz jutarnji program pijete kafu, spremate se i odlazite na fakultet, misleći da sve to samo treba "da se slegne u vašoj glavi". Dolazite pred kabinet, i polako ulazeći unutra prolazi vam kroz glavu dobro poznata rečenica vaših roditelja, izgovorena pre više od mesec dana "Što ne uzmeš svaki dan po sat vremena nešto malo da pročitaš, bolje i to nego sve u zadnji minut". U tom trenutku shvatate da čak iako profesor nije nadrkan verovatno padate ispit....

Diskać, jer još uvek nije evoluiralo u nešto više. Obično nekog popularnog naziva tipa, džungla, prašuma, trokadero, kišne šume i slično. U principu predstavlja svetilište čopora lokalnih ljaljana i šabana. Likovi koji su, što kaže Radovan, stigli do E u bukvaru, rekli "E do kurca" i zapalili ga. Gazda je obično lokalni biznismen koji je proputovao sveta i video sve i svašta, po javnim wc-ima u Švici i Austriji. Ovaj wc se nalazi, najčešće, u nekoj zabiti za koju su Straševina i Banatsko novo selo velegradi.

Odlazak na ovakvo mesto ravno je odlasku nakurčenog Kamerunca na žurku KKK-a. Kao da u dresu Piskija odeš na Jug. Kao da se tašti obratiš sa ti. Poseta ovom nekulturnom objektu se preporučuje jedino ako ti je vođa čopora, ili istaknuti član čopora(onaj koji diže traktor levom, a desnom ore) rođak. Bolje je sa krezavom babinom komšinicom, sa brcima Vuka Karadžića, gledati onu seriju na tv-u, gde slep ogluvi, pa mu noga izraste pre nego što progovori, nego otići na predigru svoje sahrane. Ukoliko ti se baš ne živi, i odlučiš se za slučajnu posetu mesta, koje brdski incesti sa sekirama izbegavaju, obavezno pre toga svrati do lokalnog grobara, da ti uzme meru.

Piće se poslužuje u čašama koje su poslednji put oprane pri pakovanju u paraćinskoj fabrici stakla, 70ih. Služi se ono vina i rakije što je gazda Mići preteklo(čitaj špiritus) ili apotekarski alkoh sa sokom na blaženje. Doktori kada prime nekoga na ispiranja iz ovog mesta, slučaj proslede mrtvačnici ili izvrše ritualno samoubistvo nabijanjem bacača plamena u anus. Hranu, iz kuhinje gde bubašvabe i miševi kolo vode, ni svinje ne jedu.

Kakav bi to klub bio bez muzike? Ako je živa svirka, maestralna za mikrofonom je lokalna brka, Mira, Mara ili nešto tako. Minić do pupka, salo do kolena. Ili muška verzija, debeljuca koji pevanje naplaćuje čašom žestine posle svake pesme. Dogura do desete i patos. Ukoliko biznismen nije u stanju da plati tri praseta i džem od šipka za muziku, pušta se izlizani cd sa 30ak pesama celo veče, ili u najgorem slučaju kaseta Brene sa pesmom Mile voli disko, iz prošloga veka.

Moja trauma koju vučem iz detinjstva, rak rana i horor pojava koja i dan danas menja izraz mog, uglavnom, apatičnog lica u teror i zgražavanje na sam njen pomen, bilo video ili audio formata. Elitni isprdak našeg, već odavno, previše sjebanog društva.

Shvatio sam da me krajnje boli dupe za domaću vip marvu i teško mi je da navedem nekoga koga posebno mrzim od sve te mentalne sirotinje, ali gospođa Zorica ipak prednjači debeleo. Mozgom je difolt svega toga u čemu je, nije vredno pomena.

Ne pamtim da sam ikada čuo, za sve moje godine, da je ikada išta rekla da iole podseća na korisnu, logičku, pametnu rečenicu, ni obris toga, ništa. Samo sve dublje i dublje zakopavanje u tu crnu rupu u koju sam je turio prvi put kad sam video njenu retardiranu njušku na teveu i pobegao kod dede vrišteći i pereći prstom u taj isti teve. Danas je razlika u tome samo što nema dede i što je taj strah, kao i kod svake horor pojave, ipak nekako manji tokom dana. Noću sam malo više open minded.

Par puta sam sebe pokušao da preispitam odakle mi iracionalni strah i gađenje ka toj roze spodobi, šta mi je ona jebeno skrivila, računam, ajde, klinački trip, uhvatila te na prepad sa svojom facom, kosom i glasom dok si bio mali i neiskusan i funkcionisao samo na instinkt preživljavanja i bez predsrasuda.

Al ' kurac.

Ne mož', ja se nje jednostavno bojim, bojim se njene kose, njene pudlice boje njene kose i same njene pojave, a ako, ne daj bože, to upari sa audio nasiljem, tačno u mislima vizualizujem kako mi se pred očita otkriva drevna kladrma, obavijena nekom roze maglom, a oko nje anđeli sa heklerima, dok glavni anđeo drži znak gde piše - ovuda ka Brejviklendu. Svaki put kad, sticajem nesrećnih okolnosti, zaglavim na lokaciji gde su krenule mrtve Avlije i svaka defektna jedinka oko mene počne da se dernja iz lobanje na - dramska pauza - TO..

Ja sam u principu jako nesrećan čovek.

Džet seterke su bogate naslednice koje nemaju blage veze ni o čemu, pa samo lade jaja po svetu. Ništa živo ne rade sem što prave reality emisije (BFF, Kurac - Shot - Rock of Love) i kurče se po VIP delovima diskoteka, kockarnicama, napijaju se samo pred očima paparaca.

Obavezno zlo koje prati skoro svaki kvalitetan, a bogami i dobar deo nekvalitetnih filmova. Kada neki film doživi veliki uspeh kod kritike i publike (pre svega da uzme pare, a oskar ne bi škodio) po copy/paste principu snime nekoliko nastavaka da bi zgrnuli lovu na siguricu. Obično snime još dva kako bi se napravila tzv. trilogija iako svaki film ima sopstvenu priču i na silu dopisane negativce i sporedne likove. Praksa je pokazala da su se četvrti delovi pokazali ka katastrofalni (Indijanac Džons i lobanje kristala, Betmen i Robin, Supermen IV, Živi slobodno il' daj hard disk), a ako nije tako loš peti će sigurno sjebati celu franšizu (Roki). Ako se radi o hororima imaće dvocifren broj nastavaka kao što je slučaj sa slešersko ekipom Majklom, Džejsonom, Fredijem i našom Žikinom dinastijom gde ne možemo reći da je došlo do opadanja kvaliteta jer ga ni u originalu baš i nije bilo.

Star Wars-i koji su "počeli" od četvrtog dela su uveli široj publici tzv. prednastavke (prequel). Što bi rek'o Lane Gutović "Ja kad čitam knjigu, čitam je od sredine. Tako ne samo da ne znam kako će se završiti, nego ni kako je počela". Tako već u originalu imamo prilično nejasnu radnju koja nema potpuni kraj. Tako publika želi da pogleda i nastavak, i još više prednastavak iako znaju kako će se završiti. Ova praksa je često primenjivana u protekloj deceniji (Underworld, Iks-ljudovi, Exorcist, Caprica).

Trenutno više vezana za video igre i anime je pojava međunastavaka(interquel). U situaciji u kojoj želite da imate sve likove sa moćima iz 6. dela, a u 7. je pola njih pomrlo, vi smeštate 11. deo između njih. Primeri Street Fighter, Devil May Cry, Prince of Persia...

Kada na ovaj način potpuno upropastite franšizu jedino što vam preostaje da sačekate da prođe desetak godina i uradite rimejk čitave priče tzv. restartovanje(reboot). Relativno skoro je to uspešno urađeno sa Betmenom i Džejms Bondom, a u planu je i sa Spajdermenom. Postoji i nekoliko samostalnih rimejka koji su pokazali bolji od originala(Kronenbergova Muva, De Palmin Scarface).

U osnivanje malog rok benda kreću uglavnom tinejdžeri koji inače ne poseduju harizmu dovoljnu da imaju neku važnost za svoje okruženje, pa, kada nađu još nekoliko sličnih sebi, i još da pritom sviraju neki instrument, po mogućnosti bas gitaru, bubnjeve, gitaru ili možda imaju promukli glas koji je poželjan u rok muzici. Bavili bi se oni i narodnjacima, ali, onda bi za ostale koji su kul predstavljali samo jednu grupu šabana koja pored toga što svira narodnjake uglavnom i ne zna da svira baš najbolje. Ovako, oni se bave rok muzikom i smatraju sebe avangardnim i pored toga što je žiža popularnosti rok muzike odavno prošla. Takođe, izbegavaju da sviraju domaće pesme, više vole Bon Jovi, Rollingstones, RHCP i druge, ali, ako baš zapinje, mogli bi da odsviraju nešto od Čorbe ili EKV u krajnjem slučaju. Niko nikad nije čuo za njih, sem njihovih ortaka iz škole, koji su svakodnevno smarani o bendu od strane članova istog. Nastupaju na raznim priredbama kao što je dan škole, maskenbal u obdaništu i to im je uglavnom sredila rodbina, jer da je bilo neke audicije, pre bi odabrali Sinana da peva "Enter sandman" nego njih. I tako, od silnih proba i od desetak baba i deda koji dođu da gledaju i slušaju svoje unuke, klincima udari slava u glavu. Onda je to vrhunac njihove karijere. Počnu da žive po principu: Sex, drugs and rock and roll. Idu ulicom i pored toga što ih ljudi uopšte i ne primećuju, osećaju se kao da svi samo njih gledaju. To traje neko vreme, dok ne shvate da su mladost protraćili na sviranje slatkastih pesama belosvetskih rok grupa, da su žrtvujući školu zbog muzike koju su sada batalili ostali nezaposleni i zbog silnih tetovaža, pirsinga i ostalih stvari, to njihovo stanje nema ni izgleda da se bitnije promeni u sledećih 100 godina. Na kraju, ako imaju od čega, počnu da kupuju vinjak i da se svakodnevno opijaju čekajući odlazak na večna lovišta gde će neko možda imati sluha za njihovu rok muziku ukrašenu silnim falševima.

Komparativ prideva smor. Koristi se za označavanje ekstremno dosadnih situacija. Superlativ može biti "teška smaračina".

Veoma natakareno-iritantan tip muškarca, po zanimanju često asistent pripravnik na fakultetu ili stažista medicinar, neretko pripravnik u omanjoj opštini. Ipak najčešće gmiže među akademskim krugovima, jer je to veoma plodno đubrište za nekontrolisan rast ega, i veoma razrađen sekvencijalnog napredovanja baziran na piramidalnom principu kulturnog celivanja bulje bolje rangiranim od sebe.

Otac, penzionisano vojno lice, još u snazi da se oseća kao despot, izrevoltiran padom partije i padom sistema, sav bes i potisnuti gnev, kanalisao kroz spartansko vaspitanje sina, koji je pod strogim patronatom od detinjstva isticao, rano postao ziceraš. Dok su drugi gladili Milijaša na švercovanu Pan Erotiku, vrednu trampe najnovijeg auta na baterije sa rođakom iz Krnjače, i postere Vesne Zmijanac, on je pod striktnom jurizdikcijom roditelja rešavao proširenu Veneovu zbirku iz matematike.

Kako prolazi kroz srednju školu i fakultet, u njemu se stvara konflikt: sa jedne strane, bujice testosterona bude permanentno potisnutu želju za jedrim ženskim bedrima i dojkama, njemu još nepoznatom voću, a sa druge strane potisnutu mržnju prema strogim roditeljima kanališe u želju da bude bolji od drugih, da se sveti, projektujući na svoje predmete mržnje često viđenu sliku u detinjstvu, sliku oca sa vojničkim kaišom dok zamahuje njime nakon dobijanja bilo koje ocene sem petice.

Usled višegodišnjeg potiskivanja muškosti i simultanog razvoja Edipovog kompleksa, odrasta u bledunjavog, fizički slabašnog čoveka, baršunastog glasa i neupadljive pojave. Puzeći kroz život, naučio je dobro prešutkivati i prikrivati bes, čijim kanalisanjem je osvojio dosta trofeja u takmičenjima trkaćih konja na poslovnom i akademskom planu, konstantno pružajući satisfakciju roditeljima, uživajući u tapšanju, u novim lentama. Umesto slika sa pijanki, porodičnih okupljanja i ekskurzija, njegove zidove krase lente sa matematičkih takmičenja, studentske nagrade i udarnične plakete. Nema profile na socijalnim mrežama, ali zato ima svoj sajt sa CV-jem formatiranim isključivo u Latex-u, jer, pobogu, MS Word je jedino za čobane. Umesto traženja kvalitetne njave sa guzatim latino bičarkama, gugla svoje ime na netu. Noćima.

Životari, sada već robujući dugotrajnoj želji za isticanjem, jer jebemu mater, nedostatak roditeljske ljubavi je potrebno kompenzovati dokazivanjem, u njemu još rže trkaći konj, dok izmučeno dete, željno igre i smeha, lagano umire. Večno zakera drugima, meri tuđe pokrete, škilji na druge, analizira, sve u svrhu takmičenja - malo aplauza i tapšanja je vredno gaženja sopstvenog obraza i sudbina drugih ljudi. Kako stari, ne može da drži trku sa mlađim kolegama u toj dupelizačkoj perpetuum-mobile mašini, telo posustaje, ali kompleksi i ambicije su u međuvremenu dodatno metastazirali....

Za razliku od švercerskih torbi u kojima su na površini prljave gaće i čarape a ispod dna se kriju cigle kokaina, duplo dno je i termin kojim se označava duboko penetriranje kroz granicu koja se u normalnim okolnostima ima smatrati poslednjim pragom dostojanstva, ispod koje je spuštanje nezamislivo.

Biće nastalo od majmuna duboko ubeđeno da ga je sam gospod Bog stvorio da jede, jebe i hedoniše se do smrti nakon koje ga čeka raj. Te da bi se ukorenilo to verovanje, stvori religiju, pa mrsne, posne slave, tovljenje u čast nekog lika koji je davno zakopan u zemlju.
Čovek je po predispozicijama jednostavna živuljka koja funkcioniše po principu svetog trojstva: u se, na se i poda se.
Čovek voli idole, klanja im se, podiže im spomenike, moli im se, ubija zbog njih druge ljude, jer je verovatno u biti nezadovoljan sobom i sebe ne vidi kao idealno biće, a delom i dovoljno glup da ne radi na sebi.
Čovek voli sigurnost, a voli i da ima vođu, a šta je lepše i sigurnije nego biti podređen sigurnoj luci koja održava njegovu srž postojanja: u se, na se, i poda se.
Čovek je biće koje će se zanesti nekom idejom, započeće je, ali joj neće ostati dosledan do kraja jer je ipak majmun u genima i voli da se majmuniše i nekontrolisano švrlja u granicama društvene mode.
Čovek je misaono biće, i tu sposobnost baca u blato besmisla te svoj mozak svečano predaje režimu socijalnog autopilota, te gradi, ne tako beskorisnu, masu sklonoj manipulaciji.
Čovek je biće od kulture, voli kulturu, čuva zaostavštinu svojih predaka, po neki put uništi neki spomenik, uništi neku državu i tako to, ali uglavnom voli kulturu. Ako već ne može kulturno da dokaže da je njegova kultura bolja, nema brige, tu je vojna tehnika koja će osigurati da tuđa kultura bude gora od njegove.
Čovek je biće koje voli da čita. Da ga jebeš al voli pisanu reč, uzdiže ga u raznim situacijama i različitim životnim okolnostima. Nekad i obriše dupe novinama koje je čitao dok je srao.
Čovek jako voli Sunce, pa do te mere da mu se opšti sa istom tom planetom sa koje ta toplota dolazi.
Čovek voli teorije zavere, voli da otkriva nepoznato, obožava da mu se golica mašta, iako dosta jedinki ne zna ni šta je H2O, oni vole misterije.
Čovek je društveno biće, voli društvo do neba, te voli i da manipuliše istim ako je u mogućnosti.
Čovek voli nadu, ona mu uliva borbenost svakoga dana da ide dalje, mnogi se nadaju a zaborave da deluju. Ali i to je za ljude.

Ono što neko mora da ima da bismo ga prepoznali, makar ga i ne upoznali. Obično su gestovi, fraze, uzrečice, pa i čitave rečenične konstrukcije ono što ih čini prepoznatljivim. Čovek bez ličnog pečata je kao Majkl Džekson bez skičanja i vatanja za šta god da je imao između nogu, Mira Adanja Polak bez dosadne emisije ili Koštunica bez uzdaha.

Predvorje nutricionističkog pakla, sa jedne, a praktična primena uštede na svim frontovima sa druge strane.
Ovde svaki tvrdica može da nauči kako da se ophodi prema kuhinji svog domaćinstva.
Menze su i svojevrsna riznica za biologe jer se u njima razvijaju nove i poboljšane vrste bubašvaba i ostalih živuljki sa egzoskeletom koje su brže, efikasnije i drskije u svojim pohodima. Izgubile su svaki osećaj straha od ljudi, pa ih možete često videti kako se nonšalantno šetaju po pultovima i između hrane, a trenutno uče da čitaju.
U menzi uviđaš:
1. koliko zapravo tvoja mama dobro kuva
2. ni ti nisi toliko loš u kuvanju kada uporediš sve činjenice
3. skoro fizički zakrečenje svojih arterija mastima
4. ni jednoj ženi ne stoji lepo bela krpena kapica i mrežica za kosu
5. lepe i ljubazne žene ne rade u menzama (prirodni poredak)
6. frižideri i rešo za u sobu nisu toliko skupi, kad se sve sabere
7. lako možeš da napišeš knjigu posle godinu dana ishrane u menzi pod naslovom: ''Krompir na milion načina, kako zeznuti krizu i zaraditi na račun tuđe muke sa hranom koju sami ne jedete i ostali saveti za domaćice.''
8. da mrziš sve sanitarne inspektore na planeti
9. da dve potpuno različite vrste (možda i više) mogu da koegzistiraju na malom mestu u miru u slozi (Ne diraš me, ne diram te.)

Univerzalno zanimanje, za sve one koji ne znaju šta da rade od sebe. Iskustvo i znanje nisu potrebni. Dovoljan vam je fanatizam dok budete branili svoje stavove i slobodno možete sebe da svrstate među umjetnike. Čast izuzecima, ne pokušavam poreći da umjetnost i dalje živi, bez obzira koliko su pravi umjetnici desetkovani i koliko brzo gube utrku u produktivitetu od strane kvaziumjetnika.

Izraz iz žargona mladih koji je vremenom izbačen iz upotrebe a koji predstavlja pitanje muškarca upućeno devojci sa kojom bi želeo da bude u ljubavnoj vezi, na koje devojka može odgovoriti potvrdno ili odrično.