Zorica Brunclik

Moja trauma koju vučem iz detinjstva, rak rana i horor pojava koja i dan danas menja izraz mog, uglavnom, apatičnog lica u teror i zgražavanje na sam njen pomen, bilo video ili audio formata. Elitni isprdak našeg, već odavno, previše sjebanog društva.

Shvatio sam da me krajnje boli dupe za domaću vip marvu i teško mi je da navedem nekoga koga posebno mrzim od sve te mentalne sirotinje, ali gospođa Zorica ipak prednjači debeleo. Mozgom je difolt svega toga u čemu je, nije vredno pomena.

Ne pamtim da sam ikada čuo, za sve moje godine, da je ikada išta rekla da iole podseća na korisnu, logičku, pametnu rečenicu, ni obris toga, ništa. Samo sve dublje i dublje zakopavanje u tu crnu rupu u koju sam je turio prvi put kad sam video njenu retardiranu njušku na teveu i pobegao kod dede vrišteći i pereći prstom u taj isti teve. Danas je razlika u tome samo što nema dede i što je taj strah, kao i kod svake horor pojave, ipak nekako manji tokom dana. Noću sam malo više open minded.

Par puta sam sebe pokušao da preispitam odakle mi iracionalni strah i gađenje ka toj roze spodobi, šta mi je ona jebeno skrivila, računam, ajde, klinački trip, uhvatila te na prepad sa svojom facom, kosom i glasom dok si bio mali i neiskusan i funkcionisao samo na instinkt preživljavanja i bez predsrasuda.

Al ' kurac.

Ne mož', ja se nje jednostavno bojim, bojim se njene kose, njene pudlice boje njene kose i same njene pojave, a ako, ne daj bože, to upari sa audio nasiljem, tačno u mislima vizualizujem kako mi se pred očita otkriva drevna kladrma, obavijena nekom roze maglom, a oko nje anđeli sa heklerima, dok glavni anđeo drži znak gde piše - ovuda ka Brejviklendu. Svaki put kad, sticajem nesrećnih okolnosti, zaglavim na lokaciji gde su krenule mrtve Avlije i svaka defektna jedinka oko mene počne da se dernja iz lobanje na - dramska pauza - TO..

Ja sam u principu jako nesrećan čovek.