RTS 1, i to većinom dok je imao onaj stari znak.

Izraz kojim se najlakse ,,spusta na zamlju'' osoba u drustvu koja se hvali da je najstarija.Koristi se kod klinaca od 3 do 7 godina.

Datum na koji pada poslednji ispit u junskom roku.

Brzina izgovaranja...Preduslov za pocetak utakmice na mini golove...

Jeben baja. Gde udari, tu trava ne raste. Kad ti zabode ćušku uši ti klepeću par minuta...
Da se tako duhovito izrazim, najebo si.

Presudna stavka za buduće odnose.

U zavisnosti od vrste samog spiska, top pozicija može dovesti do ogromnog oduševljenja ali ujedno i do velikog razočaranja.

Najvažnije pravilo u uličnim dječijim raspravama.

On je neozbiljan kao rak pluća u poodmakloj fazi, šali se kao da država na svaku foru naplaćuje porez, a smisao za humor mu je na nivou industrijske proizvodnje u ranom kamenom dobu. Poslednji put se drugima učinilo da se smeje kad mu se riblja kost zaglavila u grlu pa je pravio neke nedefinisane grimase. Verovatno sve fazone čuva za prvi april, ali ih ni onda niko ne čuje jer ih ljubomorno čuva samo za sebe.

Kad vam ono što radite padne ko budali šamar

Ova neopisivo bolna obaveza u životu svakog tinejdžera predstavlja jedan od najtužnijih dana u njegovom životu. Dotični je toliko depresivan i u mrš-u-pičku-materinu fazonu da je cela kuća sa celokupnom rodbinom i prvim komšijom Pajom nervozna i bratoubilački raspoložena. Elem, dolaziš u školu negde oko 10 do 2, tik pred zvono, ali kasniš na prvi čas kod razredne jer si sklapao neki biznis sa ortacima iz 3-8, koje nisi dugo video pa se usput i raspituješ šta ima novo. Ulaziš u svoju učionicu, vidiš 30 glava koji izviruju okolo u nadi pronalska tajnog izlaska iz učionice, a da pri tom savršenom bekstvu niko to ne primeti.
1: "Dobar dan, razr.."
2: "Radovanoviću, znala sam, tačno sam znala! Ni prvi dan ne možeš da dođeš na vreme, kasniš 20 minuta!"
1: "Ali.."
2: "Ćut! Da te ne čujem! Sad te neću upisati (nema dnevnik), ali za svako iduće kašnjenje na čas dobićeš tri neopravdana! Nacrtaj se na svoje mesto!"..
Sedaš za svoj sto, klimaš glavom okolo otpozdravljajući kolege svoje barke koja tone. Slušaš narogušenu razrednu koja preti kako će vas sve pobesiti i zaklati ako se neko uopšte usudi da udahne dva puta u 5 sekundi, da ne pričamo o drugim prekršajima svete knjige "Ja sa sekirom teram đake da postanu ljudi". Zvono prekida razrednu u pola reči, a svi prisutni zahvaljuju Bogu. Dolazite na drugi i poslednji čas, u još veći pakao. Profa ulazi, baca dnevnik na sto i govori da vadite knjigu i da otvorite stranu 842, paragraf 3, članak a. Zbunjeno gledate jedni u druge i jednostavno ne kapirate. Samo oni najiskusniji ćute i znaju šta sada sledi (ponavljači, znaju sve profesore i znaju kakva doza im treba), ali naravno, uvek će se naći neko naivan (pogotovo ako je u pitanju prvi razred srednje).
1: "Profesore, ali, prvi dan škole je."
2: "Jel prvi? E, evo tebi onda prvi u dnevnik. Hoćeš da bude i drugi?" (Na scenu stupa atmosfera sa sahrane babe Kvetoslave)
Bog je poslao anđele koji su zazvonili i oterali đavole sa radnih mesta. Freedom, at last. Zoveš kevu, govoriš kako ćete imati punih 7 časova i tri dopunska iz špansko-južnoameričkih ratova i kako je to obavezno za kontrolni u novembru. Naravno, nakon dopunske idete kod Laze (najvećeg štrebera u razredu) da igrate šah i monopol. Keva naivno odobrava i ponosno priča ocu šta radiš i šta ćeš raditi. Svi su se uputili u obližnju birtiju kako bi ugasili tugu i prokleli đavole sa stalnim zaposlenjem. Tek je četr sata, napolju je 36, ali već se ispija Lozovača i naručuju tužaljke. U toku ostatka višečasovnog opijanja doživljavaš najsramotnije momente svog života, ali ko te pita, ipak se opraštaš od još jedne neproživljene godine. Pravite sranja u birtiji, a konobar sa zadovoljstvom vadi svoju super-ultra 101 megapixel kameru, smeška se, snima vas, i raspravlja sa kolegom kako će da nazove snimak kad ga okači na Jutjub. Posle toga se više ništa ne sećaš. Budiš se, svu energiju koju imaš upućuješ u pravcu desnog oka kako bi ga otvorio. Uspeo si. Okrećeš se, pitaš se gde si. Posle dobrih 2 minuta i 38 sekundi primećuješ da si kući. To je dobro. Preko puta veliki sat pokazuje da je 13:52, pljeskavica iz Leskovačkog ti je na stomaku, sendvič iz Arene na levoj nozi a mamin ručak na desnoj. Pored svog tog sranja tebi se u glavi neprestano vrti jedna te ista, đavolsko-antihumana rečenica..

Za djevicu, poželjna brzina penetriranja srećnika koji je probija.

Kada ste klinci, autobuske i druge karte su za vas često besplatne ili plaćate pola cijene za odrasle. Isto važi i za cijene hotelskih soba i sl.
Kada prvi put platite (tačnije, vjerovatno vam i tad roditelji plate) punu cijenu, to vam bude neopisivo drago, jer ste time barem na papiru dobili status odrasle osobe (a jes mi i to neki status... ali luda glava to tad nije znala). To je ujedno i jedini put u životu kad vam je drago da nešto platite skuplje.

Pitanje postavljeno svaki put kada ima vise od dva putnika koji ulaze u jugo.

Opis obeznanjenog kokainskog zavisnika.

Šaljiv način da nekom kažete da prestane sa roštiljanjem u stonom fudbalu.

Najčešći razlog da se dvoje u braku ne mogu očima gledati.

Fina devojka koja svog novog momka želi da učini posebnim.

Šaljiva analogija među prijateljima

Jedan od najlepših trenutaka roditeljstva na bilo kojem delu planete. Kada ponos oca i majke prvi put samostalno počne koračati prema njihovim ispruženim rukama, nešto je nemerljivo i u tom trenutku dolazi na vrh piramide stvari zbog kojih vredi živeti.

Izuzev u državama gde porodiljsko bolovanje traje 11 meseci, a da pritom dete u vrtić ne primaju dok ne napuni godinu dana. Gde su i penzioneri kreditno zaduženi, pa ne mogu dozvoliti sebi da prestanu da rade i čuvaju unučad. U zemlji gde će na listi za jaslice mali Ciga biti ispred deteta roditelja dvoje zaposlenih, koji su prinuđeni da potežu veze da im dete uopšte i prime, pa na kraju i plaćaju više. U zemlji gde je mnogima jedino rešenje da im čedo što kasnije prohoda.