Mali apač u ćošku sjedi i kuje neki novi pakleni plan. Nepomično sjedi, posmatra raspored nameaštaja, gleda kako ko sjedi, razmatra posledice. Kada je sve preračunao kreće u akciju. Hitrim korakom dolazi do fotelje, sa nje skače na trosed pa zatim preko svih prisutnih prepuzi, usput skidajući komšinici periku, pravi kolut i dočeka se na podu. Ustaje i dere se kao kakav arlauk , valjda slavi, ko će mu ga znati... Baca periku, skače đedu za vrat, skida mu naočare i sakriva mu ih. Đed ostaje uskraćen za jedno čulo, izgleda kao slepi miš po danu. Apač se smijulji i ponovo izvodi isti ritual kao prije, arlaukanje, dok drugom rukom rastura stepenasto naslagane babuške na obližnjoj polici. Nakon toga ih šutira s tim što jednu uzima za samoodbranu. (Majka je u međuvremenu već ustala i krenula po Mirka). Apač razmatra novonastalu situaciju i stvara novu taktiku. Daje se u bijeg po kući, kamuflira se pored fikusa i naravno koristi priliku i lomi mu dva-tri lista. Majka se daje u potragu. On lopovskim korakom ide prema vratima smijući se i slaveći novu pobjedu.. Ali ne lezi vraže, deda pronašao naočare pa ga viđe, ošpija ga kod majke. On prelazi na plan B (mislio je taj na sve) kreće ka kupatilu ali majka bejaše brža od rakete. Majka priđe, uvati ga za mišku, stavi ga preko koljena, skida mu gaće i Mirko poče raditi svoj posao. Pljasnu ga dvaput po goloj guzici, ona zavibrira i proizvede neki zvuk poput proletanja mlaznog aviona:" Fiiiiiissss..".
Apača boli, ali on trpi, stegao je zube, ali mu malopređašni događaj izmamljuje osmjeh na lice.
Misija obavljena.

Pogledajmo gospodina Markovića za trenutak. Svakog jutra mora da ustane u 6 da bi stigao do svoje direktorske kancelarije, gdje ce 8 sati da trpi raznorazne šlihtare i ljigavce koji njuškaju oko njegovog dupeta. Ni gosn Markoviću nije jasno zašto on, dijete iz bogate porodice mora da radi taj posao, ali roditeljima se nije sviđao njegov san, nema, bre, 'leba u pisanju i poeziji, pa se navikao.

Kad se vrati kući, čekaće ga žena sa ručkom, danas je srijeda, znači čorba od povrća, takav je raspored, ženina navika da za svaki dan unaprijed ima isplanirano šta kuva. Mrzio je povrće i sav taj zeleniš, ali, ćutke će posrkati čorbu i nastaviti sa dnevnom rutinom. Posle će da popriča sa ćerkom, da je nagovara da odustane od novinarstva, jebo to, daj se na pravo, tatinim stopama, šablon je već gotov samo da mu se prilagodiš, zna tata kako treba!

Odgledaće malo TV, psovaće državu i turske serije i otići u krevet. Okrenut ženi leđima, sanjaće staru ljubav, neprežaljenu. Pronašao ju je opet i zajedno bježe neđe daleko. Na Kubu, možda. Uživaju, daleko od svih, samo oni, ništa drugo mu ni ne treba, samo kada bi mogao da se istrgne iz okova navike, ali odavno već nema snage, a i glas u njegovoj glavi koji mu je govorio šta je ispravno, odavno je odustao, navikao je da ga gazda ignoriše. Navikao je na tu malu dozu sreće dnevno, pa makar i u snu.
Sutra će ustati u 6.
=====================================================

-Sonja, sine, dolazio opet onaj mali Marković, sve se češće raspituje za tebe. Fin dečko, bogat je.
-Ne zanima me, kevo, šaban je, misli da može da kupi sve.
-Nemoj tako, ćero, znaš kako lijepu kuću imaju, šta bi ti falilo?
-Ne volim ga, kevo.
-De, de, pa zna majka, valjda, šta je najbolje za tebe. A i zavoljećeš ga vremenom. Kao što si onog zaboravila vremenom, Navići ćeš se, već.

I navikla se....

Deda se uglavnom školovao na raznim Sorbonama, Kembridžima, Oksfordima, došao nazad u Jugoslaviju i prilikom osnivanja fakulteta, postao profesor na dotičnom.

U vreme SFRJ, sin se školovao na tom fakultetu gde mu plemeniti otac radi. Naravno da je materiju držao u malom prstu, kada je u detinjstvu pre azbuke i brojeva slušao ono šta mu roditelji (jer se drug Tata pre rata oženio svojom koleginicom) pričaju o budućoj profesiji, koju su mu izabrali pre nego što se i rodio. Već u osnovnoj i srednjoj školi, morao je da briljira iz srodnih predmeta, a prijemni ispit je bio puka formalnost. Svaku ocenu manju od desetke, ne da bi poništavao on, već bi to činio drug Tata, pa njegovi profesori ne bi smeli da mu se zameraju, i gledali bi krajnje blagonaklono. Odmah po okončanju fakulteta, postao je asistent- ne rođenom ocu, jer to nije bilo ni dozvoljeno- već njegovom kumu/prijatelju.

Svestan šta je preživeo, on se zakleo da neće sina prisiljavati da se bavi istom profesijom. Međutim, njegov sin (odnosno unuk osnivača dinastije) odjednom postaje razmaženi adolescent, koji živi od ćaletove univerzitetske plate. Za 18. rođendan na poklon dobija kola, sa 19 živi u malom iznajmljenom stanu, u kome se devojke samo smenjuju. Dva meseca pre prijemnog ispita, dok njihovo cenjeno unuče ima stotinak neopravdanih u gimnaziji, deda i baba vrše pritisak na sina, a on konačno natera svog zvekana da se uozbilji i upiše isti fakultet kao i oni. Nije nešto briljirao na prijemnom, ali ko bi smeo da se zameri gospodinu Ocu i gospodinu Dedi. Fakultet nekako završava: iako je otac poluzainteresovan za njegove rezultate, iako je sam potpuno nezainteresovan za sopstvene ocene, ovoj dinastiji se jednostavno ne sme zameriti. Tako se posle fakulteta, sa prosekom ne većim od 8, 50 zapošljava kao asistent nekom od kolega njegovog oca. Na vežbe dolazi svaki deseti put, uglavnom jer ni ne zna ni svoj raspored, ni na kojoj je katedri, ni kojim odsecima predaje.

Najave ujedinjenja
Postojala su dva ključna koncepta balkanskih integracija, početkom 20. veka. Prva je bila veoma interesantna i predlagala je formiranje Balkanske federacije, u koju bi ušle Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Grčka, uz mogućnost širenja na Bosnu i Hrvatsku ako to dozvoli istorija. E, sad, kad su velike sile čule za to, nimalo im se nije svidela ideja o supersili na Balkanu. Zato je prednost počeo da dobija jedan drugi koncept.
Ideja jugoslovenstva nije nastala preko noći, kako danas neki vole da veruju. Pojavila se u izvesnim masonskim krugovima još sredinom 19. veka, a do prvih decenija 20. već je uveliko uzela maha. I u samoj Srbiji nastale su organizacije, poput "Ujedinjenja ili smrti" (rođene iz oficirskih krugova koji su pobili Obrenoviće), na koje ću se vratiti u narednom delu.
Iako su Francuzi, Rusi i Englezi bili spremni da prihvate ovo rešenje- neke zemlje nisu: pre svega Austrijanci, jer je Jugoslavija podrazumevala da se njima samima oduzmu Hrvatska, Slovenija, Bosna i Vojvodina. No o tome kasnije.

Balkanski ratovi
U Srbiji su na mogućnost konačnog oslobodilačkog rata gledali sa simpatijama. Uostalom, već 20 godina se radilo na profesionalizaciji vojske, bilo je krajnje vreme da se i dobije neki rat. Srbija, Grčka, Bugarska i neizbežna Crna Gora su sklopile savez, koji je podrazumevao da ukoliko je jedna od njih napadnuta, to bude tretirano kao napad na sve njih. Sve je bilo tu: sila, volja, saveznici, razlog... ali ne i povod!. Za to su rešili da se postaraju upravo Crnogorci. Kao spornu granicu, ocenili su onu na Skadarskom jezeru. Brže-bolje, izazvan je baš tu incident, posle koga su Crnogorci zahtevali da Turci napuste dotično jezero. Turci su odbili. Izbio je Prvi balkanski rat.
U "odbranu" Crne Gore ušle su preostale tri zemlje: Grčka je Skadarsko jezero branila osvajajući Solun u Egejskoj Makedoniji. Srpska vojska je napredovala kroz Kosovo, potom upala u Staru Srbiju (vardarsku Makedoniju, odnosno, današnju Makedoniju), i bitkama kod Kumanova i Bitolja proterala Turke. Slične rezultate su postigli i Bugari. Srpska i crnogorska vojska su se spojile u delovima Metohije i u Sandžaku. Potom je, simbolično, pobodena srpska zastava u Jadransko more.
Kao i obično na kraju svakog rata, bilo je posla i za diplomate. Pregovore su organizovali Britanci. Kao Amerikanci danas, ispali su arogantna govna, jer su sasvim neplanirano stvorili još jednu državu na Balkanu- Albaniju. Nerado, sve pobednice u ratu su morale da je priznaju, iako su Srbi, Crnogorci i Grci već imali ideju kako da je podele.
Jedna zemlja je odbila da potpiše sporazum- Bugarska. Drage komšije su smatrale kako je srpska taraba ušla duboko u njihovu teritoriju. Tako je izbio Drugi balkanski rat.
Bugarska je napala Srbiju, kojoj su se pridružile Crna Gora, Grčka, a potom, nova članica saveza- Rumunija i- najvećim balkanskim obrtom sudbine- Turska. Za razliku od onog idiotskog rata, koji je vodio Milan Obrenović skoro 30 godina ranije, sada su Bugari bili ti koji su morali od usranih gaća da prave bele zastave.
Nova runda pregovora je organizovana u Bukureštu, a tu su Bugari faktički samo potpisali ono što i drugi godinu dana ranije u Londonu. Novi raspored snaga na Balkanu, međutim, nije se svideo jednoj državi. Pogađate o kome je reč.

Godinu dana, Srbija je bila tek nešto manja od Dušanovog carstva. Naravno, ekonomiji je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi, a novim teritorijama da se integrišu u državu. No, sve je bilo na pljuvometar da odleti u paramparčad. Beograd, glavni grad, bio je rekom udaljen od Austro-Ugarske, koja je počela da gomila trupe na Drini, Savi i Dunavu. Razlog je bio jasan: Srbija je morala ili da nestane, ili da se smanji, jer je za svega 30 godina dostigla gotovo polovinu one veličine, koju je Austro-Ugarska postigla za nekoliko vekova, a pretila je da nastavi da se širi- i to baš na njihove teritorije. Čekao se samo povod. A on je, u p(P)rincipu, uskoro stigao. No o naredne, nadasve uzbudljive 4 godine, u narednom delu.