Navika

Pogledajmo gospodina Markovića za trenutak. Svakog jutra mora da ustane u 6 da bi stigao do svoje direktorske kancelarije, gdje ce 8 sati da trpi raznorazne šlihtare i ljigavce koji njuškaju oko njegovog dupeta. Ni gosn Markoviću nije jasno zašto on, dijete iz bogate porodice mora da radi taj posao, ali roditeljima se nije sviđao njegov san, nema, bre, 'leba u pisanju i poeziji, pa se navikao.

Kad se vrati kući, čekaće ga žena sa ručkom, danas je srijeda, znači čorba od povrća, takav je raspored, ženina navika da za svaki dan unaprijed ima isplanirano šta kuva. Mrzio je povrće i sav taj zeleniš, ali, ćutke će posrkati čorbu i nastaviti sa dnevnom rutinom. Posle će da popriča sa ćerkom, da je nagovara da odustane od novinarstva, jebo to, daj se na pravo, tatinim stopama, šablon je već gotov samo da mu se prilagodiš, zna tata kako treba!

Odgledaće malo TV, psovaće državu i turske serije i otići u krevet. Okrenut ženi leđima, sanjaće staru ljubav, neprežaljenu. Pronašao ju je opet i zajedno bježe neđe daleko. Na Kubu, možda. Uživaju, daleko od svih, samo oni, ništa drugo mu ni ne treba, samo kada bi mogao da se istrgne iz okova navike, ali odavno već nema snage, a i glas u njegovoj glavi koji mu je govorio šta je ispravno, odavno je odustao, navikao je da ga gazda ignoriše. Navikao je na tu malu dozu sreće dnevno, pa makar i u snu.
Sutra će ustati u 6.
=====================================================

-Sonja, sine, dolazio opet onaj mali Marković, sve se češće raspituje za tebe. Fin dečko, bogat je.
-Ne zanima me, kevo, šaban je, misli da može da kupi sve.
-Nemoj tako, ćero, znaš kako lijepu kuću imaju, šta bi ti falilo?
-Ne volim ga, kevo.
-De, de, pa zna majka, valjda, šta je najbolje za tebe. A i zavoljećeš ga vremenom. Kao što si onog zaboravila vremenom, Navići ćeš se, već.

I navikla se....