Najmisteriozniji od svih autora. U svom dosadašnjem iskustvu nisam se susreo sa nekim ko tvrdi da je izmislio neki vic, niti sam bilo gdje vidio da je pomenut autor nekog vica. Vicevi se prepričavaju po gradu, pojavljuju u raznim zbirkama viceva, dnevnoj štampi i na internetu, ali opet nikad nigdje nisam uspio saznati ko je autor nekog vica.

A smisliti dobar vic uopšte nije lako. Par puta sam pokušavao, ali nije išlo.

Neobično iritantna kategorija muzičara-pevača-kompozitora koja je praktično preko noći prosto preplavila izvođačku scenu na ovim prostorima i pobila sve mitove o talentu koji, navodno, poseduju narodi sa istih. Transferogena i pomalo na kurac iduća pojava bez koje jednostavno ne može proći ni najminimalnije šaltanje kanala na radiju ili TV-u, ma koliko bili vešti ili brzi.

Kako i kada je sve počelo – niko tačno ne zna. Lopta se prebacuje iz hrvatskog u srpsko dvorište k’o u partiji stonog tenisa i ne verujem da će u skorije vreme neko iz tog meča izaći kao poraženi. Ipak, dozvolićete mi da kao slobodan autor i u ime svih nas apostrofiram BRAĆU HRVATE kao ( većinske ) krivce za pojavu govana iz naslova (ionako se oni prilično razumeju u pomenutu materiju; prim.prev ) što, doduše, nimalo ne menja na stvari da smo svi mi zajedno zatrpani neobično enormnom količinom istih i to iz dana u dan. Govnima, ne Hrvatima.

Elem, neki istorijski osvrt na čitavu priču bi bio da ako se nekada znalo ko šta radi i, što je daleko važnije, KAKO radi – kompozitor komponuje, muzičar svira, pevač peva itd. - danas je čitav taj sistem pretpeo zaokret od 567 jebenih stepeni i više se ne zna ni ko pije, ni ko plaća a pogotovo ko povraća po WC-u nasumičnog ugostiteljskog objekta. Kompozitori su počeli da posećuju kojekakve komisije i izdaju diskove sa antologijama sopstvenih i obavezno starijih radova, muzičari su stali da glume neko ludilo i traže svoja prava ( kao “i oni su ljudi” fazon ) a pevači žešće istripovali da su kapaciteti pa svojski zapeli da budu kompozitori i muzičari što se, priznaćete, totalno kosi sa evolucijom koju je Darvin za njih namenio.

Naoružani peskom/šljunkom u glasu i s četiri nestabilna akorda na gitari, gospoda donedavni vokalni umetnici stadoše tako da zadivljuju široke narodne mase - malo je reći - terapeutskim melodijama iz sopstvenih glava, uspavankama za debile, baladama za krokodile i drugim metastazičnim oblicima muzike, ako se ista tako i može nazvati. Kako to i inače biva - “gde je jedna budala, tu odmah mora biti i druga” – te su se novonastalim trovačima sluha pridružili i podjednako nadareni tekstopisci, čije se rime nikako ne smeju puštati novorođenčadi, dvaput pogađajte zašto.

Bilo kako bilo, pitao sam svog dilera da l’ mogu da mu dođem kintu sledećeg meseca i car je rek’o da nema frke. Eh, da su svi tako humana kategorija...

Ljudi koji po pravilu imaju zajebana prezimena koja, opet po pravilu, izgovaraju profesori sa jednom ili više govornih mana.

Umesto nekoliko rečenica za izražavanje određenog stanja ili za opis osećanja, doživljaja, mladi najčešće koriste samo jednu reč. To je direktna posledica nečitanja. Među školskom omladinom retki su pojedinci koji čitaju, jedva ponešto iz obavezne lektire, uglavnom se gleda - TV, najlošiji filmovi holivudske produkcije, sa još gorim prevodima, Internet... Reči koje se pri tom usvajaju najčešće su iz šatrovačkog ili anglosrpskog žargona.

Jednostavno, kada treba da vam ispričaju svoje viđenje nekog celodnevnog događaja u kojem su učestvovali - čine to sa nekoliko uopštenih reči.

Rečnik nikada nije bio siromašniji. Reči kojima se najčešće služi beogradska omladina su:

Bleja(nje) - ne raditi ništa, lenčarenje,

bruka - nešto divno, najlepše, najbolje,

gajba - stan,

gilje - patike, obuća uopšte,

iskuliraj - ne obraćaj pažnju, zaobiđi to,

jaša - jakna,

kul - jako dobar, najbolji,

maja - majica,

opušteno - samo polako, bez žurbe, bez nervoze,

smaračina - dosađivanje,

smor - dosada, dosadnjaković,

super - veoma dobro, izuzetno,

treša - trenerka,

has - jelo,

štek - nešto skriveno, sačuvano...

Ljudi koji žive u parelelnim univerzumima (svaki autor ima svoj) gde vlada samo jedan zakon "Udžbenik čiji je autor trenutno prisutan u univerzumu je najbitniji udžbenik na svetu!", pa tako isti postaje preopširan, prepun dodatnih, manje bitnih detalja i "zanimljivosti" vezane za sve teme koje obrađuje. Odličan primer su udžbenici istorije koji svakih par godina dobijaju po novo poglavlje (obrađuju tek protekle godine) ali i proširuju npr. srednji vek ili praistorijsku kulturu.

Oni koji uzrokuju zbunjene poglede.
Oni koje bole patak za sve ostalo.
Oni koji su ogovarani.
Oni koji stvaraju plimu i oseku.
Oni koji imaju švalerke a nisu oženjeni.
Kontroverzne ličnosti.
Često revolucionari.
Nisu prihvaćeni osim u svojim kružocima, koji su takođe kontroverzni.

Pritajeni bilderi, prvo rade na definiciji, a poslije na masi, pluseva (slika, komentar, forum, čet)

Autorsko delo radnika gradske čistoće. Jutarnja buka u ulici, zvonjava metala i krckanje plastike propraćeno brundanjem kamionskog dizel motora koji se guši na niskim obrtajima mileći ulicom dok razdragani ljudi u fluroscentnim prslucima ubacuju kante u ogromnu čeličnu utrobu kamiona.

Oni koji praktikuju šaltanje između ekavice i ijekavice, najčešće čisto da uporede ocene i uspeh sa ocjenama i uspjehom svojih definicija.

Problem sa kojim se susreću ako ne samo zlosrećni šegrti i učenjaci zanata, a ono sve mušterije redom... Malo li je što moraš u Kisač da potegneš ako hoćeš kod dobrog majstora za Škodu, a onda još moraš i strani jezik da govoriš (pritom ne mislim na slovački, to je tek reklamni prospekt u tvom sandučetu kada čekaš pare iz Australije).

iliti "Idem u zavod 10 godina, al' tek sam se danas prijavio" prekipelo čoveku, morao. Više vremena provodi na sajtu od gospodina. Čuveni slogan kojim se predstavlja posmatračka ekipa na sajtu. Prekipelo mu, pa je morao da se registruje samo da bi napisao nešto, jače je to nešto od njega. Istom želi da stavi do znanja da je iskusan posmatrač, pročitao je od Straje pa sve do Pantele.

Neko ko se baca izrazima iako često ne zna njihovo značenje. Od njega ne očekujete takvu vrstu izražavanja i zato ga poklapate ovom rečenicom.

Као црно без белог, врата без кваке, будала без паметног, Сале Илић без Партизана, Партизан без Салета Илића, Вокаси без фиоке, Цар без историје... Не може, не иде, не треба...

Bezbednjaci koji pišu maštovite izveštaje o kretanju omiljenog disidenta autoritarnog režima.

Doktor nauka od 120 kila.

Mesto čija poseta izaziva osećaj isti kakav ima učenik koji greškom ode u školu za prvi maj.

Tek što jutrom zorom poče vedro

i dan razvi svoje belo jedro

al' već evo veče pali svice

celom svetu sklapa trepavice

taramtaramatarararam

pas ti reče

tudududm

Dobro veče

tududtuduudum

pas ti reče dobro veče

tddm

Odlikuje onog ko primeti da kad otvori tab - ove pod imenom Naslovna, Definicije, Posteri i Autori u opisu istih piše Recnik umesto Rečnik dok kod Četa takav problem ne postoji.

Ономад, веровали или не, деца су имала обичај да узму лопту уместо миша, па да изађу на неку ливаду, поставе 4 објекта који изигравају стативе, и запуцају фудбал. Рачунар нико није имао, за интернет нико није чуо, па деца мање и енглески знала. Али чула негде термине као што су енглески: time out, corner, hands, или француски décocher. Е сад, ови изрази се мало изменили након дечијег коришћења, па се тајм аут тражи лепо: "дај маут", корнер је "корна" (што је иначе савршен енглески изговор овога), хендс некако постао "енац", дегаже неко назвао дегажирањем, а деца некако додала једно н, да буде или "денгажирати" или "деганжирати".

Vokabular nastao mesavinom ulicnog slenga i filmova Srdjana Dragojevica,pod uticajem matrijarhata u pojedinim domacinstvima.