Serije koje,bez obzira što se repriziraju po n-ti put u udarnom terminu,zajedno sa sednicom Skupštine imaju ogromno preimućstvo u odnosu na ostale emisije i sportske prenose.

Muzička izdavačka kuća iz Beograda čije je ukupne tiraže od 1992. pa do sad premašio i Ognjen Amidžić sa svojim CD-om. Umetnici koji izdaju za ovu kuću obično se pojavljuju u muzičkim emisijama na RTS-u kojih ima u izobilju, uglavnom u TV Bingu i na poluvremenu neke utakmice. Najveće zvezde su Neško Kejdž, Šinobusi, Legende i Minja Subota.

Za sve one koje boli da daju 200-300din mesečno, PREDLOG - (pro)dajmo RTS Kariću (ili će se već neko naći), on će već znati kako da nam kolektivno opere mozak a bogami i dobro zabavi. Uništiće javno kasete Boljeg života, Srećnih ljudi i ostalih omrznutih TV serija a možda usput postane i predsednik... ko zna

Nacionalni ekvivalent Pinku. Ne smatram RTS nimalo boljom TV od Pinka. Imamo RTS1 koji služi da se sa Pinkom "kolje" za gledanost, tj pare, ("48 sati bebe" i "Vreme je za svadbu" :)) uopšte nisu kvalitetnije od ružičastih "Odradi zajedno majku i ćerku" i sl.) dok RTS2 služi kao TV skupština, ako se ne provuče neki šestosatni tenis. Bolje baci u bunar, nego njima plati pretplatu!

Prve stanice na svakom televizoru u svakom domaćinstvu.

Serija ko serija. Sranje. Dobija smisao tek kada neki plavušan arči Samantu u guzicu.
Četiri gistro urbane Njujorčanke, koje misle da su popile svu pamet ovog sveta idu gradom i jebanišu se sa matorcima, sa mlađima od sebe, uspešnim biznismenima, neke od njih taslači ko stigne i onaj kome nije otišao autobus.

E sad. Ribe u Srbiji. Toliko naložene na junakinje ove serije da su se i same počele nositi kao one ne bi li imaginarno pobegle iz svojih ruralnih sredina i barem na tren bile Njujorčanjke u svom selu. Visok stepen imbecilnosti, manjak samopuzdanja dovode do toga, da one počinju čak i da razmišljaju kao likovi iz gore pomenute serije, pažljivo skupljaju, upijaju, rečenice izgovorene u seriji i kasnije ih dele sa svojim drugaricama ne bi li bile urbane i svidele se momcima iz sela. Samo citiranje tih dijaloga iz serije nam govori mnogo o devojkama koje to čine i samim tim nam govore da bežimo od takvih riba koliko nas noge nose.

Redovna programska sema televizije U92.
Pored toga sto u svakoj postoji makar jedna shatro duhovita pedercina,ove serije krasi i to sto je snobovskoj americkoj publici tacno objasnjen trenutak kada treba da se smeju neverovatno losim forama.
E,Od takvih serija mi se sere.

Prilika da dva miliona ljudi sazna da si umro.

nesto sto iz serije u seriju ne gubi svoju originalnu glupost i kompleksne edipovske zaplete (jer se Hoze Migelova sestra vencala sa matorim Fernandom (koji je najcesce Cesar Evora) a i dalje voli Pedra koji je tetak od Hozeove ljubavnice Huanite),a najcesce uz primese morbidnih scena

Najverovatnije jedna jako nestabilna sociopatska ličnost koja svoje neispunjene maštarije pretočava u osobine glavnih negativaca serije. Kome normalnom bi takve grozote pale na pamet, a da i sam ne bi uživao u njima? Ako ništa drugo, našao je način da ih lepo unovči.

To su serije u kojima u zadnjih 20 godina postoje uglavnom samo 2 teme.
Prvo je bilo porodica koja nema para ( Srecni ljudi, Bolji zivot... ) sada su to seoske porodice ( Moj rodjak sa sela, Selo gori a baba se ceslja, Seljaci.... ) Za desetak godina ce verovatno da se pojavi i treca tema. Drzim palceve za to

Serije u kojima su forenzičari u stanju da prilikom ispitivanja ubistva sa nekoliko metara razdaljine pronađu dlaku za koju su sigurni da pripada ubici, potom uzmu otiske sa nje i utvrde identitet osobe pomoću kompjutera koji prečešlja otiske prstiju svih stanovnika te države za par sekundi.

Dokurclativ prideva dosadan. Nešto što ti neprestano dosađuje, stalno se ponavlja i tek pomalo menja oblik mada i dalje ostaje isto sranje, drugo pakovanje , užasno glupo i nezanimljivo.

Ukratko, ide ti na kurac kao "dirljive" Tele-novele bratskog nam turskog naroda kojima nas neprestano bombarduju naši uvaženi TV kanali kada nema Bokija 13 ili nekog retardiranog reality-show-a kojim bi popunili svoj siromašni i nezanimljiv program.

Pozitiv: Dosadan
Komparativ: Dosadniji
Superlativ: Najdosadniji
Hiperlativ: Obrnulo pun krug
Srpski Hiperlativ: Dosadno u pičku materinu
Dokurclativ: Smorilo kao turske serije

Serije koje su toliko smešne da je u njih ubačen smeh publike koji se uključuje kako bi nam stavio do znanja da je ono što su glumci upravo rekli ustvari smešno i da ta serija nije dosadna porodična drama čija se radnja odvija uvek na istom mestu - nečijoj kući ili stanu.

Humoristicke serije za glupake...i to puno njih...nikad kraja...
Amerikanci ne samo da zele da vam diktiraju sta je lepo,
vec i sta ce da nam bude smesno! Zato ubacuju onaj glupi smeh
u pozadini kad neko kaze nesto smesno da bi mi znali da je to smesno!

Vaše pravo da znate Dragišu Popadića

Voditeljka kratke kose i opakog nastupa. Čuva Beograđane od slepih ulica i gremlina. Kažu da je držala kurs samopouzdanja Eliotu Nesu. Rada zna u svakom trenutku koliko šahtova nema poklopac i kome se sve Yugo ugasio na putu za posao. Ona hrče u stihovima Duška Radovića, a dikciju vežba sa horom Kolibri. Kad su je primali za stalno na RTS, Mića Orlović je gromkim glasom rekao "dajte merač pritiska" i od tad ga reklamira.

Rada bez TV ekrana ko riba bez vode.

Radio Televizija Srbije

Da su ostale u Amerikama, sve bi bilo OK, ali nisu, jebi ga.
Prvo su bacali bombe na nas, a sada su počeli preko svojih kanala da bombarduju umove naše dece svakojakim retardirano-mongolidnim sadržajem, koji će ostaviti duboko veće posledice po nas od bombardovanja. Finansirane od gej-biber lobija, ove serije imaju za cilj da u umove dece usade dve ideje:

1. Gej je ok. Ako niste gej, budite barem metro, kao Džastin, što u prevodu znači:
gej. Ovo se odnosi na mušku populaciju.
2. Idiotizam koji je svojstven samo Amerikancima. Oba pola.

Serija k'o serija, pomisliće čovek, ali nije tako. Ove serije su karakteristične po odsustvu bilo kakvog smisla za humor, a nazivaju se humorističkim. Povrh svega pokušaji humora su sve samo ne komični, a prirodnija je koalicija Srpske Napredne Stranke i Demokratske Stranke, od njihovog osećaja za prirodnost u glumi.

Glumi se bez osećaja, bez stila, na halabuku. Ponavljamo jedan isti fazon milion puta, kao što su radili Englezi u svojim serijama. Niste vi Englezi, pa da može da vam prođe Gud Mouning, i da svaki put bude podjenako simpatično i smešno, kao prvi put kad si ga čuo.

Najiritantnija od svega jeste ta neka rasna ravnopravnost, pa se u seriji mora naći jedno crnče, pardon, afroamerikanče, jedno indiče, jedno japanče. A ovi beli su svi isti, Džastini u pokušaju, (da ne kažem vonabi, pu pu pomeri se sa mesta).

Posledice koje će se videti u budućnosti... Ma u kakvoj crnoj budućnosti, pre neki dan su su u Beogradu okupili fanovi Džastina. Eto vam ih posledice, a biće samo gore, jer bolje ne može da bude. Samo vi dajte deci da gledaju ove gluposti, i daleko ćemo dogurati sigurno.

Groblje definicija koje u neograničenom vremenskom periodu izgovaraju dobro plaćeni ograničeni mozgovi koje smo sami birali.