Mito bekrija.

Rio de Žaneiro u vreme karnevala, rasne mulatkinje klepeću svojim moćnim guzovima namazanim ekstratom delfinovih muda radi većeg sjaja i dizanja spolovila širom sveta kada kamera uhvati gro plan, preplanule brazilske dojke na sve strane, široki osmesi puni najbeljih zuba pozivaju bludničenje preko malog ekrana.
Onda se kamerman oklizne na plastičnu čašu od piva i uhvati dvojicu bledunjavih džindžer engleza u havajskim majicama, kaki pantalonama i maleckim retardiranim šeširčićama kako se mrtvi odvaljeni klate u kontra ritmu i kvare sveukupnu sliku koju si stvorio u glavi zarad rukobluda koji si planirao da posvetiš ovoj svetkovini kvalitetne pičetine.

Kurac! Prpa, rođo! Nema, ne može i tačka!

to je rečenica koju nikako ne želite da čujete od strane majstora koji se upravo obratio mašinovođi, vozaču autobusa, pilotu i sl.

Pitanje koje se nameće u vezi sa ovim fenomenom (kao i sličnim fenomenima, koji su uglavnom produkt "pop" industrije ružičaste televizije) je: Ko kupuju to sranje?! Ne ulazim u muzički ukus fanova Tržanove, Bekvalčeve i njima sličnih, samo se pitam zašto bi neko izdvojio svoj novac za patetično-ljigave pesmice, kad sve to lepo i kulturno može da skine sa neta i da uživa u žalopojkama koliko mu duša traži. Sa druge strane, sasvim je naučno objašnjivo zašto pomenute estradne umetnice uopšte imaju potrebu da izadaju albume (iako, od njih nemaju neku veliku ekonomsku korist, tj. tezga je tezga). Kada ti Jelena Bačić Alimpić ili Lea Kiš najavi novi "cd proekat" i činjenicu da se isti može naći na svim bolje snabdevenim pumpama, to ipak ima neku umetničku i kulturnu težinu. Dovoljnu čak i za nacionalnu penziju, jednog dana!
Takodje se može postaviti i pitanje ko kupi CD npr. Zorice Brunclik. Medjutim, ma kako taj potez zdravorazumskom čoveku izgledao besmislen, pa čak i izopačen, na njega se sa velikom naučnom preciznošću može dati odgovor. Kupci fizioloških nusprodukata naših najeminentnijih umetnika iz oblasti "turbofolka" su najčešće naši vredni gastarbajteri, koji se pri svakom povratku u svoju domovinu opreme sa pet-šes' ovakvih proizvoda, kako bi skratili vreme svog putešestvija.
Dakle, i dalje se traži odgovor na pomenuto pitanje. Jedan od mogućih odgovora je i taj da je sve to pitanje geške i velike zabune.

Ukoliko na izlet ide veća grupa ljudi sa više automobila onda su nepisana pravila slijedeća :
- Planira se minimum sedam dana sa teškom raspravom gdje će se otići. Obično ostane jedna ljuta grupica jer su morali popustiti.
- Na zbirno mjesto (obično granap ili tržni centar) uvijek zakasni makar jedan auto. U tom autu uvijek nedostaje posljednja osoba koju će naknadno dovući drug ili rođak.
- U granapu uslijedi rasprava šta će se kupiti. Jedni misle da treba previše alkohola,drugi misle da ga je i više nego dovoljno,treći traže AAA baterije jer su ih zaboravili ponijeti,četvrti uopšte ne izlaze iz auta,peti stoje ispred granapa i zajebavaju sve unutra.
- Obično se jedva smjesti ono što se kupi na račun najčešće poluuvrijeđenih mladih dama koji moraju držati gajbu jelena u krilu.
- Oni koji voze,piju i voze.
- Oni koji ne voze piju i ne voze.
- Redovno prvo vozilo pogrešno skrene pa slijede vraćanja u rikverc opasna po želudac.
- Na mjestu izleta obično se nađiđaju nekakvi papci koji pokvare ugođaj provociranjem,glasnom muzikom pa najčešće nastane fenomenalna makljaža.
-Jedan iz grupe obično zbriše pa mu svi zamjeraju.
-Djevojke su zgrožene primitvizmom pa u znak žalosti svaka popije po litar vina.
-Najnepisanije pravilo je to da izlet bude fenomalan i savršen samo onda kad se niko ni sa kim ne dogovara,kada se ne planira već ako se slučajno naiđe na nekolicinu besposlenih prijatelja negdje u gradu neradnim danom.
P.S. najmanje jedu oni koji rostiljaju!

Konstatacija ćaleta nakon što shvati da seronje u kući troše previše tolet papira.

Sistem uvaljivanja jeftine robe po uvećanim cenama. Kupiš robu za sitan novac, obično sa isteklim rokom ili ono što slabo ide u maloprodaji, doneseš kupcu na noge i daš na nekoliko mesečnih rata uz rabat od 80%.

Sedam puta tokom jednog dana dođeš na autobusku stanicu, i sedam puta se vracas kući jer je bus pun. Na kraju, puste te u onaj poslednji što postoji, ali naravno ako hoćeš da stojiš pošto mjesta nema. Jedva nalaziš neki prostor da staneš normalno. Autobus kreće i misliš-Hajde, dobro sam se namjestio, izdržaću ja to lagano. Al ne lezi vraže-kondukter sa stomakom ko bure, ide kroz busi počinje da naplaćuje karte onima koji je nemaju. Naplaćuje mi i provlači se kraj mene. Osjetim ćevape i luk što je pojeo za ručak. U tom momentu, autobus naglo koči, kondukter se hvata za nešto gore, nabija mi mišku u facu. Doživljavam blagi epileptični napad. Prolazi kraj mene, ide dublje u bus da naplati, odradi što ima, i opet svima nama koji stojimo pomjeri bubrege dok se vrati do početka busa.Opet se nekako namještaš. Posle određenog vremena počne da trni jedna noga, pa se prebacuješ na drugu, i tako u nedogled. Postaješ smoren toliko, da ti je podatak koliko je stepeni u autobusu nešto najzanimljivije što si uočio u poslednjih pola sata. U busu nikog ne znam, nemam s kim da pričam. Momak kome stojim nad glavom igra igrice na telefonu. Polako počinje da mi vadi živce svojim antitalentom za igrice. U nekoliko navrata sam se sudržao da ne kažem-Pa 3 stisni pička ti materina, kako ti nije mrsko pola sata na jednom mjestu da stojiš??? U međuvremenu ulazi još 5-6 putnika tako da je stepen zagušljivosti i gužve dosegao svoj maksimum. Stojimo jedni na drugima. Autobus ko na kurac svako malo nešto koči, pa svako malo čuknem nekog ili rukom ili nogom u neki dio tjela. Gospođa do koje stojim izdaje mi naređenje da se pomjerim negdje jer ona nema dovoljno mjesta. Pošto nemam gjde, ulazimo u konflikt. Bus se budi ,vidiš im po očima, jedva čekaju da se nešto desi da navijaju. Međutim kondukter smiruje situaciju. Prošlo je nekih 2 sata, ostaje još toliko. Zbog zagušljivosti kondukter se žali da mu je muka. Ne prođe nekoliko minuta, počinje da povraća. Miomiris luka i ćevapa se čiri busom. Posle toga pije malo kisele da dođe sebi, i podriguje glasno da ne može glasnije. Skontam se sa nekom ribom malo kasnije, al ona izlazi za 10 minuta.PU!!!! Opet ostajem sam. Dolazimo do granice. Mi što stojimo izlazimo napolje da carinik može da prođe busom. Temperatura je -15 srepeni, a carinik razvlači. Ulazimo unutra vidno ozebli. Tek tad shvatam koliko me bole noge i ledja. Namještam se u sve moguće poze svijeta, ne ide, jebe pa rastura. Trudim se da ne mislim o tome, pred očima mi je krevet, pravo mi super, neka ekstra riba na njemu govori-Oplodi me. Odbijam je jer me bole leđa. i opet povratak u stvarnost. Pravimo pauzu konačno, i to kod motela koji je na 15 minta od moje kuće. Pauza pola sata. Iskuliram, popijem kafu, ispušim tonu cigareta. Konačno stižem kući. Ležem u krevet. Od bolova se okrećem u krevetu do pola 5 ujutru. Zaspim nekako. Probudi me telefon, ne mogu da dišem kako treba od bolova. Pokušavam, da ustanem, jedva, oči ispadaju.
Ne vraćaj se kući busom nikad za vrijeme praznika.

eufemizam za ishodište ljudi koji su sa razumom na vi. Metaforički izraz kada u društvu želite da objasnite gde je komšija koji se usrao u krevetac svoje ćerke, Mara koju je zamorče umalo (dva puta) ubilo satarom i Gojko sa Manjače koji pokušava da poleti mašući kitom ispred maloletnika. Na ulici, u podnevnim časovima.

Stara narodna izreka koja se primenjuje kao potvrda da je najlakše naučiti nešto dok si još mlad i spreman za primanje novih saznanja, kao i u situacijama kada osobe slabijih intelektualnih sposobnosti slepo veruju određenim likovima u kojima vide svoje idole.

Ovi uredjaji u autobusima, dragog nam, javnog prevoza su u stanju da vam pojacaju dozivljaj voznje do neslucenih razmera. Prosto se stice utisak da doticni uredjaji rade u 2 moda:
-0 (iskljuceno) i
-MAX.
Naime, u autobusima se nalazi nekoliko grejalica koje vazduh izduvavaju horizontalno i, pored toga sto vam direktno pregrevaju noge u obuci za hladno vreme, podizu prasinu u ionako zagusljivom prostoru. Najgore su situacije kada je jutro hladno, a vi se popodne vozite. Iako se vi krecete u dukserici jer je, naravno, Sunce ogrejalo, to nece spreciti nekog preterano revnosnog vozaca da ipak ukljuci proklete grejalice (naravno, na maksimum) iako je napolju, sada vec, plus 20.
Najgore je sto nekim ljudima ovo uopste ne smeta.

Drugi naziv za pozu u seksu, kada devojka klekne, izbaci guzu a lice zabije u jastuk. I ako proguta neko pero, ništa strašno.

Brzo i efikasno „osveženje“- bez kapi vode i toliko brzodejstvujuće da često onom koji vas je „istuširao“ ni kap krvi da vidite, ni da ga bar malo kvrcnete...a zaslužio je.

Pišem ovo kao upozorenje samom sebi. Najgori scenario.

Jutarnja kafka nije kafa, to je proces. Proces razmišljanja uz prvu, jutarnju kafu poslije neprespavane noći. Oluja riječi, pljusak rečenica i cijelih tekstova sa grmljavinom i flešbekovima. Milion pitanja. Nula odgovora. Nevidljivi sud. Osjećaj krivice iz apsolutno nepoznatog razloga. Preispitivanje soptvenih životnih grešaka koje to u početku nisu bile, bar nisu trebale da budu. Zbunjenost i nerazumjevanje sopstvene situacije. Kako je došlo do toga? Gdje sam pogriješio? Koji me je kurac natjerao da dignem kredit? Od kuda mi pravo da sjebem sopstveni život? Ko je mogao da zna da je ta fina, dobra cura koja je odgovarala i majci i drugovima bila samo faza u radjanju stoglave aždaje, gutačice plata i minimum sedam kredita?

Zašto me neko nije upozorio? Zašto sad svako jutro vidim ćaletovu sivu i umornu facu kako me pita jesam li dobro razmislio. Ne kontam kako to tad nisam čuo. Jebiga...

Svi su odjednom kadije. Svi bi da te tuže i najrigoroznije sude, pod refom kad tašta dodje na "par dana". Još te ponekad tast malo razumije ali zna se na čijoj je on strani. Kao i ja, kao i svaki drugi papučar.

Kafa je dobra. Gorča, jaka, miriše ko` na reklami. Ali na balkonu, jerbo se u kući ne puši. I onako ne pušim, ne smijem. Užasno joj smeta dim. Na balkonu sam iz navike, tako sam radio na početku dok se nije transformisala u gore pomenutog monstruma.
Lijepo je na balkonu. Nije mi muka, ne preznojavam se i nije me strah. Iracionalan strah da će u stan da upadnu ljudi u crnim odjelima da me vode na streljanje, kao džukelu lutalicu. Nekad me je strah, a nekad bi to volio, metak u čelo i dovidjento. Ipak, ne moraju to da budu ljudi u crnim odjelima. Napokon, kad popijem kafu i zatvorim balkonska vrata tu se negdje i probudi moja divna aždaja pa se onako tiho prodere iz vecea u kojem sere i naravno ne zatvara vrata. Tad mi se vrati strah, muka i preznojavanje i shvatim napokon da u stvari preživljavam egzekucije svako jutro!
I to u obliku jedne rečenice koju izgovara usrani, ženski insan. Obično nakon toga dolazi i pokoje pitanje, opet samom sebi.

"Ejj robe!! Znaš, nešto sam razmišljala!"
A upičkumater`nu.. Koliko para, jel` danas 10-ti? Kad deda dobija penziju?

Bilo jako izraženo prije rata a danas nije (kad se u Bosni kaže prije rata misli se na vrijeme bivše Jugoslavije).
I to poštovanje nije bilo uopšte prema raznim dedama i babama. Ne!!
Nego prema momcima starijim pet-deset godina od tebe ili prema zrelim ljudima.
Kad se npr.igrao basket,mi mlađi smo načičkani na ogradi pratili igru. Dovoljno je bilo da samo jedan baci flašu prema nama i kaže :"donesi vode"..mi bi listom sletili s one ograde i jagmili se,tukli,trčali kol'ko nas noge nose da im donesemo vodu.
A danas? Danas mali fakinčići traže marku,dvije da odu donijeti vodu.

Ili igra se fudbal i priđe ti bilo ko i traži da mu doneseš cigara i da kupiš sebi žvake.Al'ne u prvoj,najbližoj trafici! ma ni govora! Natjera te brate da letiš na trafiku u drugi kvart i još ti štopa vrijeme..imaš pet-šest minuta tamo i ovamo..ako zakasniš ne gine ti čvoka da zvoni glava sedam dana..a danas?? danas ne bi otišli po cigare pa da im na bakšiš kupiš paket sladoleda...

Možda ovo izgleda kao tiranija ali brate ako te neko dirne,ma naći će ga stariji na kraj svijeta,bio si dio tima...a danas? Danas balavci nose utoke pa moraš bježati od dječurlije da ne pogineš prav zdrav..

O komšiluku da ne pričam..obavezno dobar dan,kako ste,čekaš pred liftom i ne ulaziš ako je gužva..trkneš komšiji po "politiku" i "sarajevske" svako jutro..a danas? Eh danas...

Poseban tip terase koji ima sasvim drugačiju ulogu od normalne. Deponovanje plastičnih i staklenih flaša, limenki, konzervi, ostacima suve večere, kartončića, pikavaca, kesica od grickalica... Vrlo često ima namenu menze za golubove.

Stoje rame uz rame sa lovačkim i ribolovačkim pričama.

Danas već zaboravljeni simbol satire tokom dugih devetesetih...
Britkog jezika, i oštrog uma, zadavao je probleme kako vlasti, tako i opoziciji!
Postao je poznat kao voditelj radio programa "Minimaks", kao jedan od prvih "nekonvencionalnih" voditelja koji je pored klasične najave ubacivao viceve, doskočice i "džinglove". Mlađe generacije, sećaju se njegove emisije "Minimaksovizija", sa RTV Politika, Piknk, Palma...
Umro je ostavljen i zaboravljen od svih onih kojima je utr'o put do zvezda...

Свако следеће пиво.