Srpski inat je najjace srpsko oruzije.

Opus onoga što je klasifikovano kao 'izvorno srpski brend'. Ono po čemu stranac zna šta su i kakvi su Srbi. U našem slučaju ono što sa Srbima ima najmanje veze moguće; podrazumeva ciganske trubače, grčko/arapsko/tursku turbofolk muziku te orijentalnu kuhinju.

Nećemo valjda pored tolike egzotike da puštamo 'Rasti, rasti moj zeleni bore' ili ojkaču, pa da nas svet svrstava među seljake.

najveci srpski brendovi:ajvar,sarma,gibanica i sljivovica!!

Stručni naziv za seksualni odnos koji se upražnjava na srpski način.

Da podigneš kredit i da ga pojede inflacija.

Srpski narod nije stoka, samo ga prodaju po toj ceni!

Omiljena vrsta terorista u holivudskoj produkciji. Ova, nama koji živimo u Srbiji, naizgled mitska bića, najčešće kidnapuju poznate američke naučnike i tragaju za oružjem koje će uništiti ceo svet ili bar dobar deo Amerike. Zanimljivo je primetiti da su srpski teroristi imali najsavremeniju opremu na svetu, čak i onda, kada u Srbiji nije postojao ni bežični telefon. Vrlo često se srpski teroristi izjednačavaju i sa srpskim vojnicima, koja po svom izgledu, ponašanju i razmišljanju, u ovim filmovima, najviše podsećaju na raspuštenu bandu psihopata....

Pored značajnog broja standardnih ortodoksnih institucija kao što su Slava, lomljenje česnice ili odlaženje kod tazbine na nedeljni ručak, takođe postoje i brojni drugi rituali koji nisu toliko koncentrisani na prostor unutar granica naše zanimljive zemlje već idu i izvan iste, zahvatajući time mnoge druge narode i narodnosti evropske provinijencije. Jedan od običaja koji povezuju ove dve kategorije jeste i ovaj iz naslova a njegovo drevno poreklo datira još iz slavnih dana srpskog seljakanja u potrazi za hlebom nasušnim i, eventualno, nečim uz. Doduše, niko nije mogao da zna da će se to seljakanje nastaviti i do današnjih dana - a vrlo verovatno i zauvek – ali u namere Svevišnjeg ne treba sumnjati...pa, bar previše.

Elem, kako su se pomenute seobe najčešće kretale u pravcu SEVERA, gde se, je l’ tako, i nalazila ta toliko “obećana zemlja” ( što je svakako još jedan od dokaza večitog srpskog kontriranja konvencionalnom načinu razmišljanja; u ovom slučaju, u pogledu “južnijih, toplijih krajeva” ), susreti sa komšijskom ali i vazda neprijateljski nastrojenom nacijom Šandora, Juliški, Čardaša i Gulaša predstavljali su neminovnost koja je kod predstavnika nebeskog naroda izazivala onu pozitivnu tremu koju, na primer, ima gospodin Aca Lukas pred svoj koncert u dupke punoj Beogradskoj…pardon, “Kombank” Areni. Uostalom, kakvu drugu reakciju i očekivati na tom pragu one “prave” od dveju Evropa, pred tim prvim a ujedno i poslednjim zidom odbrane NJIH od NAS, fantomskoj liniji koja razdvaja “korisnike života” i “korištene od života”, dverima dolce vite koju nudi ta nova Atlantida, zvučnog imena Evropska Unija?

Doduše, to MOŽDA ima neke veze i sa tim što su naši ljudi onako redovno natovareni svim onim što su u datom trenutku posedovali - uz, razume se, nezanemarljivu količinu tegli ajvara, kiselih krastavaca i ljutenice ( bez koje se, realno, nigde i ne ide ) ali i senima predaka zbudženim negde u gepeku ili u krmači ( liberalno lociranoj “između/preko dece” ) - isto tako redovno nailazili i na opšte nerazumevanje strogih pograničnih zakona glede pomenutog sadržaja i konfiskovanje istog od strane brkatih mađarskih carinika brzinom kojom samo još jedan profesor trogodišnje škole može namirisati i apcigovati flašu žestine od ( preglasnog ) društvanceta iz zadnjeg dela autobusa za jebenu Budimpeštu, Prag ili - u slučaju siromašnijih zanata – prokletu Soko-Banju. Ipak, ekskurzija je ekskurzija, ma kud god da se ide. Bilo kako bilo, to „oduzimanje robe“ je Srbima strašno išlo na nerve, pogotovo zbog toga što je najčešće bilo ispraćeno i ponekom kaznom od tri i više nula a to se, uz sav optimizam zbog budućeg gasterbajterskog života, nikako nije moglo prihvatiti mirne duše. Šverc je, naravno, uvek bio primamljiva opcija ali su se Mađari po tom pitanju pokazali kao izvanredno dosetljiva gamad, krv im kolaboracionističku jebem, valjda zbog toga što su i sami nekada bili primorani na isti, ko im kriv što nemaju more. A i znali su s kim imaju posla, realno.

Ipak, Čovek je na kraju krajeva SAMO LJUDSKO BIĆE, pa makar on bio i mađarske nacionalnosti: tek, za samo par planetarno cenjenih nemačkih maraka, cenjena stranka je preko granice mogla da prenese i deset cisterni domaće rakije, sâm Bog zna ( ali i inkriminisani carinik ) koliko šlepera duvana, a cenim da bi propuštena bila i jedna omanja vojna invazija, ukoliko bi to nekome palo na pamet. I - kako to hepiend obično nalaže – od tada pa do danas međ‘ dva komšijska naroda cveta ljubav k‘o livada u proleće, sa slabim izgledima da će ikada uvenuti. Istorija će, ipak, imati poslednju reč; jer, ako su nekada Srbi bili ti koji su branili južne granice izumrle Habzburške monarhije od eventualnih osmanlijskih napada a danas iste prelaze od bujice imigranata čuvaju Mađari, ostaje nam da se nadamo da će, barem za naših života, sličnom logikom izumreti i ta prokleta EU, pa da se konačno okrenemo ka istoku, gde nam srce odistinski i pripada. Valuta će, doduše, biti nešto drugačija. Tamo ćemo ‘mesto markama i evrima plaćati u državnim firmama...

Univerzalni srpski medikament za lecenje svega i svacega-kurac.

Srpski usisivac je jedina stvar kuju su napravili Srbi a koja sama sebe popravlja.

Ono što mnogi imaju,ali ne opravdavaju/potvrđuju da imaju.U osnovnoj i srednjoj školi se srpski jezik uči samo kako bi se imala odlična ocena (kao svojevrsni statusni simbol),da bi se po izlasku iz ustanove odmah zaboravilo (na) njeno postojanje.Za razliku od onih koji imaju peticu iz srpskog,ovi se služe pravilnim srpskim samo u ekstremnim slučajevima ili u slučaju nužde,jer im je životna navika da pričaju na srpski,a ne na srpskom.

SRPSKI premijer je jedina osoba koja se ne mesa sebi u poso koji radi.

Srpski vegeterijanac je osoba koja ne jede meso sem na slavi jer je to tradicija.

Srpski jezik je nesto sto svi srbi (a ponekad i stranci) vole da koriste ali retko uspesno.

Prvi rođendan i krštenje deteta u jednoj proslavi.
Nešto blaža i prihvatljivija varijanta od 3 u 1.

Nekada je Sava Savanović, kao prvi srpski vampir, bio strah i trepet za celo selo. Dok su današnji srpski vampiri strah i trepet za celu državu. Gde ih pronaći? Pa samo pustite drugi kanal rts-a i tu su oni, u svako doba dana. Samo pomisao na poslanike, odnosno, vampire kod normalnog čoveka stvara vrtoglavicu, mučninu i želju za samoubistvom.
Mislim da se i sam Sava Savanović danas (chini mi se da su ga ubili) prevrće u grobu na sam pomen imena glavne vampirese gosp. Pop Lazić. Kada joj vidite predivno lice, i samo shvatate zašto.

Ukoliko ste ucenik, mantra koju lako mozete izgovoriti potpuno nesvesno i u nekim apsolutno neadekvatnim situacijama. Navika je navika.

Titula koja se dodjeljuje najboljem pripadniku srpskog naroda iz neke oblasti (Npr. srpski Čak Noris - Bata Živojinović) a u nekim slučajevima i grupama ljudi. I u okolnim zemljama postoje osobe čija je pozicija u svojoj oblasti djelovanja analogna onoj neke poznate ili/i značajne svjetske ličnosti ali kako ove titule najčešće dodjeljuju mediji nije za čuditi zašto su srpski "velikani" ujedno i najpoznatiji u okruženju.
Sam kvalitet nije uvijek preduslov za dobijanje ove titule. Kriterijumi koje je potrebno ispuniti kako bi se dobila dotična (najčešće) su:

1. Da učinite nešto što prosječan pripadnik vašeg naroda u toj oblasti djelovanja nije u stanju uraditi.
2. Da neka značajna i "kompetentna" medijska kuća čuje vašu priču, uradi intervju sa vama i objavi ga.

Naravno, to ne znači da su domaći "velikani" uvijek nekvalitetni u odnosu na kolege iz stranih zemalja, međutim oni koji stvarno posjeduju kvalitet rijetko traže medijsku pažnju, pa titula odlazi u ruke pogrešnih.
Mejnstrim mediji nijesu uvijek najbolje informisani o pojedinim oblastima, pa ne treba čuditi ako titula srpskog Ajnštajna pripadne nekom matematičaru ili da titulari sprskih Rolling Stones-a budu članovi sastava Bajaga i instruktori sa sve Dejanom Cukićem.

Prednost života u Srbiji pre ulaska u EU. Treba poštovati domaće vrednosti. Srpski brend br.1 – mogućnost izbora majstora.

Kad sredovečni srpski muškarac, (čitaj ćale), nakon naglo prekinutog sna, u domaćinkama i siledžijki izadje na ulicu u kasne sate da razjuri napaljene džukele.