Prva kazna ove subote je sto nisam nigde izaso a druga sto pored toliko filmova milioniti put na tv pustaju reprizinu reprizu reprize nekog filma

Crtaći koje smo pamtili po odjavnoj špici gde se vrte jedni te isti izvodjači.

Судећи по излизаним, шаблонским, америчким љубавним комедијама најбољи начин за лечење депресије! У сваком, понављам сваком филму, видећете две до три тупаве рибе (30-40 година) како теше уплакану другарицу коју је дечко оставио на олтару или чак раскинуо после шест година везе. Исти случај је и са спонзорушама које су сазнале да њихов "дечко" (матори бизнисмен, ожењен) неће оставити своју вољену супругу зарад неке "ње", која је мислила да ће се гушити у његовим милионима и салу до краја свог живота. И онда се њих три прописно скупе код остављене на гајби, па крену сузе, сладолед, љубавни класици и наравно паковање марамица од `иљаду комада. Већ одавно одиграна улога, која се репризира из филма у филм!

Non-egzistentni.Jedino zanimanje srpskih decjih televizija jeste sinhronizacija nepoznatih italijanskih/spanskih/gibraltarskih/marsovackih crtanih serija i prekrsivanje copyrighta producentskih kuca kao Disney i Cartoon Networka kradjom njihovih serija, uz uzasnu glasovnu glumu.

Филмови изузетно пропагандног карактера, чија је улога да прикаже Србе у што горем светлу у очима светске јавности. Западна публика их прихвата здраво за готово, док их муслимани и Хрвати вероватно гледају с невиђеним уживањем. Где си сада, Николаје Велимировићу, да опет свираш фрулу у Хајд Парку и збориш истину...

Oronuli i nedefinisani objekti. Osim par stadiona koji se kolko tolko drže, ostali su na nivou stadiona od pre 100 godina.

To je izraz koji se koristi kada hoces da nekome kazes koliko ti radis vise od njega i da si vredan i mucis se ceo zivot.

Srbi su nebeski narod koji je toliko bio na zemlji da imaju karakterisike i izraze koji pokrivaju sve jezike, narode i narodnosti. Pored toga mnogi osecaju potrebu da preuzimaju izraze iz drugih jezika kako bi delovali koliko toliko pametniji i pokrpili "rupe" u jeziku... ali da li je to potrebno?

Apstraktni pojam u čiju je odbranu stala domaća politička elita, za koji se svakog dana zalažu, ali otežano, jer im fotelja zalepljena za bulju negativno utiče na agilnost. Al ne mari, sve se uglavnom i odnosi na ono što većinu stanovnika Srbije uopšte ne interesuje.

Smešteni u idiličnu atmosferu predgrađa jedne od američkih metropola, prate priču bivšeg policajca/marinca/pilota koga izdaje šef ili nadređeni i smešta mu neko sranje zbog čega on sledećih 5-10 godina provodi u zatvoru, a porodica mu biva masakrirana od strane istih onih koji su ga zajebali. Posle izlaska iz zatvora odlučuje da se svima koji su ga ispalili najebe keve. Nalazi starog partnera koji mu pomaže u lociranju gamadi, a zatim odlazi daleko u planine/budistički hram da bi se mentalno i fizički pripremio za obračun sa šljamom. Meditira, radi jogu, udiše tamjan, diže balvane, udara drvo. Na kraju uzima pištolj u ruke, napuškara se sa majmunima, sve pobije osim glavnog negativca, koga raskrinka i preda policiji, jer bi bilo previše lako ubiti ga.

Izmišljeni posao uveden kako bi se opravdalo postojanje izmišljenog radnog mesta.

Fiktivna dužnost i minuli rad osobe koja je dobila posao preko veze.

Hlađenje jaja.

Najpopularnije štivo za svu decu koja se ne odvajaju od Desanke.Koliko ih ima ,mogu da švercuju sa njima.Svačiji telefon ima bar po jedan tipa ,,Violeta u akciji'' , ,,Jovana 92'',a onaj ko nema Suzanu Mančić,taj još nije upoznao pravu srpsku pornjavu.

Da se vratimo na temu...
Srpski pornići obiluju glupostima i rečnikom koji više služi da nasmeje gledaoca,jer ,fazon,porniće snimaju najpopularniji meštani Jevanđelkovca kod Ugrinova - opština Miločinjci,te se mogu čuti izjave tipa ,,Meti ga u đanu,p' da vijorim mal' ''.Takodje,obično karaju neki debeli likovi neke ziljavuše koje su se pojebale sa pola grada i celim selom.

Razlika izmedju našeg pornića i stranog,jeste što naš nijedan pornić nije sniman boljom kamerom od VGA

Хладно оружје притајених садиста који су недовољно меки да се задовоље прижељкивањем туђе патње, а опет далеко од хардкор нивоа да узму сатару и крену у обрачун са цивилизацијом.

Живот ко на филму, алузију на савршенство о коме многи маштају, замењује неписана парола "Филм није филм ако не потрошиш бар два паковања марамица", притом не бирајући жртве, сматрајући истим и Била Гејтса и твоју маленкост, јер aкo плачу, сви су једнаки.

Творци овог апсурда правдају своје садистичке нагоне настојањем да својим квази-уметничким делима продру у људску психу и докажу како гледање како ти испред носа кољу омиљеног јунака може умногоме побољшати твој лични живот, јербо је то уметност. Ако им при томе, плачући, псујете ситно жито и све крупније од тога, будите уверени да се они смеју. Јер, они су уметници, а класичан хепи енд увреда је за њихов овсебујни интелект.

Мурш, садисте.

Omiljeni sendvič koji naručuju pripadnice ženske populacije u restoranima brze hrane. Pročuo se po svojoj veličini i hrskavosti, kojima nijedna žena ne može da odoli.

to je film u kome glavni junak spasava svet da bi smuvao neku ribu,a mogao je lepo na pocetku filma da kaze "ako mi ne ispusis necu da spasim svet",i posle obavljenog oralnog sexa da doda "ma boli me qurac nek propadne svet,a i ti kurvo sa njim"

ali ne,on bira tezi nacin

posle godinu dana nakon sto je spasio svet,ta kokoska ga prevari sa vodoinstalaterom

Crtane filmove na rts-u ne pustaju cak ni ludacima u ludnici.

Филмови у којима се обавезно макар један лик зове Тони.

Srpski izborni film je poseban žanr, specifičan za područje Balkana, a posebno za dragu nam Srbiju. Postoji ovaj žanr i u drugim delovima sveta, da se razumemo, uz neke suptilne razlike naravno, ali mi se sada bavimo našim dvorištem. Oni drugi delovi sveta neka se bave svojim izbornim filmovima.

Glavne odlike ovog žanra su tesna povezanost protagonista (glumci, režiseri, producenti, statisti su tesno povezani finansijsko-kriminalno-rodbinskim odnosima) i to što se ovi filmovi uvek bave fantastikom koja je prožeta nekim drugim žanrovima.
Scenaristi, producenti i glavni glumci (istovremeno) ovih filmova su predsednici najjačih političkih partija, dok su asistenti na pisanju scenarija uticajni članovi stranaka, i veoma često sponzori snimanja filmova, i ljubitelji tog žanra iz inostranstva (bratja i lobisti).
Statisti su partijski kadar, partijski botovi, koji su ujedno i deo državnog aparata, ali u činovničkoj ulozi.

Da bi jedan film dovoljno zainteresovao gledaoce, neophodno je, naravno, napraviti dobru reklamnu kampanju. Budžeti reklama za filmove su apsolutno neverovatni, i ponekad je veoma teško shvatiti otkud u Srbiji toliko novca. Pošto se na snimanje reklamnog materijala potroši većina novca iz kase, scenario filma se uglavnom menja u hodu, izbacuju se sve spektakularne akcije, svetlosni efekti, i eventualno ostavljaju poneka ratna scena, scene nasilja i tužne scene gladovanja i pustoši.

Po svom poreklu, postoje dve škole, koje se razlikuju u pristupu pisanja scenarija, publici kojoj se obraćaju, kao i orijentaciji kamera prema istoku ili zapadu:
1. Istočna škola - Teme istočne škole su najčešće epska fantastika, istorijski spektakli i ratna tematika, sa fokusom na kritiku imperijalističko-kapitalistično-liberalnih sistema.
2. Zapadna škola - Zapadna škola izbornog filma se bazira uglavnom na naučnoj fantastici, futurizmu i LGBT-hipi-healthy-food tematici.
U poslednje vreme se pojavljuju i nove tendencije koje kombinuju kadrove iz obe škole i obećavaju istorijske spektakle, prožete naučno-fantastičnim elementima.

Nakon izbora, gledaoci u Srbiji imaju priliku da gledaju film koji su izabrali, ali ne i film koji su očekivali da će gledati na osnovu reklamnih spotova, postera i najava. Sve one pompezne najave u reklamama ostaju samo najave. U samom filmu nema ničeg od toga. Nema ni nagoveštaja da će biti. Pred očima građana se smenjuju kadrovi (sa novim, politički podobnijim kadrovima), uz čudnu kombinaciju scena seksa, nasilja, komedije i tragedije, ali bez prave ideje i smisla.

Tužna realnost srpskog izbornog filma, je da su gledaoci u Srbiji u proteklih 20 godina pogledali jako puno filmova sa bombastičnim naslovima, koji su obećavali epsku i naučnu fantastiku, a nakon završetka filma su uvek shvatali da su pogledali još jednu u nizu bajatih mešavina drame, horora, komedije i tragedije i da su kartu još jednom papreno preplatili - za film koji je na bilbordu izgledao mnogo lepše.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Isto kao pornići. Priča je apsolutno nebitna, bitno je krljanje.