Poslednji stepen komparacije snage u mladosti kod starijih ljudi!

1. Doručak
2. Ručak
3. Večera

Набеђени ликови који мисле да праве хип-хоп, а све што направе подсећа на ЗАМ-ову продукцију турбо-фолка.

Исто што и рецитатор.
Једина разлика је што рецитатор не рецитује глупости,док се ови убише од истих.

Синдром од кога пате престолонаследник Александар Карађорђевић и Џон Траволта.

Ovdašnja verzija crnje.
Pripadnik srpske ispostave rap & hip-hop yo ma nigga zajednice.

Izvodjaci koji ni sami ne znaju koji zanr muzike izvode. Nesto izmedju melosa Bronksa,Egipta,Saudijske Arabije i Boljevaca. Na sve ovo,ide neizbezni auto tune.

Nilski konj koji voli repere, di-džejeve, brejk-dens i grafite.
Belade hoperka/hoper.
Neko ko je istovremeno i "phat" i "fat".

Srpski inat je najjace srpsko oruzije.

Vrh žurka, kipi od mladih, zanosnih, i blago alkoholisanih devojaka koje su praktično na izvolte.

Opus onoga što je klasifikovano kao 'izvorno srpski brend'. Ono po čemu stranac zna šta su i kakvi su Srbi. U našem slučaju ono što sa Srbima ima najmanje veze moguće; podrazumeva ciganske trubače, grčko/arapsko/tursku turbofolk muziku te orijentalnu kuhinju.

Nećemo valjda pored tolike egzotike da puštamo 'Rasti, rasti moj zeleni bore' ili ojkaču, pa da nas svet svrstava među seljake.

najveci srpski brendovi:ajvar,sarma,gibanica i sljivovica!!

Stručni naziv za seksualni odnos koji se upražnjava na srpski način.

Provaliti do tada iritantno misterioznu foru na koju neko uspeva da ostane neuhvatljiv ili nenadjebiv u određenom polju. Naročito se koristi za ljude koji imaju običaj da se poput zmije izmigolje baš onda kada mislite da ih imate.
Sinonimno sa pojmom "do'akati".

Хајд' да коначно разјаснимо ова два појма. Хип-хоп је поткултура која се развила почетком 80-тих година прошлог века. У ту културу спада реповање, диџејинг, денсинг и цртање графита. Ову врсту културе су покренули најчешће тамнопути људи из Африке који су живели у Америци. Репери су били момци који су желели да покрену бунт против власти, властодржаца, а пропагирали су слободу! Данас је правих репера све мање, како на страној, тако и на нашој сцени, али неки су направили прве праве кораке у хип-хопу и основали ту културу и вечно ће се памтити.

Da podigneš kredit i da ga pojede inflacija.

Stari izraz za situaciju kada se nabavlja neki potpuno nepotreban luksuz, a pritom nedostaju brojne daleko bazičnije stvari.

Srpski narod nije stoka, samo ga prodaju po toj ceni!

Omiljena vrsta terorista u holivudskoj produkciji. Ova, nama koji živimo u Srbiji, naizgled mitska bića, najčešće kidnapuju poznate američke naučnike i tragaju za oružjem koje će uništiti ceo svet ili bar dobar deo Amerike. Zanimljivo je primetiti da su srpski teroristi imali najsavremeniju opremu na svetu, čak i onda, kada u Srbiji nije postojao ni bežični telefon. Vrlo često se srpski teroristi izjednačavaju i sa srpskim vojnicima, koja po svom izgledu, ponašanju i razmišljanju, u ovim filmovima, najviše podsećaju na raspuštenu bandu psihopata....

Pored značajnog broja standardnih ortodoksnih institucija kao što su Slava, lomljenje česnice ili odlaženje kod tazbine na nedeljni ručak, takođe postoje i brojni drugi rituali koji nisu toliko koncentrisani na prostor unutar granica naše zanimljive zemlje već idu i izvan iste, zahvatajući time mnoge druge narode i narodnosti evropske provinijencije. Jedan od običaja koji povezuju ove dve kategorije jeste i ovaj iz naslova a njegovo drevno poreklo datira još iz slavnih dana srpskog seljakanja u potrazi za hlebom nasušnim i, eventualno, nečim uz. Doduše, niko nije mogao da zna da će se to seljakanje nastaviti i do današnjih dana - a vrlo verovatno i zauvek – ali u namere Svevišnjeg ne treba sumnjati...pa, bar previše.

Elem, kako su se pomenute seobe najčešće kretale u pravcu SEVERA, gde se, je l’ tako, i nalazila ta toliko “obećana zemlja” ( što je svakako još jedan od dokaza večitog srpskog kontriranja konvencionalnom načinu razmišljanja; u ovom slučaju, u pogledu “južnijih, toplijih krajeva” ), susreti sa komšijskom ali i vazda neprijateljski nastrojenom nacijom Šandora, Juliški, Čardaša i Gulaša predstavljali su neminovnost koja je kod predstavnika nebeskog naroda izazivala onu pozitivnu tremu koju, na primer, ima gospodin Aca Lukas pred svoj koncert u dupke punoj Beogradskoj…pardon, “Kombank” Areni. Uostalom, kakvu drugu reakciju i očekivati na tom pragu one “prave” od dveju Evropa, pred tim prvim a ujedno i poslednjim zidom odbrane NJIH od NAS, fantomskoj liniji koja razdvaja “korisnike života” i “korištene od života”, dverima dolce vite koju nudi ta nova Atlantida, zvučnog imena Evropska Unija?

Doduše, to MOŽDA ima neke veze i sa tim što su naši ljudi onako redovno natovareni svim onim što su u datom trenutku posedovali - uz, razume se, nezanemarljivu količinu tegli ajvara, kiselih krastavaca i ljutenice ( bez koje se, realno, nigde i ne ide ) ali i senima predaka zbudženim negde u gepeku ili u krmači ( liberalno lociranoj “između/preko dece” ) - isto tako redovno nailazili i na opšte nerazumevanje strogih pograničnih zakona glede pomenutog sadržaja i konfiskovanje istog od strane brkatih mađarskih carinika brzinom kojom samo još jedan profesor trogodišnje škole može namirisati i apcigovati flašu žestine od ( preglasnog ) društvanceta iz zadnjeg dela autobusa za jebenu Budimpeštu, Prag ili - u slučaju siromašnijih zanata – prokletu Soko-Banju. Ipak, ekskurzija je ekskurzija, ma kud god da se ide. Bilo kako bilo, to „oduzimanje robe“ je Srbima strašno išlo na nerve, pogotovo zbog toga što je najčešće bilo ispraćeno i ponekom kaznom od tri i više nula a to se, uz sav optimizam zbog budućeg gasterbajterskog života, nikako nije moglo prihvatiti mirne duše. Šverc je, naravno, uvek bio primamljiva opcija ali su se Mađari po tom pitanju pokazali kao izvanredno dosetljiva gamad, krv im kolaboracionističku jebem, valjda zbog toga što su i sami nekada bili primorani na isti, ko im kriv što nemaju more. A i znali su s kim imaju posla, realno.

Ipak, Čovek je na kraju krajeva SAMO LJUDSKO BIĆE, pa makar on bio i mađarske nacionalnosti: tek, za samo par planetarno cenjenih nemačkih maraka, cenjena stranka je preko granice mogla da prenese i deset cisterni domaće rakije, sâm Bog zna ( ali i inkriminisani carinik ) koliko šlepera duvana, a cenim da bi propuštena bila i jedna omanja vojna invazija, ukoliko bi to nekome palo na pamet. I - kako to hepiend obično nalaže – od tada pa do danas međ‘ dva komšijska naroda cveta ljubav k‘o livada u proleće, sa slabim izgledima da će ikada uvenuti. Istorija će, ipak, imati poslednju reč; jer, ako su nekada Srbi bili ti koji su branili južne granice izumrle Habzburške monarhije od eventualnih osmanlijskih napada a danas iste prelaze od bujice imigranata čuvaju Mađari, ostaje nam da se nadamo da će, barem za naših života, sličnom logikom izumreti i ta prokleta EU, pa da se konačno okrenemo ka istoku, gde nam srce odistinski i pripada. Valuta će, doduše, biti nešto drugačija. Tamo ćemo ‘mesto markama i evrima plaćati u državnim firmama...