Dve stvari koje uvek zna ozbiljan političar
Pitanje koje sam sebi postavi svaki muškarac koji vidi upadljivo maljave ruke kod devojke.
Najbolji opis najjeftinijeg narodnog hleba, polubijelog, od brašna tipa 850, koji je tokom hiperinflacije devedesetih godina predstavljao osnovu ishrane na ovim prostorima. Kako su količine bile ograničene, trebalo je dobro podraniti, zatim stajati par sati u redu, a onda, kada se dveri prodavnice otvore, istrčati šprint i istrpjeti stampedo sugrađana, a sve u cilju obezbjeđivanja vekne ili dvije za taj dan.
Srećom, bilo, pa prošlo.
- Ima li polubijelog?
- Bilo, pa prošlo.
Rečenica koju nam uglavnom govori profesor/ nastavnik istorije kada spominje prvi, drugi svetski rat ili bilo koji događaj koji je važan za naš narod .
Nakon tog pitanja odmah sledi trip, šta sam radio?Kad je pre saznala?
Majka:Šta je bilo u školi?
Dete:(misli)Sa kim sam se sad tukao, ili je zbog one devojčice, ali realno šta ću ja kad ima onakvo dupe...(kaže)Ništa!
Majka:Kako to?!
Dete:Lepo!(olakšanje)
Opravdanje na svoj ili tuđ račun koji dovodi do objašnjenja svake krivice ili nesporazuma do kojeg je došlo.
-E moj šmekeru! Pa ne radi se to tako! Ti bi odmah za ručicu pa u rč? Taktički skroz pogrešno. Moraš da znaš znanje kao ja. I nemoj da se čudiš što si dobio pušku. Glup si i normalno je da će ona tako da odreaguje.
-Šta mi ti kenjaš majke ti? Šta je bilo kad te ona mala oterala u tri lepe pred celim krajem kad si, kao, hteo da je cepaš za opkladu? Indijancu jedan!
-Drugo je tad vreme bilo...
-Šta kenjaš to, leba ti? To se desilo pre tri dana ovde ispred zgrade!
-Bez obzira, drugo je tad vreme bilo...
Prva borbena linija, najzajebaniji front i odgovor koji će nam otac ili deda dati kada im postavimo pitanje: "A gde si ti ratovao?", bez obzira da li je to istina ili ne. U ratu si jebi ga, i gde god da je, loše je.
-Dedo, a gde si bio za vreme rata i protiv koga si se borio?
-Ja sam sine trebao da budem na krajnjem jugu naše zemlje, tamo je baš bilo loše, pa me tvoj prađed, a moj otac, nekako spasao obaveze te ostadoh kući sa ženom. E tu, i sa njom sam ratovao. Tu je bilo najgore.
Bilo je i drugih ponuda ali kada sam čuo za ponudu Zvezde/Partizana nisam se dvoumio. Čuvena izajava srpskih fudbalera koji se nakon inostrane karijere u nedostatku drugih opcija vraćaju u srpski fudbal, najčešće u Zvezdu ili Partizan. Prosto je neverovatno da igrač uvek ima puno boljih i unosnijih ponuda ali se uvek odluči za povratak u Srbiju, da igra po njivama i prima platu svaki treći mesec ako ima sreće i sve to zbog ljubavi.
Najnoviji primer je Nenad Marinković,povratnik u Partizan.
Njegova izjava povodom povratka: "Imao i sam i ponude iz inostranstva,ali kada me je pozvao Partizan nisam imao dilemu.Cilj nam je da uđemo u Ligu Evrope i uzmemo duplu krunu,sve osim toga bih bio neuspeh". Klasična izjava bilo kog povratnika u srpski fudbal. Inače on je nakon odlaska iz Partizana igrao za Smederevo,Servet,Hapoel Akru i Bnei Jehudu, sigurno je da su se timovi otimali oko njega ali presudila je ljubav prema klubu naravno, kao i kod svakog igrača koji se vraća u Srbiju.
Dva ili tri kvadratna metra. Obrtnuto prporcionalno čovječioj pohlepi i zlobi.
-Nije imao ništa, bio je siroče sudbine..
-Ko ?
-Nemanja..
-Znam, jebi ga, žao mi je što je mlad svršio svoje.. Je l' znaš kako je umro?
- Pa, čuo sam da ga je njegova pohlepa dokusurila,ali ne znam priču.
-Pokupili ga sa ulice oni Canetovi šarlatani sa zlatnim kajlama i bembarama i odveli u prirodu, na neku poljanu, jebemliga.
-I ?
-I ništa, nije imao dostojanstva, važnije su mu bile pare od ponosa. Ovi kriminalci mu rekli da trči koliko može, onoliko zemlje koliko pretrči će biti njegovo.
-I on je povjerovao u to?
-Zaludan je bio, a i kad godinama nemaš ništa sačuvaš barem vjeru u nešto. I uradio je kako su mu rekli, trčao je i trčao. Srce je pumpalo njegovu krv,ubijali su ga mišići, drhtale su mu žile na slepočnici ali on je nastavio da trči, pred sobom je vidio samo evre.Trčao je satima, premoren je dahtao, u sumrak se vratio i pao pred Canetovom bembarom.
-Umro ?
- Kakav kurac umro, nije mogao da umre dok ne vidi te pare.
-I je l' ih vidio ?
-Vidio je samo cijev Canetovog pištolja.Izgleda da je imao kod njega neke starije dugove, a ovaj nije znao da prašta, prvo ga je dobro premorio i još se Šone dobrovoljno javio na raport, mučenik je sam sebe izmarao.Kad se vratio presudile mu utoke.
-Trčao je kilomerima a dobio je tačna onoliko zemlje koliko mu je u stvari bilo potrebno.
-Jebiga.
Šaljivi način da istaknete da ste nešto radili pre 2001. godine.
Ono što matorci pomisle kada vide grupu razvaljenih omladinaca koje boli uvo za sve.
Izraz koji se koristi za nešto što je sasvim očigledno.
-I tako brate ja prolazim pored trafike i vidim izlazi lik i zakopčava šlic, a unutra neka likuša navlači farmerke. Znači sve, sve mi je bilo jasno!
Pobedonosna izjava spermatozoida nakon uspešnog dolaska do jajne ćelije.
Čuvena, evergrin, programska izjava Rahele Ferari u filmu Tesna Koža koja predstavlja gađenje generacija 30', 40', nad novim tendencijama koje su prepišale i zgazile Tila i njegovu ideološku bratiju kao FAP žabu.
Taj lajtmotiv ostaj u širokoj upotrebi protiv gadosti liberalizma i postmodernističkog shvatanja sveta. Strašni sudar i sukob kvantiteta i kvaliteta Raheli nije jasan pre 30 godina, zašto je lepše spucati dupe u farmerice?! Sva sreća pa je mrtva pa ne može videti da danas možeš i go, to bi je dotuklo, verovatno kao i ujka Tomu da sazna da je Staljin mrtav.
Dok Lepava u kavani peva za mikrofonom, ''nije da peva, nego peva'', svi prisutni bulje u njeno lice, da li je ta nadrealna situacija moguća? Svi slušaju rađanje srpske Edit Pjaf, rastaču se od glasa, grizu šank i hvataju se za kragne goli do pojasa, zbog prodornog alt, lepog lica ili mašte prema golotinji. Apsurd!
Još veća smehoteka bi bila da se pomene Vesna Zmijanac, pa tu su mrtvi padali pod šatrama, a i sa VC šolja zbog šamaranja životinje, ali to je već novi talas.
Umro je Tito, iako je Reks intervenisao. Ova retrospektivna krilatica hara i danas i kako stvari stoje taj arhetip će ostati ucrtan svima, prdoklačenje kako je ranije bilo dobro. Primera je h... Šeki driblao pola sata niko mu nije uzeo loptu, od Čolinog glasa su pucala stakla, Kićan davao 70 poena po meču, Brena prodavala milionske tiraže, Bata nosio film na komunističkim plećima, Žigon bio Kriger... i sve to zato što je lice bilo važno.
Baba: Ju svašta, vidi ovu kako se skinula gola?!
Unuk: Pa šta, šta joj fali, neka rsa...
Baba: Hajde gasi to, sram te bilo. Pogledaj samo kako joj je lice, pa šminku možeš špaknom da skidaš.
Unuk: Joj baba. Gde živiš?! Pa nije ovo više Tito, partija, omladina, armija. Sad je nešto drugo važno.
Baba: Pu jebo te bog nakaradni, šta ti znaš. Ove gologuze gledaš. Nama je lice bilo važno. A ovo danas... e Tito, Tito što nas napusti.
Žalba sina emotivca ćaletu realisti.
A: I, sine, kako ti se sviđa Gospodar prstenova?
B: Slabo, oče. Sve je bilo opisano plastično i živo, uopšte mi se nije svidelo.
A: A tuče? A krv? A odsecanja glava i probadanja hladnim oružjem?
B: Čemu to? Uopšte nema promišljanja o, na primer, osećanjima onog lepog plavokosog, ili o platonskoj ljubavi dva hobita, ili elegičnosti pojave poslednjih Vilenjaka.
A: Sine, ti si peder. Ja samo što nisam svršio od sreće kad sam video tu količinu klanja. A dva mala geja bolje ni da nisu ubacivali u film.
Opis proizvodnje tvrde stolice.
Jedino što nam preostaje da kažemo nakon što postanemo svesni da ne možemo otići na koncerte svih tih muzičkih zvezda koje zadnjih godina hrle u našu zemlju. U devedesetim smo bili uskraćeni za velike muzičke događaje, ali smo bar imali sjajno opravdanje - sankcije, a danas imamo suočavanje sa bolnom istinom – niti imamo vremena niti para za toliku zajebanciju.
Na kulturan način formulisano pitanje "Jesi jebo?"
Kada se vratiš sa ekskurzije i pitaju te kako je bilo, niko ne očekuje da počneš da pričaš o Partenonu, proročištu u Delfima, Bruneleskijevoj osmouganoj kupoli u Firenci ili smornom obilasku Vatikana. Samo je jedna stvar na umu i onoga ko postavlja pitanje i onog pitanog: Da li si konačno uspeo da povališ neku od svojih dragih drugarica iz razreda ili generacije. To je ono što te je i motivisalo da odeš na ovu ekskurziju, i ono što je tešilo tvog ćaleta dok je mrzovoljno morao da vadi iz džepa ratu po ratu za tvoje basnoslovno skupo putovanje.
- E de si ti jebote 100 godina?..
- Ma bio na malo na ekskurziji brate...
- I? Kako je bilo?Mogući odgovori:
-Pa dobro...
(Katastrofa, nikad gore. Ne samo da nisi primiriso ribi, a kamoli nešto više, nego si se i ispalio pred stadionom svog omiljenog kluba u Seriji A, puko si brdo keša ne znaš na šta, a noći su prolazile tako što bi se ekipa okupila oko nekog šupka koji (navodno) zna da svira gitaru, i onda mu ribe džarale tuki na svaki odsvirani akord.)- Odlično...
(Loše. Bilo je tu nekog muvanja i nadanja, blagog pipkanja, sedenja u krilu, al to čisto kako bi posle mogao da pričaš i da se tešiš kako si kao imao šansu, al je ti debil nisi iskoristio... Vido si stadion omiljenog kluba i pukao brdo keša ne znaš na šta)
- Ekstra!
(Dobro. Smuvao si gaborku koja se celo školovanje ložila na tebe. Kurva ipak nije htela da da, uz obrazloženje da „treba da prođe malo vremena“ ali nesvesna da nemaš ni najmanju nameru da je posle ekskurzije dotakneš, a kamoli nekom kažeš da si bio s njom, osim naravno ortacima van škole koji ne znaju kako izgleda. Vido si stadion, puko brdo keša...)- Znači brutalno, najbolja ekskurzija u životu!
(Povalio si)
Redovno pitanje onih koji su izvalili da je kondukter u autobusu kada su već ušli unutra i onda ih je blam što su hteli da se švercuju, pa se vade na to da su ušli u pogrešan autobus.
- Mamo evo ga kondukter.
- Ovaj Gospodžo, koji je ovo autobus?
- 75.
- Pogrešili smo. Izalaz' napolje Avatare, nama treba drugi neki.
Pitanje s' kojim baba proverava da li je ručka uopšte bilo.
- Sine babino šta je bilo za ručak danas?
- Pa naručili smo bili picu?
- Picu?! Pa kuvali vam majka nešto?
- Kuva, kuva. Pre deset dana smo jeli pasulj.
