Ljudi koji ti iz korena mogu promeniti dan i to okrenuvši ga u lošijem smeru. Dovoljan je jedan mrzovoljan pogled koji će u vama pokrenuti niz upravo takvih mrzovoljnih misli.
Ideš ulicom, i lik kojega nikada nisi video, a mala verovatnoća je i da ćeš ga ikada ponovo i videti, te pogleda kao da si mu u prošlosti silovao nevinu ćerku jedinicu što u tebi kasnije i probudi želju za istim. Ti posle kao idiot, razmišljaš šta mu je i koji moj te tako gleda a u stvari, to je stvar (ne)kulture i potpuno odsustvo socijalne svesti.

Komentar koji veoma često možemo sresti na Youtube klipovima (obično u highest rated comments). Zahvaljujući ovakvom komentaru dolazimo do 2 moguća zaključka:
1) Komentar odražava potrebu komentatora da ispadne duhovit (i ako je pokupio foru sa klipa koji je gledao maločas) i izkaže svoje oduševljenje pomenutim klipom.
2) Svi ljudi koji su kliknuli dislike dugme su ćoravi i ni slučajno ne postoji mogućnost da im se klip možda ne svidja.

Šaljiv komentar na nečije tobože detinjaste pretpostavke.

Opšteprihvaćen termin za ljude sa nesumnjivom kriminalnom biografijom, a najčešće i sa krivičnim dosijeom.
Paradoks, čovek sa sumnjivom prošlošću je zapravo čovek sa nedvosmisleno poznatom prošlošću – u kriminalnom okruženju.

Ljudi koji su dosta toga propatili kroz život, bla bla bla... TRUĆ!

Ljudi... Čisto sumnjam da bi se mogli nazvati ljudima. To su studenti, i košto mi je jedan dobar autor jednom prilikom rekao, studenti su pičke. Ali eto, neke tamo konvencije kažu da i za njih važe ljudska prava pa bi se mogli uklopiti među ljude. Elem, ovi studenti nisu zadovoljni ponuđenim izborom hrane u menzi i često ne obraćaju pažnju na dužinu reda iza njih i broj ljudi koji gladno gledaju grašak koji je gore navedena vrsta "ljudi" obišla u širokom luku. "Neee, grašak je užasno spremljen" "O bože kakve pomije" "Ova mrkva je užasna" i ostale, konstrukcijski slične rečenice izlaze iz usta ovih nježnih, sirotih i napaćenih duša. MORE MARŠ! Zašto uopšte dolaziš u menzu, kad nosiš tuđu kožu na skoro svakom pedlju sopstvene i kitiš se skupim nakitom, a? Kad ti ćale i keva daju soma evra svaki mjesec da završiš Megatrend, zašto ne bi otvorila privatnu menzu i spremala specijalitete francuske i italijanske kuhinje? Čast izuzecima koji stvarno studiraju u teškim uslovima, ali oni obično jedu šta stignu. Žaliti se na hranu u menzi, na najjeftiniji i najveći obrok koji možeš da dobiješ, je besmisleno. Čak i radnici u rudnicima nemaju takve uslove. Dođem kod čovjeka na slavu, rudar 20 godina i pitam ga, onako bezveze, kakva je hrana. Suvi obroci. Ništa više. DVADESET GODINA. A oni zadržavaju gladne ljude koji hoće nešto da urade sa životom, pa su upisali faks. Čekaju hranu kao da čekaju bolja vremena. E pa, dragi moji, bolja vremena neće skoro, a što je u porciji, u porciji je, pa izvol'te.

Prijatno!

Rečenica koja kada se izgovori momentalno bude presečena pa se osoba koja je izgovara ne shvati ispravno. Zbog toga je mnogo bitno da dotična osoba brzo nastavi da priča, da dovrši misao, da bi bila shvaćena kako treba jer u suprotnom može da dođe do konflikta.

Tajna špijunska organizacija koja se može naći u svim sferama društva kao i na svim mestima- od vašara u Svrljigu do tropskih prašuma Amazonije. Njeni članovi špijuniraju i cinkare iz čistog zadovoljstva i bez ikakve nadoknade.

Autobus za pedeset ljudi ili sto Beograđana.

Vanvremenska mudrost, istina i izreka koju uvijek zaboravimo kada nekome odrađujemo posao „pa će nas on nagraditi naknadno al’ sad nije u situaciji“.

Oni su najpametniji, najduhovitiji, najvispreniji, najsposobniji, mentalno-fizički superlativ čovečanstva. I oni to znaju ali ne valja, mora se imati publika, aplauz, vaaau a kako ti to znaš, jeeeee kako si lep i pametan, hvala mala, hvala mala, takav sam, skroman sam, jebać sam, dodži u ćetvrtak, tad dajem autograme.
Drugi naziv je Hvalite me usta moja medna kad već neće niko drugi.

Uglavnom ih je moguće naći u samom centru grada, na ulazima u tržnim centrima i podzemnim prolazima. Razgovor počinju sa ''dobar dan, da li imate vremena za jedno pitanje?'' na šta obično dobijaju odričan odgovor. Međutim ako pak vaš odgovor bude potvrdan ponudiće vam mogućnost da pomognete nekome i učestvujete u već nekoj humanitarnoj akciji na neki od sledećih načina:
1. možete dati 200 dinara za neki šašav kupon koji u suštnini ničemu ne služi
2. kupiti hemijsku olovku za 100 dinara
3. kupiti neke časopise, novine za 300 dinara
i još bezbroj drugih načina...

1. Smajlići
Ovo su ljudi koji u čitavom životnom veku svog akaunta nisu sklopili više od jedne prosto-proširene rečenice. 95% komunikacije njih i okoline se svodi na :) xD i :P
Nikada nemaju ništa korisno da dodaju na diskusiju ili čak i kada imaju kontekst je jako teško izvući iz =; :)) ^.^ :P

2. Četeri
Ovo je tip ljudi koji je verovatno najaktivniji na Fejsu iako se njihova aktivnost ne vidi sem ako niste uključeni u istu. Ovo su ljudi koji su u stanju provesti 24 sata dnevno dokuckavajući se preko četa. Na profilu izbace po jednu sliku i dva statusa mesečno koji se potom pretvore u čet na komentarima. Ako se nakače na vaš profil očekujte more notifikacija jer oni imaju svetu dužnost da prokomentarišu i započnu raspravu na apsolutno svemu.

3. Status džankiji
Ovo je tip koji izmenja po 50 statusa dnevno. Imaju status za svaku priliku, svaku misao, svaku akciju koju rade. A ako nemaju onda ni statusi tipa "otišao da jede" "vratio se" "ode da sere" nisu neobični. Imaju patološku potrebu da zauzmu 90% svačijeg home pagea i osećaju se nedovoljno i bezvredno ako ne dobiju bar po 20 lajkova na svaki status.

4. Lajk-eri
Ovo su ljudi koji imaju patološku potrebu lajkovati sve. Ali baš SVE. Počevši od svakog statusa i svake slike svih svojih frendova preko svih komentara na svakom statusu i svakoj slici svih svojih frendova pa do svake stranice koja u gornjem desnom ćošku ima dugme LIKE. Osim lajkova njihov trag na FBu je relativno nepostojan jer, zašto komentarisati nešto kada je već lajkovao. Da se lajkovi mogu lajkovati ovi bi i to lajkovali.

5. Gejmeri
Ovi FB koriste za jedno i osnovno. Igranje Flash igara. Znaju svaku Zynginu igru uzduž i popreko, komuniciraju samo sa ljudima koji iste igraju (radi dogovora o iducoj akciji-transakciji ili čemu već) i konstantno vas spamaju requestovima tipa "aj, tebra, pošalji mi ovo, samo klikneš, to je to, treba mi o glavu". Upozorenje: Ako kliknete jednom, nema nazad. Zaglavili ste jer onda i vi igrate gorepomenutu igru i nemate razlog da ne kliknete opet. Eventualno ih možete ponekada sresti na chatu ali ćete brzo uvideti da je konverzacija jednosmerna jer on sa vama nema o čemu da razgovara ako mu nećete prihvatiti request.

6. Esejci
Ovi ljudi imaju nepojmljiv nagon da kucaju. I kucaju i kucaju i kucaju dok jednim komentarom ne obore servere fejsbuka. Ovo su ljudi koji su u stanju prekucati Rat i Mir u roku od 13 sekundi i objaviti to kao komentar. Ako nemaju šta da komentarišu onda pišu PP nekome. U vidu podužeg referata o svim dnevnim, nedeljnim i mesečnim aktivnostima. Lako ih je prepoznati jer su jedini čiji komentari uvek, ali UVEK imaju opciju "Prikaži još".

7. Fotografi
Ove prepoznajete na prvi pogled. Ovo su ljudi koji na svom profilu imaju po 40 albuma fotografija i preko 5000 fotografija po albumima. Oni su tagovani u samo 7324 fotografije. Ovi slikaju i postuju na FB ali baš sve. Počevši od večernjeg izlaska do svog govneta jutro nakon.

8. Mejleri
Ovo su ljudi koji su preozbiljni za FB i ne kontaju poentu svega toga. Otvorili su FB samo iz razloga da mogu da šalju e-mailove (tj PPove) ljudima koje poznaju i prvih mesec dana ih drži gorepomenuto ubeđenje, nakon toga se polako asimiliraju u neku od već pomenutih grupa.

Mišljenje većine ljudi gde bi moglo da bude nešto što smo zagubili u kući.

U jako inovativnom horor filmu, oni koji na molbu svog prijatelja/dečka/devojke - budućeg zombija i svih prisutnih da ga usmrti, van bilo kakve veze sa razumom i zdravom pameću odgovaraju replikama “Neću da ga ubijem, iako je ujeden. Možda ima lek i možda ga nađemo ovde u čamcu u pola pet ujutro, na sred pučine, u mraku, pre nego što ovaj podivlja i sve nas pokolje." i bodre ovog dok umire i ginu kasnije k'o vlasi na ringišpilu jer su odbili da ga surduknu među pirane na vreme.

U životu, oni koji konstantno rade protiv sebe, velikodušno obnavljajući poverenje baš u ljude koji ga besomučno izigravaju. Uprkos gomili dobronamernih saveta i opomena, oni se hvataju za to parče beznadežnog propaliteta, u očajanju pokušavajući da ga izvuku na površinu. Bilo da su slabi, da se boje da ostanu sami ili su samo previše glupi, na kraju, ako se ne otrezne na vreme, prolaze kao kolege iz filma.

Za oba tipa, evo nekoliko kratkih saveta:

Dilema narodnog pevača u pogledu institucije nadležne za njegov slučaj.

Odgovor koji roditelji daju djeci na njihovo pitanje zašto stalno moraju smarati o tome od čijih kuća im je nova ljuba, odnosno o njenom porijeklu sve do devetog koljena.

Posebna vrsta ljudi koja bude tako s nekim u vezi, ponekad i jako dugo, pa onda kad izađe iz veze, krene na sva vrata da pljuje po osobi s kojom je bila u vezi, ne kontajući da na taj način pljuje najviše po samoj sebi. Sve ono lepo što je tako dugo bilo pričano o toj osobi sada odjednom pada u vodu, a isplivavaju svake prljavštine koje opet dosta govore i o karakteru osobe koja sve to priča.

Klasični Nelordi.
Ljudi koji ne vole svoj klub, već dolaze na utakmicu da bi pričali kako su bili tu i onda kad utakmica ne ide baš onako kako su oni zamišljali, sa salvom golova u protivničkoj mreži, oni jednostavno pičkarski krenu ka izlazima, sa ogromnim bolom u kurcu, zato što navijaju za svoj klub samo kada pobeđuje.

Čovek koji voli svoj klub ostaje do poslednjeg sudijskog zvižduka i samo ponekad, retko ali ipak se desi, doživi onaj magičan preokret kao Mančester protiv Bajerna, kada su Šeringem i Solskjaer obrnuli u zaustavnom vremenu u finalu LŠ. Ili Kanuov het-trik za Arsenal u gradskom derbiju protiv Čelzija, kada je u poslednjih petnaest minuta okrenuo rezultat i to poslednjim golom u devedesetom minutu. Pa na primer bliže nama i vremenski i prostorno, Moreirin gol u devedeset petom minutu koji je potopio nade Ciganima da će najzad pobediti derbi. Pa Kaduov gol protiv Partizana na samom kraju utakmice koji je Zvezdi najzad doneo pobedu na derbiju koju su par godina čekali. Ima primera mnogo, a osećaj je neopisiv.

Ma ko ih jebe, neka idu kući brinući da li će biti gužve na izlazu ili da li će stići jebeni autobus koji ide na svakih pet minuta. Zato neće osetiti jedan od najjačih osećaja kada se situacija obrne u poslednjoj sekundi, jer kakvi su na stadionu, takvi su i u životu. Cave koje odlaze kada nije sve potaman i kada je najteže i koje tu retku nagradu okretanja ne osete, a svima pokažu kakve su pičketine ustvari.

Nekoliko ljudi u životu čoveka koji izvlače ono najbolje i najpozitivnije iz njega, i sa kojima bi vredelo provesti svaki trenutak života.
Jebiga, sudbina nameće i ljude koji nisu takvi a sa kojima ipak donekle moraš, a okolnosti nam stavljaju za vrat šefove, šalterske radnike, komšije, ženinu rodbinu..Oni idu u paketu.
Ali možda je to dobro, jer onda ove trenutke opuštenosti i zadovoljstva ceniš još više, nebitno gde i kako ih provodiš - važno je sa kim si. I ne treba vam puno. Nadjete već način da dan uobličite u nešto što ima smisla i što vas sve uveseljava.
A kada je celo društvo na okupu (na razne nas strane vetrovi seju), tada ispadnu dogadjaji koji se pamte za čitav život. Jer i oni su retki, a lepi.

Koliko puta se desi na ulici, u gradu, da se nekoj osobi pokida kesa, ispadne sve i niko ne prilazi da pomogne? Koliko puta se desilo da odlete neki vazni papiri nekome iz fascikle i niko ne hvata iste da ne zavrse u blatu ili sta vec? A koliko puta se desilo da neko padne pred vama i trazi pomoc, a vi ga iskulirate i prodjete!?
Zurim na autobus, vec kasnim, imam jos 200m do stanice, vidim ga... Iz zgrade u izgradnji izlazi covek, ofucan, beskucnik, pada na zemlju i, kao u ropcu, dize ruku i tiho zapomaze. Bio sam jos 15ak metara udaljen, pre mene pored njega je proslo troje ljudi... i samo su prosli. Dodjem do njega, uzmem ga ispod ruke... Boze, nema ni 40kg u njemu! Dizem ga polako, on me pogleda, kad pena mu udarila na usta! Oci razrogacene, fiksirane na mene kao nisan! Prozborio je: "Pomozite!" i oborio glavu. Drhti. Ja ga podignem, osovim na noge. Pogleda me jos jednom, jos vise izgubljeno i... ne mogu opisati. Uverim se da moze da stoji, otrcim na bus. Osvrcem se, on stoji. Pa onda krene, stane, krene... Ulazim u bus, prolazimo opet pored tog mesta - a on se opet spotakao, pao na haubu nekog prakiranog automobila. Verovatno je opet zapomagao, a ljudi prolaze... i samo prolaze. Razmisljam, grize me savest sto mozda nisam jos nesto uradio. Mogao sam ici sledecim busom, odvesti ga do bolnice mozda...
Imao sam neke probleme u glavi do tada, neke svoje trzavice, ali ovo me nagnalo na razmisljanje.