Odjebaus Miki Maus, što bi rekli stari Latini, ali na finjaka. Ono kad hoćeš nekoga poslovno i korektno da ispališ, ali na način da mu daš nadu, ne previše, doduše, nego tek toliko da može da jenjava neko vreme dok ispala ne postane očigledna.

Flegmatični pripadnici nekog okultnog udruženja, tipa NVO "Sačuvajmo lezbo kišne gliste od zaborava". Oni ne vole da u 3 ujutru, pod dejstvom opijata, unesu čistu mast i holesterol u svoj napaćeni organizam. Jok. Slivanje pavlake niz vrat, brisanje urnebesa rukavom sa oka njima ne predstavlja užitak. Ne.

Čudak je previše blaga reč, a mentalno obolela užegla čmarina, ipak preteran opis ovih bića. Šta su oni? Imaju li mišljenje? Muda? Pizdu? Čitavo novo poglavlje filozifije može se zasnovati na ovim bledim senkama gejpeder hipsteraja, i njihovom bivstvovanju. Da li oni uopšte postoje? O, da, itekako ih ima. To su oni što u kafani naruče sok od jabuke. Oni koji kad je derbi, uživaju u čarima Magazin auta ili tako neke visokoobrazovne emisije. Slušaju sestre Kovač. Nije isključeno i da ga šilje na njih. Lože se na herbarijume.

Ne psuju. Ćute. Ne jebu se. Prepuštaju se prirodnom procesu razmnožavanja. Iako bi možda bolje bilo, da se prepuste neprirodnom procesu skakanja sa mosta na vrat, sa vezanim rukama, jelte. Luk je stvorem da bi bio u pljeskavici.

Dušmani.

Ljudi koje život nije mazio. Lica tužne grimase, grudi bolnog srca, sjetni pogled u vodokotlić, par sekundi njihovog života odlazi u nepovrat zajedno sa žutom tekućinom. Graška znoja sa napaćenog čela pašće na pločice. Označiće kraj... Kraj jednog pišanja.

E sad, sve bi tu bilo normalno da glavni junak, nakon te operacije, ne okrene svoju napaćenu glavu prema ogledalu i ne krene da pere ruke. Prati ruke nakon dodirivanja svog penisa, jednako je nepoštovanju istog. Da li je moralno oprati ruke nakon dodirivanja onoga što je majka vašeg djeteta držala u ustima? Naravno da nije. Sa etičke tačke gledišta, vi ste moralni patuljak, koji se gadi onoga iz čega se ispilio. Sledeće bi vjerovatno bilo pranje ruku nakon trljanja sopstvenih bradavica. Nonsens.

Mlaz vode oprao je i poslednje bakterije sa ruku. Postale su žrtva čovječije bezumnosti. Još par hiljada njih u nizu, koje su pale u ime ljudske gluposti. Tužno je uzdahnuo i zakopčao šlic. Svaka nada za njega odavno bješe izgubljena.

Ови даљи рођаци људи који деци буше лопте нису нужно стари, нити препознатљиви на први поглед. Утапају се у масу попут туге у флаши влахова, њихова психоза је темпирана.
Све док се надуване гумене мешине са ликом Сунђер Боба и натписима "Срећан Рођендан" и "Распродаја до -9% док трају залихе" не завијоре тик до њих, они су дакле неприметни житељи и кротки суграђани.
А онда, тај балон, тај заробљени дашак ваздуха или племенитог гаса (у опремљенијим варијантама), то је нервни окидач у мозговној маси бушача: он долеће из непознатог правца, праћен хистеријом дечијом и нарушава психички мир. Бушач га хвата и хитро упуцава, коље ноктом са малог прста, убада пенкалом или стиска док овај не испусти своју грешну балонску душу. Нормални лудаци пуцкетају најлонску амбалажу, овима је то мало.
Прасак. Мук. Млохави, кондомолики леш балона слеће на земљу.
Мајке и старатељи хватају занемелу децу, прекривају им очи, старији људи и хронични болесници застају у грчу и хватају се за срце једном, а гелендер другом руком.
Убица балона мирно наставља својим путем.
Један мање.
Ускоро ће свет бити лепше, мирније и уредније место, без сувишног притиска.

Verbatim, Maksel, Prinko sa velikim flomasterom napisanim Miks preko celog.
Ne znate odakle vam, al' kroz maglu se sećate da vam ga je doneo drugar, a njemu je dao Đole sa Zvezdare, a njemu Giga iz Zemuna jer su išli zajedno u školu.
Sadrži par foldera narodnjaka, slike nekih ljudi, jedan folder sa *ne znam možda sam i ja nekad bzbz zlostavljao*,*ima pacovi 4 kile komad ko zec*,*aluminijum! MARINIJA* i folder sa hiljadu pornića od 12 sekundi. Bez kutije. Stavljate ga u cd-rom 4 godine posle, kada tražite drajver za grafičku negde po fijokama.

Persone kojima je uvek, ali uvek zima. Nebitno da li je su napolju na minus deset, ili u prostoriji u kojoj je 20 stepeni.

Poslednji pokušaj da se sagovornik/ci ubede u neku tvrdnju, uglavnom neistinitu. Ruralan izraz, najčešće u upotrebi među starijom populacijom.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Slušati nekoga nijemo i s poštovanjem.

Standardan izmet kanibala iz Amazonije.

Ljudi bez slobodnog vremena i izduvnog ventila. Nemaju neki filter da izbaci sav onaj garež ubačen u sebe na poslu i kod kuće. Radi 10 sati, dodje kući, odgleda dnevnik i prvo poluvreme i legne. Ujutru proveri teletekst da vidi kako je završeno i na posao.
Čovek mora negde da se izduva, inače će pući. Zato je došao do genijalnog rešenja. Izduvaće se na putu do i od posla. Tu šef ne može da mu sere kako je nesposoban. Nema žene da mu zamera i zvoca što se udala za njega. Nema dece da traže pare i da prebacuju stanice na radiju. I ne mora nikog da trpi.

Gledaju da uvrede koga stignu. Prestrojavaju se, uleću, presecaju put sa pravom prvenstva, ne puštaju pešake. Boli ih kurac šta koga muči. Mogu se prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, Nikoga neće pustiti da udje na glavni put. Sklonite se od njih kao od neke bolesti. Želeće da vas što pre prođu, preskoče, zaobidju uz zvuk sirene i pozivanje vaše žene na koitus sa istim.

U autu je sve dozvoljeno. Sviranje, jebanje majke, žene, sestre, ćerke, nerodjenog deteta... Jedinstven trenutak da sav bes izbaciš na taksistu, pešaka ili leskovčanina koji je došao kod tebe da prodaje paradajz. Da li je to kulturno i lepo ? Nije
Da li pomaže ? Naravno da pomaže jebem li ti mamu u pičku, siso jedna. Tata kupi audi pa se sad kurčiš a sestru ti jebem u žvalje, znaš li gde je žmigavac balavcu jedan.

Samozvana inteligentna bića koja polude svaki put kada njhova planeta napravi krug oko Sunca.

Dobroćudni i otvoreni prema svima. Svjesni svojih, ali i ograničenja drugih. Pa zaboga, tu smo da se pomažemo, zar ne?

Automat je stvoren da nam služi, stoga nema razloga da ga ignorišemo. Samo se treba spustiti na njegov nivo jer umije da bude baš blesav ponekad.

Nenadjebivi pokušaj izvlačenja iz ne tako ugodne situacije/posla/iznimno ružne bicure,koriste ga mlađi naraštaji, ali u guznim situacijama i starija populacija muškaraca.

Postojala je u antička-helenska vremena, jedana reč “doxa” koju su često koristili Heraklit, Parmenid, Sokrat, Platon, Aristotel i ostali njima slični lezilebovići, a koja je imala slično značenje kao reč “mnenje” u našem jeziku. Označavala je puko mišljenje, nerezonsko verovanje u ono u šta SVI veruju, mišljenje koje je opšteprihvaćeno i dovedeno na nivo pravila. Navedeni lezilebovići su smatrali da takvo mišljenje mora biti prevaziđeno, kako bi se pojedinac otrgao od mišljenja mase, i počeo da misli svojom glavom, što je jedini put ka mudrosti i vlastitoj sreći. Eh, kako su lepe snove sanjali lezilebovići. Danas, masa sa svojim mišljenjem postavlja sva pravila i kreira svačiju sreću.

Keva: Zlato mamino, kad ces da se Ženiš?
Buntovnik: Neću da se ženim kevo, ne verujem u instituciju braka.
Keva: Kako da se ne ženiš zlato moje, pa svi normalni ljudi se žene.
B: Pa dobro, ja verovatno nisam normalan…

Ćalac: Majstore, kad se oženiš oću najmanje tri deteta da istreseš!
B: Ja neću da imam decu.
Ćalac: Šta bre nećeš majke ti ga blesave, pa svi imaju decu.
B: E pa dobro, neka imaju svi, ja neću da imam.

Rođa sa sela: Eto, zavrsio si fakultet, sad samo jos da se zaposlis i da zasučeš rukave i Bog da te vidi!
B: Dok god mogu da se šlepam neću da radim! (simptomi muškog sponzorstva – sponzoruše imaju svu moju naklonost – kraljice ste i samo šišajte ovčadiju)
Rođa: Kako bre neceš? Pa svi rade. Rad je stvorio čoveka!
B: Pre bih rekao da je stvorio tegleću marvu…

Komšija: Mladiću, a za koga ćete glasati ako nije tajna?
B: Nije tajna, neću da glasam.
Komša: Kako nećete? Pa svi danas glasaju!
B: Ako, neka glasaju. Nada umire poslednja, ali ja sam pesimista tako da je kod mene crkla ko davno pregaženo mače.

Drugar: Tebra, a je l’ ti ga puši?
B: Ona oće ali ja joj ne dam. Ne ložim se na to…
Drugar: Šta se bre ne ložiš, si normalan? Pa svi to vole!
B: E pa onda ću izgleda morati da ga ritualno odsečem i da ga zabijem u tu tvoju radoznalu gubicu koja se muva tamo gde joj nije mesto.

I još more primera…

Čovek ne nestaje sa svojom smrću, čovek živi dok postoji sećanje na njega, sve dok ima živih koji ga pamte...
Neki žive i nakon toga, neki nadžive svoje unuke, praunuke, neki žive večno.
A to su oni koji iza sebe ne ostave samo delo od krvi i mesa, već delo od misli, koje živi dok postoje oni koji razumeju...

Као што само име говори, то су они људи што ти бану на врата, и прво што питају је ''Могу ли да уђем'' не капирајући да би ти, да којим случајем заиста желиш да они уђу, вероватно рекао ''уђите!''. Међутим, то ниси рекао, што их не спречава да навале и поставе питање ''Могу ли да уђем?''

То су егоцентрични људи које уопште не занима да ли си ти усред неког посла, или гледаш порнић, или си се припремио за одлазак на кењање, или ти је у дневној соби разголићена жена, или си психопата, па ти је на кухињском столу раскомадан леш чиваве из комшилука са све власницом чије си удове уредно сортирао по кесама за замрзивач и припремио за одлагање у исти.

Не. Њих занима само једно. Да ли могу да уђу. Њима је сам чин уласка фетиш.

Suva patetika koja se razvojem interneta još dublje ukopala, jer razni magovi humora teraju šegu sa istom. Njihova pošalica se sastoji iz toga da ovo "čovek" zamene sa nečim šaljivim i tako teraju suze naoči internet publici.

Svi smo mi nekad bili mali, i voleli okrunjeno. Da bude meko i nežno, da ne napada zubiće i pravi čudne ukuse u ustima. Da bude njanjavo, ko što smo i mi bili, kad smo bili nejač.

Onda su neki odrasli normalno, i ukapirali da su kao klinci ustvari propustali najbolje delove jela, a neki su odrasli kao pederčine. Da se razumemo odmah, ne pederčine kao homoseksualci, nego pederčine kao pederčine bez obzira na pol, seksualnu orjentaciju ili štaveć.

Oni bi ako mogu, da ne grizu. Da im mamica sažvaće i onda pljune u usta, samo da ne pregrizu, i ne osete neki jači ukus.

Kad udješ u kuću, i kreneš da jedeš sa nekim, i vidiš da leba polagano počinje da biva izdubljen umesto isečen, ili kolutiće korice po stolu, upoznao si pederčinu (još jednom, muško-žensko, nebitno). To čudo će da čerupa leba. Da skida kožicu sa pileta, i da se gadi na batake, da jede samo belo. Da sa pečenja skida slaninu, i da se hvata samo za meso. Da ljušti jabuku pre nego da jede. Uvek. Da ne jede povrće. Da od ribe jede samo riblje štapiće. Da voli kremaste i ljigave kolače. Samo njih. Samo da ne žvaće. Nikako da žvaće. Zube će koristiti da mulja.

Pogledaćeš malo detaljnije onda, i videćeš da ni oni sami nemaju koricu. Da su jezgro nečeg mekanog i okruglog, bez ikakve spoljašnje zaštite, bez ikakvog jačeg ukusa.

I na kraju ćeš se sažaliti na tu mlohavu masu i zamoliti Boga da mu oprosti i da ti da snage da mu ne opališ šamar.

Postao sam otac!