Vrhunac neukusnog izdrkavanja i sinonim za nešto krajnje nepotrebno.

Iako nije prva nepotrebna stvar koju je ovaj čuveni proizvođač bižuterije ukrasio svojim šljaštećim kamenčićima koji kurcu ne vrede, ovo je ipak šampion nepotrebnosti i toliko grozno sve to izgleda, da mi je nejasno kako bre uopšte neko može da dođe na ideju ovo da kupi.

Ali nije samo to što je nepotrebno, već što obična WC šolja, u koju da pojasnim, ljudi seru i pišaju, sada košta deset puta skuplje od obične, a ti kristali niti su lepi, niti brišu dupe, jer bi verovatno stvarno bilo neugodno kristalima brisati dupe, niti puštaju vodu, niti eliminišu gasovite tekovine, posebno nužde broj dva, ma ništa ne rade. Stoje tu i šljašte bez ikakve potrebe. Na jebenoj WC šolji. Gde ljudi seru.

Deo tela kome neizmerno zahvaljujemo kad nam nešto konačno krene od ruke.

Nekad: Lik pozove društvo kod njega. Ovi dovedu drugarice, devojke i drugarice od devojaka. Oko 20-ak njih maksimum. Žurka počinje slušanjem ploča, da bi se završilo ispijanjem vina uz zvuke nekog što svira gitaru.

Sad: Riba pozove sve žive iz škole uz napomenu da ponesu kondome. Odma se počinje sa ekstazijem i urniranjem po maminom omiljeom jorganu dok piči tehno ili nešto iz ''Grand'' asortimana, da bi se žurka završila onda kad jedan lik povraća treći put drugome u gaće dok je ovaj pokušavao da u njih sipa pivo.

Stari, majstorsko-domaćinski izraz za davanje bakšiša muzikantu na narodnom veselju. Obično u tom trenutku muzika svira jednu od onih "U SRCE" pesmu ili treba da zasvira posle colovanja.
Stvar narodnog običaja koju najčešće podgrevaju gastarbajteri posredstvom materijalnih dobara bundes-banke-šparkase-COLENZI BITE. Ostatak nas smrtnika to obavlja nacionalnom monetom (najčešće crvene boje) al mu poenta dođe na isto.
Jes, jedino što naše colovanje bude ispraćeno polovičnim refrenom željene pesme dok za evropsku valutu dromuljaju po 3 pesme u rafalu al je to više stvar domaće ekonomije i ličnih prioriteta.

Futuristička naučno-popularna emisija koja je počela sa emitovanjem '85. godine prošlog veka, čije je ime bilo mač sa dve oštrice; iako je u početku zvučalo veoma fascinantno i ubrzo joj izgradilo kultnu bazu gledalaca, (uz pomoć odličnog programa), sva ta slava isparava 15 godina kasnije, kada je STVARNO posle 2000. i nepromišljenost u apelu imena na duge staze izlazi na videlo.
Inače, obično je tema bila tipa automobili budućnosti koji voze sami, robot-sluga koji razume ljudski govor i svira čembalo, avion na jogurt, kompjuteri na kojima možeš da gledaš filmove... mnoge od stvari su se zapravo obistinile, što je ovoj emisiji dalo dodatni autoritet, ali avaj...

Šargija je muzički instrument arapsko-turskog porekla. Izgleda kao da je neko ukrstio gusle i gitaru, ima tri ili četri žice i svira se slično kao gitara. Ovaj instrument ima takav islamsko-turski zvuk da se ljudima čini da čuju zelenu boju, posle nekoliko taktova slušaocu se prijedu baklave, pred kraj pesme poželi da počne da puši nargilu a kad se pesma završi jedva čeka da ode u džamiju. Šargija se obično može čuti u kombinaciji sa zurlama koje na slušaoce imaju sličan efekt. Ova dva muzička obeležja bliskog istoka najčešće mogu da se čuju u nečemu šta se prodaje kao srpska narodna muzika.

Da postoje i u Srbiji, imaju sve karakteristike gore pomenutih masovno neshvaćenih individua čiji je emotivni život u mnogo većem kurcu nego kod normalnih osoba. Jedina razlika između ovih nasih domaćih i ovih svetskih emosa je to što moraju da imaju magičan broj TRI posekotina na rukama, nogama, glavi kao vid patriotizma i ljubavi prema svojoj državi koju naravno više vole nego svi drugi, i kako već gore pomenuto vi nikada nećete moći da ih razumete, a oni će i dalje sebi udarati recke po raznim delovima tela.

Uglavnom student filozofskog fakulteta, ne nužno i filozofije. Odlikuje ga elokvencija koja se može jeidno porediti sa Vendinom, što podrazumeva prenatrpavanje rečenica masom psoudo-stručnih izraza i pozajmljenica na neku totalno debilno nebitnu temu koja se prožima sa urbanom muzikom, ekologijom i idejom kako nam je država ustana i sve je sranje. Često uživalac lakih ili umereno teških droga koje mu šire ionako već preširoke poglede na svet koje obični smrtnici ne mogu da shvate. Svira u bendu za koji niko nikad nije čuo i sa svojih 30 i dalje mrsi ista muda kao sa 19 kad je upisao fax.

Stvorenje zbog koga pošteni srpski domaćini vekovima unazad svake noći proklinju Duga lakom premazan i veštom rukom hoblovan parket. Ovog drevnog drvnog vampira još uvek niko nije video jer onog trenutka kada ti se njegovo struganje i podjebavanje skurči, te pridigneš guzicu iz kreveta rešen da noktima počupaš parket i izujedaš skota na smrt, on se ućuti i pravi blesav tako da ćeš pre da nađeš šator na vašaru u Bobovištu u kome svira bend Jovana Maljokovića nego daščicu u kojoj sipac šilji svoj mali, debeli falus, spreman da ti ga opet mune čim se vratiš u topli krevet svoj.

Osoba koja slusa bilo koji od podzanrova ove vrste muzike.
Cesto su duge kose, crnih majica sa imenom omiljenog benda, i u uskim/presirokim pantalonama, koje mogu, a i ne moraju biti pocepane. Pored njih postoje ne-pozeri, kratke kose i neutralnog stila oblacenja, i velike privrzenosti metalu i rocku uopste. Takvi su prilicno retki, ali ne i iskorenjeni. Uglavnom su zajebanti, tako da provedeno popodne sa njima nikako nece biti dosadno.

Leti starke, a zimi martinke ili starke, odevni je predmet i pozerskih i nepozerskih metalaca.

Iznenadjujuca osobina vecine poklonika metala jeste i neverovatna tolerancija i postovanje prema drugim zanrovima muzike (u to ne racunam turbo-folk, turbo-dzihad i turbo-opanak). Drugim recima, otvoreni su za eksperimente.

Cesto se udruzuju sa pankerima, zbog slicnih (ali ne istih) shvatanja. Fenseri su im trn u oku (kao i svakoj subkulturi u globalu, ne samo metalcima).

Obavezno je iskustvo sviranja odredjenog instrumenta, najcesce elektricne gitare, a imaju i poseban stav prema akusticnim varijantama istog instrumenta

Meteorološki fenomen prisutan na dobrim rok svirkama...

Tek po ulasku, ljudi zauzimaju busije i počinju sa ispijanjem prvog piva.
Međutim, bend kreće da svira kao prvu ili drugu stvar neki hit koji je bio očekivan tek na bis. Urlik zadovoljstva se prolama, ruke instiktivno poleću gore, i...

...u deliću sekunde, ko nije trepnuo, videće na pola metra iznad podignutih ruku tanak oblak od pene i piva...

Nastupaju lokalni pljuskovi

Svi će Vam po povratku kući poverovati da je bilo loše vreme i da je padalo pivo, jer se tako i osećate...

Malo se naroda u svetu mogu pohvaliti takvom ravnodušnošću prema stvarima koje bi u nekim delovima planete donele barem smenu nekog od ministra zaduženog za taj resor. Naime u Srbiji je skoro postalo normalno da se na nenormalne stvari gleda kao na svakodnevnicu. I nikom ništa!

Бол курца на нешто префињенији начин. Није то онај типичан бол у увету или задњици јелте, него нешто сасвим ново, страно. Друкчије! А опет надасве софистицирано. Бар нама паорима. Ми одемо у град и имаш се чуда начудити. Циркус на отвореном. Него, држ'мо се ми теме. Наиме, ово представља јасно давање до знања да вас дотична дискусија не интересује ни у ком погледу, дакле, свака даља прича престаје, те утолико и не желите да је чујете, тј. и нисте у могућности од пулса. Туче пулс к'о Свети Илија!

Zvuk koji se doduše ne čuje, ali ako se neko okarakteriše kao izvor tog zvuka, to je jasan znak da ga boli tuki za sve i da mu je sve ravno. Nema nervoze, nema cimanja, samo sprdnja i opuštenost. Nije to ona ravnodušnost što ide na nerve, niti je u pitanju neka mlitavost. To je samo ona kuloća i opuštenost nekog lika koji zna koliko vredi i koliko ume, a nema potrebu da to svima nabija na nos.

Lik iz emisije "Dirty jobs".U emisiji je prikazao citav spektar poslova za koje se smatra da su prljavi,ali je sve to sviranje kurcu ,posto nije prikazao najprljaviji posao od svih,ili producenti cuvaju to za poslednju emisiju....a to je praznjenje medicinskog otpada iz kontejnera kod klinickog centra u Beogradu,koji umesto da se spaljuje,on se baca u kontejnere i predstavlja izvor zaraze,pogotovo u letnjim mesecima,a za njegovo odnosenje zaduzeni su jadnici iz gradske cistoce,kojima nije data nikakva posebna oprema koja bi mogla da ih zastiti!

Koliko sam ja čuo, jedna od najsjebanijih srednjih škola na svetu. One crnačke geto škole iz filmova su Diznilend u poređenju so MOC-om. I Džodi Foster bi digla ruke od njih! Imali su nekog profesora kojeg su jednom prilikom toliko usrali od batina da mu je desna ruka ostala paralisana u takvom položaju da je izgledalo kao da svira bas, a uz to je i imao neke tikove u prstima, pa su ga zvali, jelte, Basista. Nekog drugog profesora su, opet, pokušali da obese koaksijalnim kablom u sali za fizičko. Srećom, preživeo je, ali mu je ostao gadan ožiljak na vratu. Zvali su ga Kragna jer je uvek nosio rolku i puštao bradu da bi prikrio to. Takođe, MOC, za razliku od učestalog mišljenja, ne znači 'Mašinsko-obrazovni centar' već 'Mentalo oboleli centar'...

Danas svaki drugi "neshvaćeni" klinac koji misli da ima nešto da kaže i želi da bude drugačiji od drugih a nema talenta da svira gitaru. Ako na netu naidjete na nekog polu-emosa, ili neku klinku-darkerku, velike su šanse da negde na kompu ima neki tekst o tome kako je život neprestana kiša, sivilo, tama, itd... koji će želeti da podeli sa vama, samo blockirajte paćenika i nastavite.

Jedino dobro što može da izadje iz toga je što odredjene podgrupacije devojke se lepe k'o muve na pisce (kad nema muzičara u blizini, jelte) izrazito lepa metalka.

Sinonim za klarinet u Srbiji.

Ona stara. Kad nam jajare maznu Galenikinu, svi po difoltu ubacujemo staru, koju naravno iz predostrožnosti i u svojoj mudrosti, nismo bacili. Nikad nije pomoglo kad kerovi izbace lilihip. Al ajde...

Slamčica-cevčica (za sok). Izraz se može čuti u BiH.