Ili ti ja sam mamina i tatina ćerka kojoj je sve uvek bilo udovoljavano pa to očekujem i od drugih, i onda kad to ne dobijem onda privlačim pažnju na najdebilnije načine i pričam kako želim da se ubijem iako se bojim smrti više nego đavo krsta. Sečem se ili se 'samopovredjujem' na neki drugi način da bi ljudi videli da sam ja LOŠE JAKO SAM POTONULA I HOĆU MINIMUM TRI KOFE PAŽNJE.
Farbam kosu u tirkiz/oblačim se kao totalna morončina jer bitno je da se VIDI jer od odobravanja drugih zavisi moje postojanje..Naravno ako se iko zajebe pa se usudi da mi posveti pažnju i da pokuša da pomogne, sipaću još i još ulja na vatru i do beskonačnosti srati o svojim 'problemima' da mu dokažem da JE MENI NEMOGUĆE pomoći. Ako odu, oni su krivi i bezosećajni, pa cu o njima srati na internetima da bi privukla još pažnje. Ako ostanu ima da ih davim dok in se život ne smuči. Možda i simpa nekog nađem da me masira i da me vodi po svetu, dok ga tretiram kao komplet smeće i tripujem dominaciju, ko zna. Pored toga što sam depresivna sam takođe i anksiozna (-> ili kako god se ovo jebeno nezamislivo sranje piše <-) pa zaista ne mogu da se vidim sa tim i tim. Jbg ispalila sam ga sorii. Socijalna anksioznost (-> povraćam od ovog izraza <- ). Naravno moje žrtve su dovoljno glupe da veruju u ove sprdačine, a ponekad i sama verujem, kolko dobro glumim. Tresem se povraćam oh ne psiha moja me ubija živote patnjo beskonačna. Naravno porediću ove dve gluposti sa pravim bolestima i tako ih nazivati i kada mi neko kaže da dignem dupe i uradim nešto pametno/prestanem da serem, reći ću mu da je to KAO DA ČOVEKA BEZ OBE NOGE TERAŠ DA TRČI (-> da ovo sam čuo od osobe koja trenutno postoji, ima pravo glasa i diše kisik <- ). Naravno pipam se na ludare, I lekove i ponosna sam što to pijem/ što sam bila tamo, i svima pričam kako idem kod psihijatra.
U duši, iako to sebi ne smem da priznam, sam razmaženo manipulativno usrano ustajalo smeće. Koje vidi ljude samo kao korist, a život kao film, u kome sam ja glavna uloga.

Tip propale nesrećnice, koja po difoltu izgleda ispod proseka ili tragično loše, a uz to je i priglupa, te zbog toga ima komplekse pa se nada da će nekim UMOM I ZNANJEM I HARIZMOM nekako privući pažnju na sebe. Kao klinka, to je ona riba koja na kraju časa podseti profesora da zada domaći, i nikad ti ne pomogne na testu, iako završi prva. Kad odraste krene da studira neku sprdačinu tipa filozofiju, književnost, režiju i ta sranja. Ako se bavi muzikom ili slikarstvom još gore.
Ovakve spodobe se lože da su 'umetničke neshvaćene pesničke duše koje samo žele da pomognu ovom napaćenom svetu i da vole život svojim velikim srcem'. Neko im je nekada rekao da treba da se pipaju na patetiku I dramu I da ljudi to vole. Ko I zašto ne znam. Na društvenim mrežama religiozno prate one kretenske stranice gde debili sa 2 razreda osnovne pišu/šeruju neke pesmice na nivou gorem od slupanog, trulog juga u kanalu u kome se jebu neki pacovi, i to zovu poezija. Tipa neki lik mudro drži pesnicu na bradi, u crno beloj varijanti, i ide neki tekst pisanim slovima kao:'Oh njena bleda ruka grli tako jako, njeno srce slomljeno u tami kuca, njene oči bistro posmatraju ovaj mutan svet kroz prozor čistote i nevinosti'. Od muzike se sluša nešto nabeđeno, ali ne tradicija na foru ja imam kola pare drogu bogatog muža bole me jaja, neee. Njima je to ispod časti jer ona nije drolja, ona je DAMA. Stoga sluša kao neki jazz i pop rok, gde iste takve kompleksašice, samo one koje su našle sponzora, stenjkaju nešto ROMATIČNO, dok nose rukavice do ramena in one ogromne damske šešire.
Naravno dama gospođa riba će otići u neku sranje polu hipi kafanu , napiti se i nagutati svega, i igrati uz neki narkomanski tehno, dok ne padne u komu i sabere se kod nekog lika u krevetu, kog ni ne zna ali nema veze, romantika. Nije prvi put, a zasigurno ni zadnji. Pošto su očajne a utripovane do srži, daće sve da ubede nekog lika da ih posmatra kao osobu, a kad uspeju onda će da ga polako pretvaraju u simpa jer kao i svaka nesrećnica tripuju dominaciju. Naravno u većini slučajeva to ne radi, i tretiraju ih kao najgore kurave,( što i jesu realno). Mada je ovo donekle i dobro jer čak i simpovi imaju standarde. Izgleda. Možda. Dok gotičarke seru o depri I teškom životu većinom iz fazona, ove zaista jebeno tripuju da su nešto posebno i neka enigma.

Ono što radimo preko noći kad preko dana čujemo nešto toliko interesantno da je zabrinjavajuće.

Retko se dešava da se uspavaju misleći na tu neku zanimljivu stvar, a najčešće se ostane u budnom stanju do kasno.

Izgovor osoba koje slušaju/gledaju/piju stvari koje se vrte na reklamama i TV-u non-stop samo da bi ispali "moderni".

Ona je dobra riba, svesna je sebe i jako joj je dosadno. Uočava žrtvu i pruža joj sve. Do ključnog trenutka. Trenutka kada će žrtvu naučiti kako se piša majčino mleko.
Zahvaljujući ovakvom soju žena nastadoše bogati repertorari pesama na temu "Patim za kurvom što mi nije dala, patiću i dalje, tako mi vokala!"

Odjebativna replika iz filma "Idemo dalje" (u filmu i nije bila odjebativna, inače to je onaj film gde je Bata Nemac kasapin, prim. aut.) koja se koristi kad vidimo nekog da se iz petnih žila nap'o da na nekom internet forumu, jutub klipu sa Kežmanom ili gavranima (na Balkanu je svejedno) ili u žalbi nadležnima pokaže konačno ko je u pravu i kako se on bori za ono ispravno.
A od toga ima da bude koristi isto koliko i kad Boža Đelić nešto izjavi.

Iako nelogično, u žargonu ovo znači spavati. Pretpostavljam zbog toga što je sova aktivna noću, a danju spava. Stoga se ovaj izraz često koristi za nekoga ko po našem mišljenju previše spava.

Urbana poslovica moralno posrnulih klinki.

Udaranje po mozgu, pravopisu, razumljivom izražavanju.

Neće doći nikad.Rečenica koji izgovaraju ljudi,kada više nemaju argumenata za borbu.To govore oni koji odustaju još pre početka.Ono koji bacaju oružije pre nego što neko kaže da ga bace.Rodjeni pesimisti,bez trunke optimizma i životne radosti.Integalaktičke spodobe,koje su sposobne da isisaju svu lepotu života iz svake žive stvari.Oni čekaju svoje vreme,koje nikako da dodje.Oni su svojevrsni gubitnici,koji ne žele da postanu pobednici.Takodje se koristi i za kvazi-umetnike koji su sebi utuvili u glavu da moraju biti poznati,jer naime toliko su genijalni da svet ne može bez njih.Ubedjeni su da su isped ovog vremena,pa da njihovo vreme tek dolazi.

Forum vam ne radi. Pisem dva sata, i nece da mi izbaci post, sada moram da kucam iz pocetka, prvo to poboljsajte. Posto forum ne radi, pisacu ovde.

Ja sam stari clan. Bio sam dosta aktivan ovde pre 4-5 godina, bio sam 50. po broju poena i procitao sam i ocenio na desetine hiljada definicija, cisto da ne bude komentara da neki novi clan lupa. Neki ce me mozda prepoznati. Ne hvalim se, samo zelim da ukazem na to da znam dosta o ovom sajtu, i da nisam novajlija. Moje misljenje nakon ovog perioda. Dodjem ja ovde ponekada, ali sajt je realno izgubio na kvalitetu. Ima tu starih dobrih definicija, postera i reakcija koje vredi ponovo videti, ali u zadnje vreme sajt zivi "na staru slavu". Ranije sam zanimljive stvari naloazio ovde, sada ih nalazim na drugim mestima. Neki ce reci "Ako ti se ne svidja ovde, sto si dolazio?". Pa i u Srbiji nisu idealni uslovi za zivot, pa mnogi ostaju ovde i pokusaju da promene nesto. Mozda ja ovih pokusavam da iznesem svoje misljenje kako bi sajt bio bolji. Neki ce reci "Pisi na forumu". Jbg, forum ne radi, ovo sam pisao u temu "Predlozi za pobiljsanje sajta", pa nije hteo da se postavi ovaj tekst. Ako hocete predloge za poboljsanje sajta, prvo popravite forum. Dalje, mislim da je sajt bio bolji dok je bio vise takmicarskog tipa, dok su se birale definicije, posteri i reakcije dana. Neki ce reci da je ovako bolje, jer nema hiperprodukcije gluposti. Tada je mozda bila hiperprodukcija gluposti, ali je bilo i pametnih i zanimljivih stvari. Verovali ili ne, neko je produktivniji dok se takmici, makar za te imaginarne internet posene, za koje me takodje zabole uvo. Ovde me niko ne zna, a ni u realnom zivotu ljudi ne znaju da sam ja ovde pisao sve i svasta, tako da je glupo da kometarisete u fazonu "tebi je bitna samo popularnost". Iskreno, jee mi se za popularnost. Dovoljno sam uspesan u realnom zivotu da mi se jee za ovaj imaginarni zivot ovde. Sada sajt nema ni hiperprodukcije, ni pametnih stvari, samo po par gluposti koje se objave sa vremena na vreme i to je to. Sajt se sveo na neke interne fore u okviru foruma i chata. Iskreno, boli me uvo sta mislite o ovome sto sam napisao. Boli me uvo da li ce ovo neko procitati. Boli me uvo da li cete obrisati ovu definiciju. Boli me uvo ako me banujete, sto se mene tice, mozete i odmah trajno (ako hocete), boli me uvo. Boli me uvo i ako ovog momenta prestane da postoji ovaj sajt. Ovo je moje licno misljenje na koji je nacin moguce ponovo oziveti sajt. Mozda ce ovo uticati na neke pozitivne promene na sajtu, a mozda i nece, iskreno, boli me uvo. Pisao bih jos mnogo toga, ali dosta je i ovo. Radite sta hocete, ali ako ce Kaizenu nesto znaciti ova informacija, ja na ovakav sajt dolazim sve redje i redje, ranije sam na sajtu visio po ceo dan, sada dodjem ovde jednom dnevno, pogledam top postere i reakcije (za 2 min), razocaram se i odem. Ako zelite da sajt bude bolji, menjajte nesto. Pozdrav za sve.

Dovoljan je primer...

Smekeri.Ljudi kojima je bitnija rasveta, nego da li se zena jebe sa tapirom.U redu im je i ako zena kara muskarca, ukoliko je dobra radnja.Cak im je okej i ako karakondzula nabija svoju mocugu u zenin rcma, na livadi pod punim mesecom, ako je glumacka ekipa dobra.

Može se sresti počevši od prve godine,pa do one zadnje,kao i za vreme apsolventskog.Sreću se i na polaganju ispita u svakom ispitnom roku.Retki su profesori koji se ponašaju prema njima da kažem normalno.Obično ih gledaju tako kao da će da im se porode u sali svakog trenutka.U skladu sa tim se i ponašaju,što pre da im vide ledja,pa posle neka im se dešava šta god.Samo da oni ne budu ti koji su je iznervirali,i koji će ne daj Bože biti odgovorni za prevremen porodjaj.

1668. godine u Laponiji je doslo do prijevremenih parlamentarnih i predsjednickih izbora jer su pripadnici opozicije (predvodjene uskrsnjim zecom) smatrali da politika koju vodi drzavni vrh (predsjednik Deda mraz) vodi ka stagniranju ekonomije iz razloga jer je vlast prodala sve vece fabrike biznismenima sirom Evrope. Radnicka klasa se pobunila, a do masovne popune doslo je 31.decembra 1667. godine, kada je Deda mraz otisao da raznosi poklone po Evropi (tada jos nije bio sklopljen trgovinski ugovor sa ostatkom svijeta), uskrsnji zeka provalio u njegovu rezidenciju i sa svojih 120 pomocnika izvrsio masakr u istoj. Ishod ovog masakra bila je smrt 207 vilenjaka i novcana steta od 2 miliona $ (Masakr su prezivjela 3 vilenjaka, od kojih su 2 ubijena neposredno nakon sto se saznalo da su zivi, a jedan se krio pod laznim identitetom "Hasan Abdulah Ali" u Afghanistanu, sve do 1703. kada je na samrti zeni otkrio svoj pravi identitet). Deda mraaz se iste noci vratio i obavjestio Koka kolu koja je odmah poslala svoje mirovne snage (crvene cepove) u Laponiju. Uskrsnji zec se povukao u Dansku odakle je slao zapovjesti svojim snagama koje su uspjele da odrze pozicije na jugu i istoku Laponije. Tamo je ostao do maja 1668. godine kada se vratio za vaskrs, trazeci prijevremene izbore, koje je i dobio. Izbore je posmatrala komisija iz Rusije i Francuske i na njima je Deda mraz je pobjedio na predsjednickim izborima sa 62,88% glasova, nakon cega su se pristalice uskrsnjeg zeca zalile smatrajuci da su izbori neregularni i da je komisija potplacena, a kao argument su naveli veliku ilazost na izbore koju je komisija navela (89% punoljetnih gradjana), a smatrali su da je izaslo svega 58%. Izbori su ponovljeni mjesec dana kasnije i bili su nadgledani od komisije iz Engleske i Austrije, i uskrsnji zeka je ovde pobjedio zahvaljujuci maloj izlaznosti sa ukupno 53% glasova, u drugom krugu. Njegova vlast trajala je kratko jer su uskoro odrzani parlamentarni izbori (2.septembar 1668.) i na ovim izborima apsolutnu vecinu osvojila je Deda mrazova stranka u koaliciji sa KKRS (Koka-kolina radnicka stranka) sa 67% glasova. Uskrsnji zec je zaveo apslutisticku vladavinu smatrajuci da ce na taj nacin uspjeti da smanji uticaj parlamenta, ali to je donijelo sasvim suprotan efekat. 21.novembra 1668. godine doslo je do masovnih demonstracija i sukoba u Laponiji. Deda mrazove znatno brojnije pristalice predstavile su uskrsnjem zecu prijedlog kojim mu se nudi da se skloni sa vlasti i povuce u azil gdje god on zeli. Uskrsnji Zec je dugo negodovao, ali nakon sto su sukobi postali toliko zestoki da su mirovne snage iz Rusije morale organizovati super tajnu operaciju, smaknuca uskrsnjeg zeca sa vlasti. 21. decembra 1668. godine zec je napustio Laponiju, nakon sto je u zgradi drzavnog parlamenta potpisao mirovni sporazum (tekst je naveden u primjeru) i otisao u nepoznat azil. Deset dana nakon njegovog odlaska na novu godinu deda mraz se ustolicio, sada ne vise kao predsjednik, vec kao kralj Laponski. Zec se nikada vise nije vratio, a vecina njegovih pristalica je iscezla do sada pod uticajem politike Deda mrazovog rezima, osim par ekstremistickih porodica koje i do dan danas zive na istoku laponije i cekaju dolazak svog kako nazivaju "mesije"

Bobanisanje kao radnja od glagola bobanisati. Onanija to jest drkanje. Senzualno (a i ne mora) dotačinjanje bobana zarad ličnog zadovoljstva. Jedino stalno zanimanje svakog pravog Bobana. Takođe može se koristiti kao sinonim za palamuđenje.

Lavovska borba sa emocijom koja ne prihvata odbijanje.

Svaka cekaonica ih ima,bilo da ste otisli po zeleni karton,zubaru ili na tajlandsku masazu u cekaonici cete naici na poveci svezanj casopisa,cekajuci cete otvoriti jedan ne sluteci da u stvari putujete kroz vreme,jer velika vecina ovih casopisa datira jos iz bukvalno proslog veka.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Kolumna vam je ono što su nekada pisali doajeni jugoslovenskog novinarstva i što je imalo smisao, humor, satiru, ironiju..., a sada pišu razni Aleksandri Jovanovići, Karluše i Seke Aleksić!