Golubovi koji gamižu po uzavrelom pločniku, prhnuvši krilima hrle nebu. Vetar je topao i prži lice. Sunce nemilosrdno greje i nalazi se tik iznad krsta, koji stoji na vrhu crkve. Ogromni, ovalni časovnik otkucao je, pre nekoliko momenata 14 puta. Čitavim gradom razleže se duboko odzvanjanje zvona i nadglašava buku koju prave automobili, motori, ljudi, njihovi koraci.
Kod otvorene kapije, koja vodi u crkveno dvorište, sedi majka sa bebom u naručju. Ispod nje viri papirni karton braon boje. Tupim pogledom posmatra gomilu koja hoda ispred nje. Odavno ne pruža ruku, jer pouzdano zna da joj niko neće ništa dati.
Sva je ulepljena od znoja i kapi se polako slivaju niz njeno zajapureno lice.
Crnomanjasto dete odavno je zaspalo, ošamućeno od vrućine. Ispod majice, sićušne i uprljane proviruju njene punašne ručice.Majka je ljulja da bi imala miran san. Pitam se:" Šta ih to tera da na ovaj način pate?"
Ljudi iz gungule ih prezrivo gledaju. Znaju oni šta su cigani koji prose ispred crkve. Prevaranti i štetočine, smrdljivi gadovi i patetični skotovi koji koriste ime Božje zarad sitniša koji zvecka u njihovim džepovima. Da to su otrovi našeg društva.
Ali, oni ne shvataju zašto ona ima modricu na obrazu. Ne shvataju da je muž tuče, ako ne donese određenu svotu. Dobro je, danas nije kod kuće. Inače bi je umlatio, jer nije ništa dobila. Pobegla bi, ne mareći ni za šta, ali žao joj je deteta. Ne želi da ga stavlja na muke, kakve ona podnosi.
Ali, ne mogu oni tek tako da nekome daju pare. 'Ej i oni su se mučili da zarade. I oni sebe nazivaju hrišćanima. Pa, gde vam je sada to uverenje, kada treba da pomognete nemoćnima?
Gleda njihova hladna lica. Oni su odavno izgubili samilost i milosrđe, jer su zaboravili šta znači "pomoć" zbog pukog bitisanja i tvrdičluka .Zadovoljno se šepure gradom, jer kinta u kožnom novčaniku peva. To mu je nagrada što ga šef kreše na poslu u svakom smislu ili je bar spreman na to. Da li će izvući koju novčanicu i dati je?
Do nje, naslonjen na kameni stub sedi usnuli deda. Crne, dugačke brade i sa krpenim kačketom na glavi. Tu je, jer njegovu socijalnu pomoć razdele unuci, a njega ostave da skapava. Već drugi dan nije ništa jeo. Ovi prokletnici neće ništa da udele.
Majka bledim dlanom briše čelo i uzdiše. U nozdrvama oseća miris ruža, koje se nalaze blizu nje, na tezgi. Prodavac, pogrbljena baba dolazi do nje i u kutiju od sira spušta papirne novčanice. Njen celi dobitak od prodaje. Ljubi je u obraz i nežno miluje bebinu mokru kosu.

Sedam dana kući - sedam dana na liniji.

Na ovaj način su funkcionisale linije odbrane za vrijeme rata u BiH na teritorijama gdje su položaji bili ukopani. I jednoj i drugoj strani je pucala patka za napredovanje, pa je uz povremeno puškaranje bilo dovoljno pola vojske da drži liniju.

Ovakav sistem smjena bezobrazno su koristili nesposobni za vojsku, bilo oni sa stvarnim invaliditetom, bilo oni sa kupljenom potvrdom za izbjegavanje vojne obaveze.

Kolumna vam je ono što su nekada pisali doajeni jugoslovenskog novinarstva i što je imalo smisao, humor, satiru, ironiju..., a sada pišu razni Aleksandri Jovanovići, Karluše i Seke Aleksić!

Opšte je poznato da su Srbi skloni preterivanju i preuveličavanju događaja, pa je tako Kraljeviću Marko prikazan kao alfa mužijak od dva i po metra koji ustane iz kreveta, počeše dupe, ne opere ruke pre nego što pojede pola ovna za doručak, a drugu polovinu mu spakuju za užinu. Kada odradi vežbe zagrevanja, on uzme bojna šestoperca i liši sultana jedne armije janičara, nakon čega se prošeta do vile Ravijojle, a Šarca ostavi da cuga vino do sledeće misije. U stvarnosti je gmizao pred sultanom, što nije njegova krivica, već šuntavog mu ćaće, koji je poveo celu armiju na Maricu, a onda je pijanu stoku poklala jebena turska IZVIDNICA.
Pored njega, najhiperbolisanija ličnost naše epske poezije je Sveti Sava, a za ostale je najbolje pitati Cara, on se bolje razume u to.

Da bi ovo koliko-toliko uspešno ispratili podesite pojačivače slikovitosti na maksimum i otvorite sve dvosmerne kanale između leve i desne hemisfere. Maksimalna komunikacija na najvišem nivou je neophodna.

Za početak recimo da je Giros samo jedan od mogućih rezultata lika i dela Haosa i Hronosa. Zašto baš Giros, koja je njegova svrha, kome je bio potreban i da li je on samo slučajnost ili unapred zadata neminovnost za sada nikome nije jasno. Zapravo, postoje neki koji samo misle da znaju nešto o tome.

Po jednima Haos i Hronos deluju po matrici tako da će oni uvek napraviti Giros koliko god puta počinjali i kako god Giros skončao. Neki drugi misle da ovaj dvojac raspolaže arsenalom bezbrojnih varijabli i začina te da se nikada ne može predvideti kako će izgledati i šta će zapravo biti ono što će se Girosom zvati.

Nepredvidivost ishoda je u stvari toliko velika da je prema jednom proračunu dovoljna pojava sasvim malog klobuka gasa u Haosovom debelom crevu, koji tamo obitava samo kao potencijalni prdež, pa da u novonastalom svetu Giros izgleda kao indijanska perjanica bez koje bi odlazak na stogodišnje spavanje bio smrtni greh, ali i otvoreni poziv za oralni seks u beztežinskom stanju i to u direktnom TV prenosu. Sa druge strane, realizacija gasnog klobuka u zrelo zaokruženi Haosov prdež proizvodi sasvim drugačije efekte na izgled, svrhu i sudbinu Girosa. Naime, precizni proračun za ovaj scenario kaže da bi u tom slučaju Girsom zvali ništa drugo do Dalaj Laminia uškopljena muda osušena na himalajskim vetrovima. I da ne tupim dalje, mislim da ste ukapirali. Čudo su ovi pojačivači slikovitosti.

Hronos je još zajebaniji lik. On mu dođe kao DJ vremenskog toka. Može da ga tera unapred, unazad, na 33 ili 45, kako mu se digne ... Možete li zamisliti (mada kurac ćete zamisliti, ali ajde probajte) spiralni tok vremena ili istovremeno bitisanje u dvosmernom vremenskom toku, pa varijantu dvosmernog toka gde je jedan smer sporiji a drugi brži, pa varijantu sa vrtložnim vremenskim čvorovima ... Koja bi to zajebancija bila. Pođeš da opereš zube i zatekneš sebe u kupatilu kako već pereš zube poslednjim istisnutim milimetrima paste, a onda se pitaš da li uopšte treba da ih opereš jer si video sebe kako si to već uradio. Na kraju shvatiš da ipak treba oprati zube jer si ono video prošlogodišnjeg sebe, ali kurac, paste više nema. Problem je samo što si siguran da si juče otvorio novu tubu paste za zube.

Opet, precizni proračuni kažu da kada bi Hronos imao zrnce peska više za curenje Giros bi bio isti kao i ovaj nama poznati, ali bi spadao u kravljevska jela zato što bi se pravio od supersoničnih letećih svinja. Nasuprot ovome, da je Hronosu nedostajalo jedno jedino cureće zrnce peska u ovom trenutku bi ste sedeli za kompjuterom i čitali neki šašavi tekst pod naslovom Haos, Hronos i Giros nekog opičojla što froncla atome, a sam tekst nema ama baš nikakve veze sa girosom. Mislim da ste sada i ovo ukapirali pa neću da drvim dalje. Čudo su ovi pojačivači slikovitosti.

Nepravedno bi bilo ne pomenuti i staru teoriju po kojoj će, ukoliko ikada bude provaljeno zašto i kako su Haos i Hronos napravili baš Giros i osmislili njegovo postojanje, ovaj smesta iščeznuti i biti zamenjen nekom sasvim drugačijom tvorevinom koja će se možda i dalje zvati Giros, a možda i neće. Kako god, u nastavku ove teorije se tvrdi da se to već događalo i to mnogo puta.

Svi znamo kao je nekada davno u jednoj zemlji, gde danas vozovi idu brže nego nadrogirani maloletni motociklista polupraznim bulevarom u susret sudbini, narod ustao na kuku i motiku jer 'leba nije bilo, a ni kolača, kako je od toga ispalo veliko sranje, kako su se odigrala masovna narodna okupljanja na trgovima sa sve grickanjem semenki i navijanjem, dok aristokratija i narodni neprijatelji redom ostaju kraći za glavu, što je s obzirom na ondašnju prosečnu visinu Francuza od 1,60 cm zaista kratko.

Neki čak znaju i da je veliko sranje ispadalo u starome Rimu ako bi isporuke žita sa Sicilije, severne Afrike ili Egipta zakasnile koji mesec, pa masa ne bi imala šta da žvaće kad se svrti kući iz koloseuma. Ovo je, naravno, svojevremeno omogućilo Antoniju da jebe Avgusta na distancu, ko Kleopatru na luksuznom krstarenu Nilom. Kad je Antonije preterao s time, a sa malim Oktavjanom nije bilo zajebavati se, umro je od gadnog slučaja sopstvenog mača u abdomenu, a tad medicina i nije bila baš na nekom visokom nivou. Slično je bilo i u Carigradu, dok ga još Muje nisu prekrstile u Istanbul. Hronična nestačica žita mogla je da dovede do lečenja Vizantiskog cara od očinjeg vida od strane pučanstva.Jedan car, koji je bio dovoljno pametan da posluša ženu, poslao je plaćeničku gardu da leči mase od konzumacije kiseonika, pa je posle stigo i da podigne najveću crkvu u hrušćanskom svetu, samo da bi je kasnije oni turski ugursuzi pretvorili u džamiju. Turci generalno sve upropaste, ko što vidite, jebo im pas mater. Osim za jedenje. Tu kapa dole, koj li bi kurac jeli da nam nisu oni, ne znam ni sam.

I da ne tupim više, princip je i budali jasan. Kad nema leba, a ni igre baš nisu nešto, neko ima da najebe gore na vrhu ili dole u blatu.
E sad, do danas su se stvari malo promenile. Igre su postale složenije i zabavnije, pekari su provalili pecivo, pa sad tu mlate pare, a 'lebac više i nije neka eksluziva, nije ovo Užice '41.

Međutim, ''Narod nema leba da jede'' je i dalje poklič kojim baba na pijaci, ko na kavom rimskom forumu, stavlja do znanja kolko je dogorelo do nokata. Ironije je u tome, dragi moji, što su realno stvari baš obrnute. Jebena sirotinja nema baš ništa drugo sem tog leba. Zato i neretko meri po sto kila. Ne zajebavam se. Mislite da Perhanova baba, što će da stvi Bicu i sestru joj Djeljanu u školi od sutra meri isključivo na stočnoj vagi od Cezar salate?

Sad, naravno, znam da je izraz više figurativan u današnje vreme. Osim za one kojima je univerzum u ravnoteži kada je leba 5 dinara, zejtin i mleko još tolko skupa, Šešelj u skupštini, a Tito/Draža i Sloba na nebu.

Ipak, zarad preciznosti, predlažem da poklič sledeće revolucije, ili bar izražavanje nezadovoljstva bude: ''Imamo samo leba!'' ili ''Dajte nam s 'leba!'', možda čak i ekstremistički i pomalo drčno-nezahvalan ''Jebo vas 'leba, oću roštilj!''. Jer jebi ga, apetiti su porasli, vremena se promenila i ni primarne ljudske potrebe više nisu tako primarne, ništa loše, točak istorije se ne može vraćati unazad.

A ako si neki šupak koji će da blagoglagolji kako gladna deca Afrike nemaju ni koru buđavog leba, učini čovečanstvu uslugu, samozapakuj se i samopošalji se sa sve par kila krtole, paškanata i šargarepe za neku centralnoafričku republiku gde se još praktikuje kanibalizam i namiri ih bar za koji dan. Biće od tebe valjan paprikaš, kad već ne može čovek.

Ponedeljak veče ja i kolega odmaramo od učenja(kao učili smo) i šetamo po gradu ko muve bez glave. Listamo imenike tražimo kakvi žena, što ružnije po mogućnosti jer se trude kad se jebu(tako kaže kolega Pero, dok ja već ne mislim tako). Sve kombinacije istrošene, čak popušišmo i neki čevap, desi se jbg. Sijeli u neku baštu da popijemo pivo, da skontamo još šta. Malo kao i zagoralo se, pa je stanje već alarmantno. Zaokupljeni svojim problemom i prisjećanjem na bolja vremena( od prije neki desetak dana), nismo ni primjetili da su do nas prifurale dvije plavuše(dobre uf). Trgli smo se kad smo čuli :''ćao momci'' i tu počinje priča koja malo podsjeća na pjesme ''Zabranjenog pušenja'' o Pišonji i Zugi.

Bile su to dvije Slovenke, palo mi je na pamet da ću te noći otkriti da li je mit da su to najbolje jebačice na Balkanu. Navodno ta jedna ima stan tu, msm porijeklom je naša, ali tamo rodjena(ako pročita prepoznaće se, ma zaboli me) ma i ona je njihova, a toj drugoj neki naš karindža staru,pa su sa njim i došle navodno. I jeli one bi da nas dvoica njih vodimo u provod. Nebi one nas ni zvali nego Ponedeljak je, u gradu na prvi pogled nema ništa već bilo blizu 12h, nema ni na svaki drugi. Bacili smo svoje mozgove na novi zadatak, gdje sad sa njima! U stan neće, a biilo je predloženo. I mi smo relativno novi u gradu nismo imali puno ideja, pa smo se vozali okolo, tukli neku beze priču.. Nego da ga ne tupim više, da skratim priču odemo u neki bezveze lokal koji radi 24h, ali ono brate tuga. Čisto kontam jbg popijemo nešto i na gajbu i udri. Kad ne lezi vraže dodje konobar( seljak mamu mu jebem) i traže one cijedjenu naradžu, gledam ne vijerijem, gleda i konobar ne vijeruje ni on. A gdje i da vijerujemo pola dva je već, tu ja već vidim da su one malo spojile na masu. Kaže konobar: ''Imam naradžu, ali je nebi sad cijedio da si me rod'la!''(seljak mamu mu opet). Predložim ja da se pije neki alkohol(bolje da sam ćutao) naručim sebi štok, Pero naruči pivo i one po DUPLI ČIVAS,a mene duplo preseiječe. Računam ja da sam se zajeb'o, ali još ne znam tačno koliko. Ide konobar nosi vijerovatno dva dupla štoka(nije lud da sipa čivas),pivo i štok, bitno je šta je na računu. Ja jadan to jutro platio teretanu i već lagano razvlačim pare za tu sedmicu i onako kiselo pružam 20 maraka konobaru. A on (mamu mu jeb..) kaže:''Trideset i dvije brate!''. Onako posran vadim još koliko fali, i u sebi mu psujem mater, kao da je on šta kriv mozda se ugradio koju marku, al' i ja bi na njegovom mijestu. Sjedam., znojim se, računam sta ću jesti do kraja sedmice, imam još cenera i nesto siće, a daleko je Petak. Prekide me krava kaže na toj miješavini srpskog i njezinog pederskog jezika : ''Jest ovdje piće jeftino, ne!''. Reko : ''jes, ja jeftino'' Aj što me jebe, al' što uši zavrće? Privuče se ta noć kraju nekako, Pero još par puta dizao ruku da zove konobara, ali sam ga vaspitno udrio nogom ispod stola i on se predomislio. One nisu zvale konobara iako rekoše da je jeftino, Slovenci su to. Ja sami dalje srao nešto, kenjao, ali sam bio vidno potresen. One su se došaptavale nesto na slovenskom i kikotale ko nenormalne, baš se pitam šta je bilo smijšno.
Popije se i dosta više para, ali se bar napije pa se i ne žali.Tako da će se ova tura na žiljave čke pamtiti do kraja života. Odgovor na pitanje: ''I jel' bilo sta poslije?'' znate i sami, da je bilo nebi bilo ove priče. Mozda nije smiješno, ali je smiješno koliko je tužno!

Veliki Mokri Lug. Mesto na tromeđi Malog Mokrog Luga, Kaluđerice i Medaka. Mesto koje nije specifično ni po čemu, postojalo je samo na karti i to onoj u razmeri 1: 20 000 000. Kuće u ovom malom habitatu bejahu gusto zbijene, kao da su grejale jedna drugu, što je vrlo išlo na kurac stanarima.
Šume i livade okruživale su ovo pitomo stanište nastalo ni iz čega, očajničkim potezima ljudi koji nisu imali krov nad glavom. Bilo kako bilo, žitelji ovog malog i mirnog mrsta nisu bili spremni da osete iskonski strah, ali su ga i te kako osetili!
Na televiziji je prikazan leš nove žrtve u njihovom kraju. Bio je to krvav prizor koji je ledio krv u žilama. Pritisak strave bio je ogroman. Dovoljno je bilo samo otvoriti prozor i smrt bi ušla u kuću.
Mesto poslednjeg masakra bilo je Vinjage, koje je nakon ovog čina dobilo slikovito ime "Krvavo Vinjage". Krv je bila po svuda. U vazduhu se osećao miris oporog ludila. Ljudi su naoko bili mirni, ali su u stvari umirali od straha. Svake noći je kao po navici padala magla, koja je gutala sve pred sobom.
Milicija nije mogla ništa da učini. Nisu bili sposobni da sačuvaju red i mir u ovom mestašcu prepunom smrti. Grupa lokalnih budala stajala je sa strane i dobacivala pogrdne reči i još grđe rečenice. Njima je upravljao alkohol, te zbog toga ne osećaše strah, tako da su potpuno spontano nebitni za ovu priču.
Jedini trag koji je policija uspela da pronađe bila je odbačena dečija cipelica nepoznate robne marke, budžena i kalemljena od strane vešte obućarske ruke. Trebalo je pronaći tog čoveka!
Inspektor Radovan Suklepa, sin kujundžije Simeona i majke Rade, uhvatio se za tu cipelicu i evocirao uspomene iz detinjstva. Kao dete bio je bosonog i ova cipelica je samo bolno zadirala u sećanje.
Obućar Lale je, pre nego što se milicija obrela kod njega, svojski šamarao svoju smernu suprugu Klementinu. Ona nije vrištala. Nije ni mogla. Bila je od gume. Njen ventil ispuhavao je gnusobu, tako da je bilo potrebno da se ponovo naduva i tako vaskrsne.
U svemu tome, prekinu ga lupanje na vratima. Uplašeno skoči ne znajući kud da krene. Zatečen, na brzinu smuva lutku u orman sa cipelama i ode da otvori vrata. Tu je zatekao višeg inspektora Suklepu sa još dva pandura.
Bila je to neformalna poseta koja je tražila rezultate. Prostorija u koju su kročili beše nevelika po obimu, ali odisaše toplinom. Vazduh je bio ispunjen mirisom obućarskog lepka, a na policama su stajale uredno poslagane cipele. Sve je bilo sređeno po propisu, kako se i očekivalo. Međutim, baš ta običnost obućarske radnje bi sumnjiva Suklepi. Rešetali su Laleta unakrsnim pitanjima, zbunjujući ga i terajući da se češe gde ga ne svrbi, a svrbelo ga je svuda, jer beše alergičan na gumu. Ipak, to ga nije sprečavalo da gnječi Klementinu u nameri da zadovolji svoju požudu. Iznenada inspektoru nešto privuče pažnju. Brzim pokretom glave, panduru Milojici pokaza na orman. Milojica, željan unapređenja, stušti se kao metak i vrata popustiše pod naletom njegove muževne desnice. Iskustvo stečeno u bokserskom klubu "Grogi" iz Mirijeva, bi primetno.
U tom trenutku ka njemu se ustremi obnažena lutka sa dve ne sasvim ispumpane dojke, perverzno šišteći. Lepše u životu Milojica nije video. Sa balom koja mu se cedila niz bradu, on im pohrli u susret. Uskoro se začu pištavi zvuk gnječenja ručerdama. Strast je bila u vazduhu, kao i Laletova gumena žena.
Lale izbezumljeno jurnu, ne bi li nekako spasao čast svoje nedužne supruge. Voleo ju je. Njihov seksualni život bio je ispunjen strašću, a i Klementina je bila dobra u duši. Disao je za nju i u nju. Bili su kao nokat i meso, s tim da je u ovom slučaju nokat urastao u meso. Nije mogao da dozvoli da oskrnave njenu nevinost njemu ispred nosa. Kad, umesto da skoči kao panter, Lale bi oboren Milojicinom desnicom i trenutak kasnije vezan za sto boje mahagoni. Morao je da gleda, kao poslednja gnjida, kako bezdušnost biva jasna u svom najbestijalnijem obličju.
-Ne! Ona ima dušu! Ostavićete joj traume!, vriskao je jadni obućar.
Ali dlakave ruke ispresecane spletom vlakana i vena, počeše da grabe jadno telo poluispumpane Klementine, nanoseći joj neprocenjivu štetu.
Gledajući ovaj bezdušni pir, Suklepa se doseti: u lutki je možda nešto, nešto kao dokaz i rešenje misterije. Sledećeg trenutka uze nož da raspori sirotu Klementinu. Vešto je pronalazio lutkine slabe tačke i isecao komad po komad gume, koji su je činili seks mašinom. Nemoćni Lale, cvileo je. Klementina ga je gledala svojim beživotnim i tupim pogledom, kojim kao da je preklinjala da joj pomogne. Umesto poraza, obućar poče da oseća nalet besa. Nape svu svoju snagu, mahagoni nogar puče, lisice skliznuše na pod i Lale se oseti slobodnim. Čvornovati prsti sklopiše se oko drške noža, pade mu mrak na oči i otpoče tranžiranje organa reda. Znao je da čini jedinu ispravnu stvar.
Sutradan su ga pronašli kako sedi zagledan u jednu tačku, držeći, sada već potpuno ispumpano telo lutke mu najdraže.
Kome je prodao cipelicu, osta tajna. Nije bilo lako rešiti ovaj slučaj. Ubistva su prestala iznenada baš kako su i počela. Nakon nekog vremena, krvoproliće u Vinjagama prekri veo zaborava i kolotečina uze svoj danak.