Domaći filmovi koji se prikazuju nenormalan broj puta , a narod ih idalje obožava i svaki put gleda kao da je prvi. Domaće televizijske stanice ove filmove koriste kada ne znaju ni sami šta da puste...

Najbrži način isterivanja fiks ideja, služeći se onom - batina je iz raja izašla.

Uljudan naziv za fenomen poznat i kao "Opet ova muva, jebacu joj mamicu".
Naime, radi se o učestaloj situaciji tokom letnjih meseci. Prosečan čovek reagovaće na sledeći način:
Opazivši muvu prvo na zidu, a potom i svuda oko glave, čovek će posegnuti za fantastičnom spravom zvanom muholovka.
Kada shvati da ta sprava i nije toliko fantastična, čovek ulaže sve svoje nervne napore u savladavanje neprijatelja(u ovu kategoriju spada otvaranje i zatvaranje prozora, razgovor sa muvom ,tepanje...).
Uvidevši da je muvin intelekt na većem nivou od njegovog, prosečan čovek totalno popizdi. Navire bijica najneverovatnijih psovki (takodje poznato i kao predivni trenuci kojima se bogati maternji jezik), fizički obračun poprima svoj maksimum, bacaju se knjige, stolice. Postoje priče i da su mnogi Ei Niš televizori stradali ovako (jer, inače, za sve ostalo bili su neuništivi).
Mentalno i fizički potpuno uništen, čovek će se samo bespomoćno baciti na krevet.
U znak potpune premoći, muva će još obići koji krug oko njegove glave i nehajno, kao kakva vila, odleteti.
Čovek će posledni atom snage utrošiti na reči: "Sledeći put... jebaću ti mamicu...".

Vrsta verbalnog pečata na robnu razmenu kod dece. Od malih nogu smo prokleti da nam se uvek više sviđa ono što su drugom derletu kupili, pa hoćemo baš to da posedujemo, bez obzira što je vrlo često naše i bolje i skuplje. I onda, kad na kraju, posle višečasovnog ubeđivanja za razmenu dobara, koje podseća na neko polaganje ispita za rad na buvljoj pijaci zbog svih tih “naj” epiteta i palamuđenja, dobijemo igračku, pitamo još i to da li se menjamo zauvek. Čisto radi sigurice.

Učestala potreba među decom da svesno rade stvari od kojih će im biti loše, opet i opet i opet. U odsustvu psihoaktivnih supstanci, neiživljeni mališani traže bilo kakav trip, pa makar bio najgluplji i najmučniji mogući.

Izraz koji se koristi pri krajnjim izdasima snage u pokušaju da nekoga nagovorite na nešto.

Osoba od koje nema ni traga ni glasa. Nestala iz života svih nas a toliko je bila prisutna da dan nije mogao da prođe a da se ona ne pojavi. Danas, kroz priču uz pivo il' kafu setimo se i brzo zaboravimo njeno postojanje. Kao da je nije ni bilo.

Demo verzija onog muškaraca koji će se maziti posle seksa. Daleko mu lepa kuća, rekla bi moja baba i pljunula tri puta uz zvučno pu, pu.
Svaki trenutak života posvetiće svojoj mezimici, neće se libiti da to šeruje na fejsbucima, instagramima i ostalim đavoljim rabotama, ako je za verovati, opet, gore navedenoj mi babi.
Od njega ne treba očekivati ništa. Prodaće te kad to najmanje očekuješ. Otkazaće ti termin za fudbal u deset minuta do početka, pomeriće godišnji pomen dedi zbog premijere novog francuskog ljubavnog filma "Požuri! Ne mogu da izdržim više bez tebe, militze", jer ga je na to naterala ova njegova i sve tako u krug.
Al' opet. Kad ga bude škartirala zbog asistenta iz stranog jezika II, vratiće se u svoj čopor, a na vama je da mu milozvučno vičete - njiiii.

Nova godina je, za one koji ne znaju, momenat kada zemlja napravi pun krug i vrati se na početnu tačku. Bravo za zemlju. Skoro kao kad ono dete na inkluziji konačno pročita dva ovna na brvnu bez da dobije epi napad pa celo odeljenje sa sve učiteljicom krene da skače da se veseli i da čestita.

Ljudi se okupljaju masovno, slave. Ceca peva za džabe, toliko ju je uzbudila činjenica da se i ovaj put zemlja uspešno okrenula. Vadi sisu na sred bine i odjednom dolazi Veljko posle sedme uzastopne pobede nad konobarom iz kafane dva lovca i sav zadihan kreće krvnički da sisa. Grand parada je u transu.

Zašto toliko nemamo poverenja u zemljine sposobnosti da ispuni jedan osnovni zadatak, koji inače obavlja milionima godina unazad? Jel staneš nekad da se zapitaš koliko je zemlji ponižavajuće jebeno da je svake godine iznova i iznova tretiraju kao debilasto dete koje ne može da pročita dva ovna na brvnu? Naravno da ne, majku ti jebem ja.

Misterija koja proganja narod Beograda od kako je izgradjen trzni centar u bloku 70... Vec godinama mnogi mladi umovi sa beogradskih ulica traze odgovor na pitanje: gde se sahranjuju kinezi? Mnoge teorije su postavljene ali se za konacnim odgovorom i dalje traga

Trenutak kada buduci roditelji to zaista i postaju.Klasicna prica ide ovako:mamu primaju u porodiliste,gde je odmah vezuju na neke aparate i pregledaju,pemeravaju precnike,i mustraju na sto nacina,dok ona ima bolove i moli Boga da se sve sto pre zavrsi.Onda je premestaju u salu za porodjaje,gde se sve svodi na"napni se,sad,sad!!!".Tata za to vreme nervozno grize nokte i seta u krug.Kada se beba rodi,mama je srecna i zadovoljna sto je sve u redu.Tata je raspamecen:"Jooj,sin prvenac,tri i po kila,jooj"!!Onda tata pita mamu"Kako si ti?",a ona se osmehne"Dobro sam ,idi slobodno kuci!(mada je umorna kao konj,i oseca kao da je silovao puk vojske).Tata casti celu ulicu,zove rodjake i prijatelje i pijanci do zore.Ujutro,odlazi u posetu,sav mamuran i neobrijan,ali zabrinut za njih dvoje.Mama ga gleda i zna da je bolje da ne kaze nista.
Na kraju svo troje odlaze srecni kuci,gde ih ocekuje mnogobrojna rodbina,ali to je vec prica za sebe.

Obilazak i bauljanje po nepoznatim delovima svog grada.

Kao i svaki čovek koji se profesionalno bavi vožnjom i vozači GSP-a imaju svoje suvozače, koji im baš i ne pomažu pri vožnji ali svakako su tu.

Pojava suvozača nastaje kada se neki šljaker, najčešće sredovečan čovek, zakači na šipku, prednjeg kraja autobusa, koja se nalazi levo od vozača i započne određenu priču. Ove priče nisu kao one koje profesionalni reli vozač dobije od svog suvozača. Najčešće suvozač vozaču priča o svom poslu, porodici, političkoj krizi sa akcentom na lošoj vladi i na nemanju para da preživi mesec iako se ove 2 timske kolege najčešće ne poznaju.

Majstori nisu hladnokrvni na navođenje svojih trenutnih partnera, verovatno jer je monotonost njihovog posla tolika da i bilo kakvo društvo može biti zanimljivo. Kada jedan od suvozača napusti svoje mesto, njega menja neki koji uđe u bus na nekoj od sledećih stanica i tako u krug.

Iako sad svi mislite na avion ili neko leteće prevozno sredstvo nije to u pitanju. Odnosi se na vožnju lokalnim autobusom koji od dodatne opeme ima samo sedišta, obično saobraća između dva planinska sela. Naravno tu je i vozač zahvaljujući kome u stvari i imamo vazdušni prevoz. Sastavni deo njegovog imidža je mallboro kačket, jer je naravno njegov neostvareni san da bude vozač F1. Kako naravno to nije mogao da postane leči komplekse vožnjom raspalog autobusa samo u stilu Šumahera. Tako da prilikom njegove vožnje po krivinama i nizbrdicama više vremena provodite u odskakanju od sedišta i skakanju nego sedeći. Babama odleću torbe, prosipa se paradajz i ostala cegerska sadržina po autobusu, ali ne on na to ne obraća pažnju jer vozi najbrži krug, autobus urla, purnja ali ne on neće posustati dok se sve ne rasturi po autobusu i dok ne preletite na nečije sedište. Na krajnjoj destinaciji on zadovoljan otvara vrata i pali cigaretu a i dalje se ne osvrćući da pogleda svoje putnike.

Izraz poput 'kad se opanak popapuči' samo što se ovaj izraz odnosi na dešavanja u građevinskoj struci.

Oznacava dogadjaj(ncident) u skoli kada se neki pripadnik neznijeg pola raspravlja sa profesorom/icom, obicna rasprava se dalje razvija u 3 faze:
1.faza nastupa kada se rasprava pretvori u svadju/dreku/vrisku
2.profesor/ica zatim u ocaju daje sagovornici jedinicu/neopravdani/ili minus iz aktivnosti(redak slucaj)
3.tu dolazi na scenu treca i zavrsna faza kada ucenica uplakana i besna onako zivotinjski popizdi , izleti iz ucionice i arogantno zalupi vrata tako da se cela ucionica zatrese.

*NAPOMENA
Ovakvi slucajevi su cesti u obrazovnom sistemu na Balkanu,i bar jednom u zivotu ste ga doziveli(mozda i aktivno ucestvovali).
Jako su retki slucajevi gde pripadnici snaznijeg pola rade gore navedeno*(ono sto oni rade u nekim skolama prevazilazi aroganciju i proteze se u fizicko kao i psihicko zlostavljanje profesora),oni su obicno pasivni ucesnici i sluze da poprate celi dogadjaj smehom i komentarima .Takodje ova pojava nema neku narocitu svrhu tu je samo da pomogne da se prevazidje monotonija u skoli. Nema neke negativne efekte jer posle, sve se vraca u zacarani krug(kao da nista nije bilo) i krece iznova.

Kazanjača je prostorija u kojoj stoji kazan za pečenje rakije (najčešće preuredjena garaža ili veća šupa, a ponekad i odeljenje posebno napravljeno za tu svrhu). E tu se, tokom pečenja rakije, prave maratonske pijanke, takve da su vredne pomena i u epskim pesmama, ako ne i posvećivanja posebnih. Te pijanke traju po par dana, sve dok se peče rakija, a obavezno su prisutni, od strane domaćina svečano pozvani, kumovi, zetovi, pašenozi, tast (tašta ne), šuraci, prijatelji itd., a uvek se nepozvane priključe i lokalne seoske pijandure ('de to da propuste). Tu šta se popije, to je fenomen svoje vrste. Tu bi i zmaj zaglavio na ispiranju. Flaša "sveže", tek ispečene rakije, neprestano se vrti u krug. Čovek koji pije nazdravlja onom narednom u krugu i tako u nedogled. Neizostavna stvar je i meze (sušeno meso, turšija, sir...), jer bi bez toga verovatno svi komplet zaglavili na urgentnom, k'o zmajevi. Bar ja to tako kapiram, i oni su ljudi valjda. Kada se taj ritual završi, ta rakija se kasnije periodično ispija na slavama, svadbama, ispraćajima ili neformalnim večernjim skupovima.

Razlika je u izgovoru.
pizza - kratko i(kao tica), plus malo duze slovo c
pica - dugo i(kao Mica).
Cesto se pizza izgovara kao pica, odatle i razne insinuacije.

Tolerancija na naš način. Kao i druge novotarije i izmotacije nenormalnog sveta, i ovome što nam se nameće se prvo tvrdoglavo opiremo, a onda ga oberučke prihvatimo, ali na svoj način. Može se reći da smo kroz istoriju razvili to u tradiciju i podigli na stepen umetnosti.
Na primer, hrišćanstvo. Eto, imao narod paganizam i nije bio voljan nešto novo da uvozi. Međutim, u zamenu za povlastice, vlastela jeste. A onda su ljubazno ubedili mačem i ognjem narod da to prihvati tako da postadosmo veliki vernici. Toliki da se o Staroslovenskoj mitologiji danas skoro ništa ne zna. Ali, paganizme smo zadržali, pa i jedini slavimo krsnu slavu u duhu umerenosti prežderavanjem i opijanjem. A to je obavezno i na groblju i bilo gde. Posle prešli na zdušni komunizam, pa opet u krug...
Tako i ovo. Prihvatili smo jer nam je rečeno, a i nekako je „in, kul“. Prigrlili smo i to, ali nismo zaboravili da ubacimo nešto svoje i da prvo loše uvezemo, a dobro neka čeka. Mantrički ponavljamo fraze s tim u vezi dok zvučimo k’o prvačići koji nešto recituju ili glume na školskoj priredbi. I verujemo da nam je to odlično, sve dok nam ne zakuca na vrata.

Po njima se igra kad sudija ne gleda.
Povlačenje za muda, prst u oko, zubi u meso, kramponom o slabine.
Sušta suprotnost fer pleju.