Predstavlja poslednji i najviši stadium u evoluciji Srbina, pravi domet i ideal kome treba cela nacija treba da stremi.

Uglavnom je u pitanju osoba srednjih godina sa negovanim stomakom, na dobrom putu da dobije infarkt. Pored glavne karakteristike (urlanja ispred tv-a) kod ovako dijagnoziranih osoba se javljaju izlivi mudrosti koji nisu vezani iskljucivo za sport (u kojima bi dotični bio najbolji trener, selektor, ma jebeš mu mater sam bi ih sve pobedio koliko je sposoban). Upoznat je sa svim mogućim problemima Indonezije, Zairskog monetarnog sistema, suše u Sahari i uz podršku neizbežnih drugara istomišljenika, koji sa njim čine zaglupljujući krug, uvek dodajući jos jedno rešenje za goruće probleme krize i vazda popularno "šta nam ti Ameri uradise"

Jedino što ovim obolela osoba nije svesna je sebe i okoline od 300m oko sebe, u kojoj živi i u kojoj joj se život dešava, potirući svaku mogućnost za i najmanji boljitak sebi jer mu veliki problem predstavlja da shvati koliko mu je loše i da to može da promeni, on sam. Ali zato savršeno vidi 5000km daleko ne bi li slučajno morao da mrdne dupetom da uradi nešto za sebe, (najčešći izgovor je loša situacija u zemlji, pa ako je loša ajde da ne radimo ništa biće nam bolje) već će uvek ostati neopevani strućnjak, ekspert, postižući stanje uma u kome njegovi problemi ne postoje već celokupan način razmišljanja i fokus potiče isključivo iz jedne stvari. TV-a.

U većini slučajeva, ljudski faktor predstavlja totalni zajeb. Koliko god da neko smišlja neki plan po kome će se nešto odvijati ili obavljati, koliko god neki skup gomile stručnjaka osmišljao neku tezu sve to pada u vodu kada se umeša barem jedan čovek koji to podrije svojim ponašanjem.

Utopija ne može postojati upravo zbog ljudi koji su uvek mirođija. Kada je situacija mirna i kada se neki pametnjaković umeša i odvali neku glupost (na bilo koji način), obavezni rezultat toga je pogoršanje situacije. Ako stvari idu loše, neki drugi pametnjaković će uraditi nešto (možda i iz najbolje namere - ali nestručno) i stanje će biti deset puta gore.

Da, naravno da će gomila stručnjaka, savetnika (možda čak i alhemičara) smišljati preventivu tako što će smisliti pod-plan kako se nositi ako se nesi nešto nepredviđeno (tu su uključene i teze o fatorima ljudskog ponašanja) ali, nikada (i nikada) se ne može predvideti svaka vrsta delovanja ljudske jedinke (ili grupe).

Jer, čovek je nepredvidljivo biće, menja raspoloženje (a i ćud) neverovatnom brzinom. Heroji postanu neprijatelji, a neprijatelji postanu još veći neprijatelji. I tako u krug, do sledećeg plana.

Najgluplja moguca knjiga koju mozete procitati

Zvanično, nekad peta liga Evrope po kvalitetu. O da, ispred francuske i holandske lige, a o belgijskoj, turkoj i grčkoj da i ne govorim. Epicentar ex YU lige su bili timovi "VELIKE ČETVORKE" ( ko ne zna ko su ovi timovi, nek pita tatu ), čiji su međusobni dueli bili praznik za oči.
Naravno, liga ne bi bila tako kvalitetna, da se svake godine u trku za titulu ne umeša i neki "mali" klub: Vojvodina, Željezničar, Velež, Sarajevo, Vardar, OFK-a, Radnički Niš... Kulubovi ex YU su igrali i zapaženu ulogu u evropskim takmičenjima, tako da je sasvim normalno bilo da svake godine imamo četvrtfinalistu nekog evropskog kupa, a bilo je i polufinala i finala, i na kraju, i jedna titula ( sad je euforija kad se prođe 2. krug kvalifikacija ). Stadioni su bili puni, a tuče navijača statistička greška.
Nedelja je bila dan za odmor, i dan za fudbal. Ljudi su odlazili porodično da uživaju u fudbalskim majstorijama , sa malom decom na ramenima i tranzistorom u ruci. Tranzistor je bio neophodni deo opreme svakog ljubitelja fudbala, jer se pomoću njega slušala čuvena emisija " Vreme sporta i razonode ", gde su bili prenosi svih utakmica tekućeg kola.
U tadašnjoj ligi gotovo da nije bilo stranaca, a domaći igrači su mogli da odu u inostranstvo tek nakon 28. godine života. U suštini, odlazili su samo oni najbolji, i to samo u vrhunske evropske klubove. Mnogi igrači su postali legende iako nikad nisu u inostranstvo kročili. Bolelo ih dupe, lepo su živeli, igrali dobar fudbal i imali lovu ( otuda i stara izreka: "Ima para k'o Dragan DŽajić").
Sve u svemu, to je bilo jedno fino doba, a onda su se neke čike setile da uzmu puške u ruke. Od tad je otišlo sve u majčinu, i fudbal, a i to fino doba.

Mehanički uređaj za proizvodnju muzike. Ne u smislu sviranja jer je sviranje umetnički, stvaralački čin nego u bukvalnom smislu proizvodnje. Kutija sa nazubljenim valjkom čiji zupci "okidaju" zvončiće, strune i čekiće sakrivene u unutrašnjosti dok majstor verglaš kurblom obrće narečeni valjak.

Ono što je kod vergla karakteristično jeste činjenica da može proizvesti jednu jedinu melodiju koju do besvesti ponavlja. To ga je naročito činilo zanimljivim u sprezi sa vašarskim vrteškama na kojima su mlade gospođice sedele na ružičastim jednorozima u pratnji brkatih oficira i ministarskih sinova. A dok oni ašikuju siromašni dečaci su na gornjoj loži vrteške, skriveni od pogleda, snagom svojih ruku okretali ceo sistem.

U mobilnoj verziji, vergl je imao jednu "nogu" na koju bi ga majstor verglaš nasadio dok mu sa ramena bleji mladi majmun držeći limeno lonče za prikupljanje novčića. Majmun u šarenoj livreji, iskežen u parodiju osmeha.

I dok vergl svira jedno te isto, majmun se ceri prolaznicima koji mu daju novac za ništa, miriše šećerna vuna i karamel kokice, oni dečaci vrte svoj ko zna koji krug zagledani u toplu večeru koja im sleduje. Nije im do ringišpila, ali ga svejedno vrte.

Cirkus. Brejn fak. Tragicna komedija. Deveti krug Danteovog pakla. Gazenje po ljudskoj inteligenciji. Pljuvanje narodu u lice.
Sada, kako novine kazu, dolazi im pojacanje u vidu plasticne, samozvane dive. Njena pojava u skupstini ce svakako izazvati reakcije one normalne Srbije. Srbije kakvu volim.
Posto gospodja vise ne zna sta ce od besa, ona bi u politiku. Ona isto tako kao i nasa nam draga satorska pevacica Vendi, tripuje neki intelekt, govori mnogo, a ne kaze nista. Posto nije bilo dovoljno sto unazadjuje omladinu svojim jako avangardnim pesmama, sa jako malo ukusa, pesmama koje danasnje klinke gutaju kao tablete za dan posle, ona bi malo da se sprda sa celom nacijom. Moze joj se. Ovo je Srbija, nebo je granica, samo nisam siguran za njenu glupost.
Posle ovoga, nista me vise ne moze iznenaditi, truju nam drzavu, a mi samo cutimo. Gledamo svoja posla. Svako je u fazonu: ''Sta mene to briga imam ja svoje probleme''.
Upravo zbog takvih stavova nam i ide ovako. Tonemo sve dublje, a jos nema spasilackog broda na horizontu.

Ni mrtav ni živ. Na izmaku snage.
To je to, zasvetlila je crvena lampica, sve preko toga je rizik, dakle, treba štedeti.

Ono što naša reprenzetacija/klubovi uvek imaju. Ma koliko se pre toga brukali i ponižavali, naši novinari uvek nađu teoretske šanse za naš prolazak u narednu fazu takmičenja.

Izraz kojim se opisuje krajnji stepen odanosti prijateljima.
Osoba koja nikada ne bi izdala svoje prijatelje i nikada ne bi pokušala da im naudi. Takav lik je često nedovoljno zapažen u društvu i obično kad njegovi prijatelji stanu u krug on stoji malo izvan. Ipak uvijek je tu za one koji sačinjavaju dotični kad im je pomoć potrebna.
Ovakvi ljudi često namjerno sebe dovode u nezgodne situacije kako bi izvukli druge i nikada ne traže zahvalnost za svoju žrtvu.
Naizgled samo pasivni posmatrači, često su zapravo jako snalažljivi. Njihova pozicija u društvu podsjeća na poziciju kamermana i ostatka tehničke ekipe (ili kako se već to naziva) za vrijeme snimanja pornića. Uvijek su tu da pomognu ali nikada ne preuzimaju zasluge za finalni proizvod na sebe.
U društvu obično ima zadatke da motri da neko ne naiđe dok ostatak družine vari, neko piša ili se pokušava napraviti neka šteta, tenkuje za vrijeme fizičkih obračuna a u srednjoj školi služi kao ambasador ekipe na časovima da se ne bi primjetilo njihovo neprisustvovanje na istim.
Takvoj osobi je dovoljno da bude blizu onih do kojih joj je stalo kako bi bila zadovoljna a to je nažalost često povod da bude iskorištavana od njihove strane.

Vrlo mukotrpna i prilično skupa obaveza. Ovde se misli na aktivnost, koju vrši osoba “zadužena” da prebroji da li ima dovoljno ljudi za termin rekreativnog fudbala ili košarke. Ukoliko nema, od “organizatora” se očekuje da obezbedi potreban broj ljudi, tako što će naći zamenu za sve stalne članove ekipe, koji su opravdano sprečeni, od kojih se dobar deo njih javlja u minut do 12 da otkaže. Za ovaj deo organizacije on ima, “sve vreme ovog sveta“, na raspolaganju, od trenutka kada ustane do početka termina. Telefonske troškove snosi sam, a poželjno je da ima što veći krug rekreativno-sposobnih prijatelja. Posle termina “organizator” trpi kritike od ostalih igrača nezadovoljnih “karakteristikama” (kvalitetom, ponašanjem, vaspitanjem, lepotom, stilom…) zamena. Sledeći korak je prikupljanje novčanih sredstava za termin. Jedino što je sigurno, je da nisu svi doneli pare, tako da “organizator”, hteo-ne hteo postaje i sponzor rekreacije. Ako ste pomislili da se muke tu završavaju, zaboravljate one, inače stalne članove, koji otkazuju od tog termina za stalno. Tako vam je zagarantovana “zabava” u traženju novih stalnih članova do sledećeg termina (koji ne mora biti za 7 dana, ako igrate više puta nedeljno), a posle sve Jovo-nanovo.

Oldschool osoba je osoba koja ima nekih, 40-50 godina. Može biti i muško i žensko. U jeku mladosti slušala je gramofonske ploče i išla na rok žurke, a u daljem životu pratila razvoj TV tehnologije kako su godine odmicale. Od crno-bele tehnologije, pa sve do LCD televizora.

I sada želi da živi u skladu sa vremenom, pa koristi i internet. Ima fejsbuk i posećuje ga samo jednom dnevno na sat vremena, u glavnom od 21h do 22h.
Uglavnom se prva javlja na chat-u i najčešće jednom rečju.
"Pozdrav (Vaše ime)", ili "Ćao (Vaše ime)"
Naime, takva osoba ne ume da putem interneta izrazi svoja osećanja, što današnjoj omladini veoma dobro ide za rukom. Svaka rečenica joj je prepuna ozbiljnosti, iako ona nije uvek ozbiljna. Ne koristi smajlije.
Dopisivanje sa njom nikad ne može obuhvatiti više od odgovora na pitanje "Šta ima?", jer oldschool osoba nije u stanju da putem interneta iznese svoje mišljenje o drugim dešavanjima koja su možda interesantna za razgovor.
Prilikom dopisivanja sa oldschool osobom strah te je da zbiješ šalu, jer te je strah da će ti odgovoriti sa: ok
Na pitanje: "Šta ima kod tebe?", ne odgovara kao i mi (eo brate, ili klasika... ili smor), već kuca barem 10 rečenica gde nabraja sve od ustajanja do leganja u krevet. Taj odgovor piše oko 15 minuta, dok ti gledaš u "... is writting a message" i refrešuješ window jer misliš da je fejs ubagovao. Taman kad' pomisliš da ti oldschool osoba neće ništa odgovoriti, na tvom ekranu izleće 10m teksta što te opet vraća u prvi plan dopisivanja i stavlja ti obavezu da to prokomentarišeš.
Najčešći naš odgovor na to je: ":D :D ekstra" - jer ne želiš ponovni proces.

Sve to traje neko vreme dok oldschool osoba ne nađe sledeću žrtvu kojoj će napisati: Ćao (njegovo ime) i sačekati da je ona pita: "Šta ima kod tebe?"

Tada ne koristi Copy-Paste, nego opet kuca sve. Taj krug ponovi oko 3,4 puta za veče i onda ide da spava.

Kada uživo sretneš oldschool osobu, uvek će ti pomenuti kako ste se dopisivali na internetu.

Prosto rečeno baksuz, rijetki su oni kladioničari koji dižu pare više puta za redom. Ali i najvećem baksuzu se "omakne" olovka pa dobije pare.

Svetkovina prilikom koje se prikupljaju pokloni za ostale svetkovine.

Šema planirane paljevine s ciljem teatralnog brisa. Posuditi pare od što većeg broja ljudi i zbrisati na unapred određenu lokaciju širim masama nepoznate kote.
Sastoji se od više faza. U prvoj si fini irget, hamal, pokorni sluga, simpatični komšija vedrih pošalica. Onda shvatiš da si dovoljno dugo vremena bio dobar, pošten i siromašan naravno jer to ide jedno uz drugo k'o kopito i konj. Zatim kreneš u neke poslovne kombinacije nagovarajući šefa, rođake, prijatelje, neprijatelje, poznanike, slučajne prolaznike da uz minimalan rizik zarade dovoljno para da kući leže a pare se same plode, plode kraj njih jalovih. U početku ovce nevoljno, vrlo oprezno daju, nepoverljive su. Šatro odradiš koji dil, navlakuša uspela, svi srećni, tapšu te, zaradio si im kintu, dobro je.
Odradiš još jedan krug.
Praviš pauzu. Ovce nervozne, napravili planove od tvog obrta kapitala a ti ne dolaziš.
Još uvek. Neki i nazovu. Čekaš. Važno je nabaviti što više donatora da bi akcija bila uspešna. Krucijalni momenat akcije je koordinisati podizanje novca u istom danu da ovce ne bi saznale da se ispaša obavlja.
Kad vršitelj šeme skupi dovoljno repa na kamaricu, strpa iseljeničku vizu u padže i pali.
Na frižideru ostavi poruku ZBOGOM ŽOHARI.

Blizak "rođak" kritičnoj masi, samo mnogo manje kul. Ima tendenciju da postane sličan svom simpatičnijem rođi, barem što se gabaritnosti tiče i tu se svaka njihova sličnost završava

Statična masa je osoba, humanoid, veoma slična svakoj drugoj humanoidnoj jedinki, s tim što se njeno postojanje svodi gotovo samo na puko postojanje. Ona jede, spava, češa donje ekstrmitete i zeva i tako u krug stalno, svakoga dana. Ona ne glasa. Ona se ne rekreira. Ona ne čilira u klabingu sama. Ona ne radi ništa podno nebesa. Ona se budi, prođe kroz dan kao muva kroz prozor i onda ode na spavanje.

Nije flegma, a opet nije ni lenčuga, a opet je ponešto od toga. Toliko prost organizam, da deluje da je komplikovan. Paradoks. Hoće da se pokrene na akciju, al' je opet mrzi. Brzo se zapali za nešto, još brže se ohladi. Zainteresovana za promene kao što je prosečan tajkun zainteresovan za prava radnika. Onaj mali Kinez što pakuje ajfonove uod jutra do sutra više vremena provede razmišljajući o smislu života u toku jednog jedinog dana, nego što on razmisli o bilo čemu u jednom kvartalu.

Tumaram pustinjom. Sam. Čudni pustinjki čuvari okovani cikličnom mešavinom sazvežđa veliki medved i mali pas jure me na svojim antimaterijskim monomagnetnim tokenima aludirajući usput da smrt Ipčeta Ahmedovskog nije bila uzaludna.
Međugalaktički mač zabio sam u petu svoju blokirajući brzogalopirajući bol koji je strujio mojom hartiijom od vrednosti.
Okrenuo sam se nazad i video hordu razjarenih hiperaktivnih stonoga dok mi je Bugarin zabijao nož u leđa u milisekundama nepažnje moje. Sasvim očekivano.

U toplesu stajala je Ruška Jakić mazeći besnu alpsku kozu u međunožju podno Karpata.
Pobegoh uz pomoć stare šifre levo levo gore gore krug i uradih fataliti intergalaktičkoj manjini ciklama sopova, kao što sam svojevremeno kod Joce astme u igraonici '98 dok je vanvremenska frizura Peđe Mijatovića stajala pred prečkom.

Okupah se posle u suzama kopača kristalne tunjevine dok mi je suncem okovana kraljica leda češljala meku postelju satkanu od mesečevih zraka i tame dovežene iz Rumunije na vašar u Rumi.

Sejo Kalač zavijao je na pločastog mungosa dajući Bosansku melodramu čečenskoj dlakavoj kurvi koja je gurala paklenu pomorandzu Stenlija Kjubrika u reproduktivne organe.

Bio je lep i sunčan dan.

Merica naše osrednjosti, deminutiv života, šaka pirinča, opredmećenje propalosti nekadašnje srednje klase u vidu plastične kante, još jedna potvrda o ulasku u začarani krug na kome se okreće oko nečeg što bi trebalo da bude život, zajedno sa ostalim osrednjim stvarima koje se množe oko nas, hteli ne hteli, led televizorom na akciji u Idei, laminatom koji zamenjuje parket koji je noću škripao lament nad Sfrjotom, pvc prozorima, forma ideale lajt ivericom, second hand robom za koju pre deset godina niko nije hteo da čuje, a sad ćutke oblačimo košulju koja je dosadila nekom švapskom dedi, i još je posle hvalimo. U suštini sve ovo ne mora da bude loše po sebi, jebeš to, stvar je stvar, neću da robujem tome i te gluposti, al ipak, majku mu, odjednom se setiš da postaješ sredina sredine, mediokritet mediokriteta i da polako zaokružuješ svoju priču osrednjosti koja se okreće oko posla sa trieshiljada platom i privilegijom radne subote. I dok častiš komšije i rodbinu i dok svi kao oduševljeno razgledaju ukutkanog polovnjaka kakav ćeš i ti postati za desetak godina, ipak ti nešto otužno dođe sve to, mada se tešiš da ćeš konačno da se voziš ko čovek, dobro, čovečuljak, čovečić, čovučić bar. Nekad beše Jugić sad Puntić, samo ovaj prvi bar je bio nov i naš, kaže ti deda iz komšiluka, a u ovom drugom još kao da se naslućuju, ma koliko vešto isprane, fleke na sedištima evropskih izlučevina, koje postaju potpis u mrljama naše drugostepenosti. Da, mi smo sada drugorazredni i to više ništa ne ispravi, i onda kad, ma koliko pomiren, čoveku dokurči sve to, kao propratni simptom javlja se ono što jedino može da se javi, sladak sirup za bolesnu decu – jugonostalgija na koju niko nije imun, more sete, sećanja i propuštenosti u kome se slatko kolektivno pliva, bakarna boja koju smo jednom na nekom drugom suncu dobili a da nikad ne izbledi, mada sve više podseća na jedan drugi bakar, ciganski.

Najpre, shta je to zidarsko pivo? To je jeftino pivo u flashi od 0,5l. Ovaj naziv ne moze da zasluzi skupo pivo, pivo u limenci i pivo od 0,33l. Zidarsko pivo je ono pri chijem se konzumiranju akcenat baca na kvantitet a ne na kvalitet.
Zashto se za zidare vezuje bash pivo? Zashto se ne kaze zidarska rakija, vino ili ne daj boze zidarski sok. Voda se iskljuchuje. Zidar naravno piju i rakiju ali obichno pre rada. Njima je u opisu radnog posla da budu na Suncu, da se zamaraju i znoje pa zato moraju u organizam da unose mnogo technosti. U obzir dolazi i shpricer ali osnovna prednost piva je ta shto je pogodnije za upotrebu na gradilishtu. Naime, ako se shpricer pije iz chashe, pre svega se gubi vreme na chesto sipanje. Drugo, chasha ima veci otvor od flashe, shto znachi da u nju upada vishe prashine koje na gradilishtu ima u izobilju. Trece, chasha je providna i veca je mogucnost da je majstori ne vide i… Shpricer se moze napraviti i u flashi ali je teshko da se odjednom popije ceo litar pa onda ostaje i greje se. Ovde dakle ne vazi izreka “sipash i ne mislish”. Isto vazi i za chisto vino, a uz to ono i brze opija, a na gradilishtu izmedju ostalog treba i raditi. Najzad treba misliti i na cene. Da bi se dobilo 2 litra technosti treba kupiti litar vina i litar kisele vode ili 4 piva. Ako se izbegavaju luksuzna pakovanja, ovo drugo je jeftinije.
A sada drugachije pitanje. Zashto se sa pivom povezuju zidari? Zashto se ne kaze “radnichko pivo”. Kada se kaze radnici, obichno se misli na zaposlene u fabrikama, sa radnim zadacima za mashinama u halama. Opet, nije ni da oni ne piju pivo ili da se ne zamaraju i ne znoje, ali njima je praktichnija rakija. Lakshe je mogu uneti u fabrichki krug a da ih portir ne primeti. Ko je sa portirom u dobrim odnosima, moze uneti shta hoce, onda mu je sve jedno da li je to pivo ili vino. Na svakoj mashini postoji pult ili neko prazno mesto gde se moze odloziti chasha ili flasha. U najcheshcim sluchajevima, svaki radnik ima svoju kasetu u kojoj osim radnog odela i alata moze da odlozi i ambalazu.
Zashto se ne kaze “seljachko pivo”? Zato shto poljoprivredni proizvodjachi jesu I proizvodjachi vina i rakije. Za njih takodje postoje odgovarajuci izrazi, samo shto su malo ublazeni i neutralizovani, “domace vino” i “domaca rakija”.
Shta je sa intelektualcima? Zashto se ne kaze “nauchnichko pivo” ili “inzinjersko”, “doktorsko” ili “profesorsko pivo”. Zato shto se poshteni intelektualci “foliraju” pretvarajuci se da ne piju. A josh kada bi ih neko video da piju pivo i to josh iz flashe – od dostojanstva ne bi ostalo nishta. Iz slichnog razloga ne kaze se ni “kancelarijsko”, “direktorsko” ili “administrativno pivo”. Mozete da zamislite intelektualca koji kad mu udje stranka, brzo sklanja flashu ispod stola (sa chashicom je to vec lakshe) ili direktora koji poslovnog prijatelja sa kojim je sklopio vazan posao, predlaze, “hocemo li da nazdravimo sa jednim hladnim pivom”? To ne ide.
E sad, onaj ko je smislio izraz imao je u glavi sve ovo, a mozda i josh poneshto. Onda je u jednom trenutku sve te stvari povezao, ideja je blesnula – i zidarsko pivo je rodjeno. Kao shto vidite, treba mi odati priznanje za duhovitost I jezichkom stvaralashtvo, bio ja zidar ili ne.
I na kraju, evo nekoliko predloga proizvodjachima za nove marke piva, naravno zidarskog: “Shut pivo”, “Traktor pivo”, “Pravoslavno”, “Shalter pivo”, “Neradnichko” i “Visak”

Kad nemaš šta da napišeš, samo popljuj drugi klub. Da da da, onaj komšijski. Da, upravo one smrtne neprijatelje. Da, tako, iskopiraj neku provalu iz nekog komentara postavljenog na Blic sport stranici. Tako je, budi srećan kao da si dao gol iz kornera na japancu.

Smor nad smorovima, iritantan do krajnjih granica, trend na koji se lože ljudi kojima je inspiracija došla iz Seksi humora, u najboljem slučaju iz CKM-a ili Maxim-a. Nisu to glupi ljudi (barem njih 4/5 nije), ali je neverovatno da misle da su nekog zajebali i pride mu ga uterali iako nisu homići.

Dobar način za početak besciljnog prepucavanja, za buđenje trolova i prženica iz zimskog sna, za vežbanje brzog kucanja iako im je daktilografski kurs totalna nepoznanica.

A sve je to pomenuto zbog međunarodnih utakmica domaćih klubova, mada ne samo zbog toga.

Crveno-beli se hvale trofejem osvojenim pre skoro 2 decenije (svaka čast). Crno-beli udaraju kontru hvaleći se trofejem osvojenim takođe pre skoro 2 decenije, doduše u drugom sportu (svaka čat). I tako u krug.

I?

In the pedu!!!!
Yeah!!!
Sad ga lomi!!!!

Sreća sreća radost! Misija ispunjena, iritantnost na nivou. Navijanje iz fotelje, internet huliganizam i borba sa neprijateljima "jedinog pravog srpskog sportskog kluba" (to svi kažu/napišu/iskucaju) su "neprocenjivi". Za koga?

Nedosanjani san lokalne ekipe kojoj dani prolaze u pričanju dogodovština ispred jedine prodavnice u naselju. Više im i ne treba, za 'ljeba i pive i Bog da te vidi, samo da se roditeljima skinu s grbače prije te famozne 65 godine.