Proslavjeni holandski reprezentativac koji je harao Evropom prije nekih 20-25 godina, ali u ovom slučaju to je nebitno jer ovdje je riječ o nečem drugom. Rud Gulit je osoba koja jedva čeka da neko dobije na kladionici ili na nekoj vrsti lutrije. Onda mu se zavuče u gaće i oguli ga pa mu itekako prisjedne taj dobitak...

Koristi se u slučaju ekstremnog poltronizma (ulizivanja, uvlačenja u šupak) odnosno kada čovjek toliko kenja (sere) da ne možeš vjerovati!

Ljudi koji vole da svojim rečima dopune tuđe. U zavisnosti od načina na koji to rade razlikujemo nekoliko tipova:

- Opisni. Najzanimljiviji od svih prideva. Duhovite osobe. Imaju veliki fond reči i umeju sa njima. Spremni za zezanje na svačiji račun. Na svaku reč dodaće tri svoje kako bi ispali duhoviti i nasmejali društvo. Umeju i da preteraju, nekad i toliko da nemaju granica pa postaju dosadni, iritantni, nepoželjni. Šaljivdžije.

- Gradivni. Korisne osobe. To su oni ljudi koji će nam učenje učiniti zanimljivijim i lakšim. Svako se susretao sa nekim monotonim, dosadnim predmetom. Uz pomoć ovog tipa ljudi gradivo će nam biti lakše. Sposobni su da od takve materije naprave nešto vrlo zanimljivio i lakše za pamćenje. Vešti sa devojkama, pogotovu sa onima iz unutrašnjosti, često upućuju pozive na kafu i učenje. Šmekerčići.

- Vremenski. Stariji predstavnici ove vrste ljudi. Njihovo vreme je odavno prošlo. Kada se oni ubace u razgovor, rečenice gube smisao. Izrazi su im arhaični i najčešće nisu ni shvaćeni. Zajedno sa mesnim spadaju u najnezanimljivije i najnepoželjnije predstavnike. Jova Radovanović.

- Mesni. Nedruželjubivi ljudi. Dosadnjakovići. Čak i kada se razgovor vodi o nečemu čiju materiju dobro poznaju, neće se uključiti već će se izdvojiti, pa ih ljudi ne vole i ne zovu na druženja. Zato završavaju kao samci, u najboljem slučaju druže se po kućama sa osobama sličnim sebi ali i tada uz minimalan razgovor. Smoriše.

- Prisvojni. Njih velika većina ljudi uopšte ne podnosi. Oni imaju solidan vokabular ali su to mnogo stidljive osobe koje ne vole da budu u centru pažnje, pa se vezuju za osobe koje vole da manipulišu drugima. Drugim rečima, ti manipulatori ih prisvajaju za sebe. Osobe ovog tipa mogu se vezati za samo jednu osobu. Uvek su uz nju i uvek će im biti verni. Čepulje.

Izdajnik i mutivoda, koji nije ono za šta se predstavlja. Kukolj u žitu, uvek spreman da ocinkari, potplati i zavadi, neretko sklon dezinformisanju.

Polazeći od analogije da je jabuka zreo i zdrav sistem, naš crvić neumorno, a za svoju dobrobit radi protiv istog - kopa rupice i tunele, tamani sveže materije iz voća i uzrokuje ubrzano truljenje gde god prođe.

Eh, letnji raspust. Kalendarska jebena dva meseca traju k'o sudijska nadoknada u hokeju. Vreme leti pred očima, i imam utisak da trčim iz dana u dan, trčim u sledeću nedelju, sve više se približavajući mračnoj učionici sa gomilom ulizica, šlihtara, dupeuvlaka i kurvinih sinova, a sve pod rukovodstvom odrtih profesora koji za minut kenjanja na času budu plaćeni više nego terorista u Americi. Ali, zašto, zašto svaki letnji raspust mora imati kraj? Zašto kad mnoge stvari nemaju kraj, na primer uzastopni niz poraza reprezentacije San Marina.
Letnji raspust nisam proveo na nekoj luksuznoj destinaciji, tipa Grčke, a ni na jeftinoj tipa Zlatibora, a ni na siromašno-jeftino-priuštivoj tipa Sokobanje. Letnji raspust sam proveo berući višnje na plantaži kako bih skrpio kojeg soma za nove gilje, jer su stare dotrajale od preteranog vucaranja po svim kafančugama i prostorijama po kojima ide svet kao ja. A usput se i jebalo. Jebali su me u zdrav mozak, k'o kauboj konja. I ja sam jebao. Jebao sam majku i Miloševiću, i Koštunici, i svima. I nedužnima, i dužnima. Letnji raspust? Kita lastina. Niđe veze. I dobih par 'iljada, al ne ode za gilje, već ćaletu za šećer, jer pravi rakiju. Brdo šećera i gomila novca samo za šećer. A rakija, jedva prešla 19 gradi. Voda, voda. Ne mo'š se ni opiti k'o čovek. I šta mi ostaje? Malo zidaj, malo stolariši, malo rintaj, čisto da preživiš. A, bogme i po onoj vrućinetini trebaš se snaći. Jeb'o leto, ma jeb'o i život. Kad god otvorim novčanik, samo lična karta, a i nju bih prod'o kad bi neko hteo da kupi, al koji će mu kurac i moja ična karta? Koji će i meni? Koji će mi kurac i novčanik, kad sam poslednji put pare stavio u njega onda kad sam ih stavio i prvi put. I to ono što je ošlo za šećer, za radžu. Bližio se kraj avgusta, a ja još uvek drk'o. Ne mo'š ništa ni jebati, sve ošle na more. Ostala mi samo seoska jebulja Biljana, ali ona mi više nije privlačna. Videla je više kurčeva nego regrutna komisija. Mada kontam da treba i da joj platim, al odakle mi. Pa kad će kraj jebenog avgusta, hoću u školu. Tamo mogu da jebem, ali legalno, i da budem plaćen, k'o najbolji jebač u školi. Jebem ti i vrućinu, i komarce i sve u kurac, i ove muve mrtve što mi stalno idu na kurac...i na ruke. Jeb'o leto.
Jesam ja to na početku želeo da leto večno traje? Ma mrš u kurac i leto i sve, i raspust. Škola je zakon. I školske fufe. I njihove sise. 'Oću školu. Jebote.