Zoran: Mogli bi Dekija malo da ubace, ceo život je u klubu a nikao da zaigra... Da nema dres mislili bi ljudi da je doktor ili pomoćni trener.
Mile: Zoki nema od ta posla ništa. Dobar je Deki ali on ti je više presedeo na našoj klupi nego Ferguson na Mančesterovoj...Možda bi i mogli da ga puste, gledao sam ga na treningu, nije loš igračić ali to je sad više postala stvar uroka. Čak sam čuo neke klince iz kraja da pričaju kako kad Deki bude ušao u igru, srušiće se istočna tribina a baš skoro vidim da je jedna greda popustila, nije za zajebanciju. Neka ga, nek sedi.

- Ustani se Željo, nešto džangrlja u dvorištu, proveri...

-Sedi sad će crtani, ne treniraj mi živce više!!!

Sin: Baba, daj času vode molim te.
Keva: Ni slučajno, ustani pa uzmi, mladji si, ona je žena u godinama, nju bole noge.
Sin: A daj, bre, radim nešto, ne mogu sad..
Kev: Ma nemoj da lažes, lenčugo jedna, koliki si iščup'o bi konju rep, a ti sve čekaš na gotovo, ustani pa uzmi ako si žedan.
Sin: E dobro boli me uvo, nemoraš ni da mi doneseš.
Keva: Sigurno da neću!
Sin: ...

Ajde ustani sa te stolice, šta si se iskrivio ko upitnik...

U današnje vreme, na lavicu Bakidu me podsećaju tipovi kojima zazvoni mobilni telefon dok stoje u nekom društvu i kao po komandi krenu u šetnju u krug. Ponekad završe po 50-ak metara dalje od društva, a verovatno nesvesno se trude da rastegnu razgovor i time mu daju na važnosti. Možda je to šetanje u krug dok se razgovara mobilnim telefonom podsvesna želja za privatnosti, ne bih znao. Ali, to odprilike izgleda ovako:
Stojimo na gradilištu i pričamo o poslu, kad Saletu zazvoni telefon. On se javlja i automatski krene u špacirung:
- Kaži! – dere se u slušalicu, dok se polako udaljava od nas. - Dobro, videćemo. Ne mogu sad da ti kažem, moram da vidim sa Mišom. Dobro. Kad Stole isporuči kreč i zatvori one limove, onda može da uzme blokove od Velje. (Povećava krugove oko nas, gazeći po pesku i šljunku). Velju ćemo zatvoriti armaturom od Zvonka, znaš da nam Zvonko dođe za one grede. Ma, platićemo mu grede, jebeš Radenka, neka čeka, znaš da Radenku treba ona potvrda iz opštine. (Povećava krugove i sad već neumoljivo gazi po džakovima cementa i kreča). Pa, ne mogu ja da mislim za njega. Ako staklo ne bude isporučio na vreme, uzećemo mu Dekijev kamion. Pa šta ako je Dekijev, on nas nije ispoštovao na vreme. (Kad mu se spomenu njegovi dugovi, dobija dodatno ubrzanje. Već gazi po gomili dasaka iz kojih preteći vire zarđali ekseri). Ne mogu sad da ga zatvorim, čoveče. Jel' mene neko pita da l' imam? Ne! Boli svakog k...c za moje probleme! (Penje se uz sveže betonirano stepenište, gazeći po ivici oplate. Dospeva na sprat, umazan svežim betonom po lakovanim cipelama). Jebem mu mater, sav sam se zasr'o. Ma, ne kažem tebi. Kakvi podupirači, pa trebaju mi, danas sam betonir'o, ne mogu još tri nedelje da ih skidam. Pa, šta ako kasnim, i moja skela je kod njega bila pet meseci, a ja sam iznajmljivao od drugog. Ko ga jebe, ne pada mi na pamet! (U međuvremenu se sapliće o prazne džakove od kreča i cementa, ugazi u baru pored mešalice i pocepa jaknu na armaturu koja viri iz zida. Prekida vezu i vraća se ka nama, sa drugog kraja gradilišta. Izgleda kao da je izvučen iz ruševina posle zemljotresa.)
- Pa jebote, gde je onaj ludi majstor Stole? Kako bre, ovako ostavlja haos na sve strane. Vidi na šta ličim!
Zaista, telefonski razgovori postaju sve opasniji po život.

- ... Stojadine, ovo više ne može ovako, ja mislim da se naša Smiljka zaljubila.
- Stvarno? Nisam primetio.
- Pa kad povazdan buljiš u te tvoje novine, umotali te u njih dabogda!
- E kad budeš znala oće li Amerika udariti na Rusiju...
- Jebli te i jedni i drugi, slušaj ovamo. Jutros je pošaljem po kupus, ona donosi paradajz - dobro, desi se svakom, nije strašno. Ajd i što je krenula motorkom da trese šljive, pogreši čovek a i vazda je bila malo smotana na tvoju familiju...
Al kad je pošla da pomuze bika mesto krave vidim ja - naša se Smiljka za-lju-bi-la.

17.00, stan porodice Milinković-Savić:
- Dušane, a što ti ne izađeš nekad s društvom u kafanu, nisi odavno? Znaš da ja nemam ništa protiv...
- Pa da znaš da i nisam, još od momačke večeri. Ali, ne mari, ja ne želim da mi se ti dosađuješ, cikili-mikili moj.
- Neću se dosađivati, ne brini, gledaću Rudolfa na 24 kičen. Izađi slobodno, samo pre toga skokni do prodavnice da mi kupiš sok od aronije i pakovanje tampona, treba večeras da dobijem...
- Nema frke, draga, evo letim.

17.10, ispred Maksija:
- Alo, Rale, šta se radi?
- Ma jesi li to ti, Milinkoviću? Ili si sad Savić, a?
- Hajde ne zajebavaj, nego šta radiš večeras, mogli bi da se nađemo na starom mestu?
- Moooolim, ne čujem dobro?!
- Mani se zajebancije, nego slušaj. Imam slobodno veče, je l' možeš da okupiš društvo?
- Nije problem, matori, nego ne mogu da verujem... Hajde večeras u 8, da i to čudo vidim...

21.30, kafana "Kod bele butine":
"Zaaaaaaapevajteeeee, sve one pesme stareeeee, sad ona drugog voliiii..."
Zvrrrrrr! Zvrrrrrr! Zvrrrrrrrr...
- Milinkoviću, to tebi zvoni mobilni.
- Momenat... Alo, alo! A ti si, dušo!
- Dušane, alo, kakva je to grozna muzika tamo?
- Pa u kafani sam, s društvom...
- Da, da, ja sam zaboravila kakvu vi muziku slušate... Nego slušaj, Dušane, puca mi glava, poludeću...
- Žao mi je, dušo, stvarno, popij lekić.
- Nemamo nijedan brufen u stanu, ni kafetin, ni andol, ništa... Je l' bi mogao da mi doneseš iz apoteke nešto, ne mogu da se pomerim.
- Ali, dušo, ovde su svi, kako sad da napuštam...
- Pa da, ti hoćeš da ja umrem... A ja sam tebe mogla da pustim da izađeš...
- U redu, u redu, dolazim... Ej, momci, iskrslo mi je nešto, vraćam se za sat, najviše sat i po...

- Limeni, gde je Šone?
- Šone Dileja? To ni Ameri ne znaju, ali ako sačekaš malo pojaviće se...
- Otkud sad Šone Dileja? Zar nije bio Šone Tajkun?
- Bio. Zaplenili mu sve, kažu nije plać'o porez...
- Pa šta sad radi?
- Juri belog zeca po Beogradu...

ustani...stresi prašinu sa ramena...i nastavi da koračaš napred

- Ovaj išijas je počeo da me hvata još kad mi se unuka rodila. A ona sad ima dete.
- Ne seri, baba. Imaš 200 godina, malo li je?

Ajde ustani da mi doneseš vode?
Živ. Idi sam.

-Kolega Milanoviću! Je l' se to vama vrat ukočio pa tako trzate??
-Pa... Ovaj.. Od promaje!
-Gledaj u svoj rad, nemoj da mi se bacakaš tu kao neandertalac!

- De si, mačko, šta ima?
- Brate, od kada se ortaci nazivaju životinjama ženskog roda?
- Ajde šta sereš, to se sad tako kaže.
- Dobro, kučko.

Četvrta godina, dvočas sociologije. Profesorka koja predaje jednoličnim tonom tako da bi uspavala i narodnjaka na koksu, priča zanimljive priče iz života Žan Žak Rusoa, Maksa Vebera, Karla Marksa i ostatka te vesele družine. Odeljenje se isprevrtalo po klupama, ljudi cure sa stolica, ortak iz zadnje klupe pali upaljačem ruku da bi se razbudio, drugarica koja sedi do zida udara glavom u isti... U polusnu, jedva drzeći glavu da ne zvekne o sto, cimam drugara iz klupe koji pokušava da gurne zaoštreni kraj olovke što dublje u uvo...

- Brate, kolk'o je sati, života ti? Kad zvoni?
- Ne znam, jeb'o te, trebalo je da zvoni pre pet minuta, al' koliko vidim sekundara je počela da ide unazad.
- Pazi stvarno... Ako nastavi ovako vratićemo se u pelene. Brine me samo kako ćemo da stignemo kući.

- Mikice sine, mama ide u frizerski salon u 11h, šta želiš da ti spremim za doručak?
- Paaaa, umuti mi jedno žumance pre doručka i kupi jedan limun, pa prelij file od lososa sa limunom i obari malo pirinča. I mama molim te, zagrej mi moje papuče sa Miki Mausom, jako je hladno, a neću da se razbolim i propustim reviju večeras.
- Hoću sine. Je l' onaj momak što te je sinoć dovezao bio Jovica sa posla?
- A ne, to je mi je drugar iz teretane, često radimo noge zajedno pa se pomažemo.
- Ide mama da spremi doručak.