Majkl Kolins je baja koji je morao da čuva spejs-šatl od vanzemaljaca dok su se Nil Armstrong i Baz Oldrin šepurili i zabadali američku zastavu po Mesecu. Zato Kolinsa više ne pominju ni nastavnici geografije dok za ovu drugu dvojicu zna svaki pristojniji vrabac. Upoređivanje sa Kolinsom govori da je dotični neupečatljiviji od driblinga Marka Pantelića i glume u seriji Ally McBeal, te da ga ne pamti ni devojka kojoj je skinuo mrak.

Opušteno pitanje mirnog čovjeka, nakon pijanke, prije nego što napusti lokal. Umjesto da provjeri da li je platio sve što je popio, njega interesuje ovo drugo, važnije za njega. Lokalo se mnogo, slale su se ture, vrćelo se prstom i udaralo u zvono. Ko će sve to popamtiti.

Ono što nam je u narednom periodu obećao premijer Cvetković i na taj način svima stavio do znanja ko je ustvari odgovoran za programsku šemu RTS-a.

Naziv za osobu koja prekomerno i prekovremeno radi, ne izlazi napolje, zaraste u kosu i bradu, a kad pogledate takvu osobu, pitate se gde mu je život.

Pitanje koje koristiš kada vidiš devojku sa dlakavim rukama i brkovima.

Posprdna izvala koja se koristi kada neko izgleda mnogo starije nego što jeste.

Personifikacija nečije profesije i način da se dočara da od toga zarađuje za život.

Je kao autobus.

Pitanje koje je nekada davno postavio neki pristojan razbojnik na divljem zapadu, i od tad svi pljačkaši pre nego što žrtvu ubiju da bi je opljačkali, lepo prvo pitaju. Koliko je samo ovaj izraz života spasio...

Odgovor Hemingwaya na svoje pitanje u knjizi "Kome zvona zvone?" nakon što si je oduzeo život sačmaricom.

Izreka, izraz, šta li...koja nam pokazuje da poklon koji smo primili od nekog je uvek iste vrednosti kao i taj naš darodavac. Odnosno, niko ne može da da/pruži iznad svojih mogućnosti.
Udara i malo u genetiku, ali sa malo drugačijim značenjem, primenom ovog izraza dolazi se do zaključka da je sin malo napredniji od svog oca.

Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to malo, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Kratka konstatacija sa jasnim značenjem, kad je neka trajna radnja konačno svršena, što znači nema više, jednom rečju: gotovo.

Mač sa dve oštrice. Kakva knjiga? Kakav film? Neka hororčina? Neka tragedija bljutavo epskih razmera? Neka knjižurina od hiljadu strana gde glavni junak na petsto i nešto piše kako ne zna šta će sa sobom, a na sledećih četristo kako ništa ne preduzima povodom toga?
Je li, bre, zašto ja moram da živim kao u nekoj knjizi, samo da bi ti i još neki analizirajući iz fotelje rekli da sam ja stvarno živela? E, pa neće ga majci.

Šta ako ja hoću da živim kao u nekoj knjizi, koju niko ne bi čitao, sem kad ne padne u bedak jer je crk'o frižider, pa se pivo ugrejalo, a i propao sladoled.
Znači, nešto normalno, relativno dosadno i pre svega pušteno na miru kao ta knjiga.

Četa bogova kojima je čitav život prošao u hedonizmu. Jedino što su radili je krkanje ambrozije, pijenje nektara, maltretiranje pučanstva i jebanje. Jebanje do besvesti. Jebanje sa svim i svačim: mamom, tatom, decom, sestrom, životinjama, čudovištima...Baš neki smerni bogovi.

Puna kapa. Od koga je dobro je, za koga je još bolje. Ovaj se izraz obično koristi za koristoljubive kretene koji ne znaju da cene pomoć i usluge i nezasiti su u tome. Iako nama proradi zdrava svest da bilo kakva vrsta pomoći nema više nikakvog smisla jer poučeni starom narodnom, ''Ciganki možeš da daš svaki dan, nemoj samo Subotom, ko da nikad dao nisi''.

Komentar koji se moze cuti od muskaraca kada vide neku zenu u srednjim godinama koja je uradila neku od kozmetickih operacija.

Lik koji na bazenu, dok svi ortaci normalno snimaju ribe, komentariše muškarce i uporno tvrdi da nije gej.

Sve nam je crno,samo nam je kuga bela.

Riba koja se kreše sa matorim likom dok je mlada, da bi posle mogla da se kreše sa mladim kada bude stara.