Još jedna fora za prelazak preko reda. Počneš da kašlješ ko' raspali tuberan, i kad te pitaju da li si dobro, kažeš da vučeš neki gadan virus već više nedelja. Pustiće vas preko reda, zabrinuti za svoje zdravlje, i oni najzadrtiji penzosi, koji inače ne puštaju ni trudne žene sa malom decom!

Fin način da se za nekoga kaže da je lud. Nikako u pozitivnom smislu. Fitilj mu je dužine hobitske picajzle, i lako je zapaljiv u dodiru sa svim i svačim. Fin momak, ako je u kafanskoj tuči sa tvoje strane.

On ne ulazi na prva vrata u bus, ulazi kroz prozor. Vozačev. Bolji njega kurac što si ti Mbutu iz Abidžana i što samo prodaješ Dolče Tabani torbe u Veneciji da bi platio reket pohotnim lavovima u domovini. Zabošće te ako ga samo pogledaš. Ne daj bože da mu kažeš, 100 dinali sat bato, grafikon broja poseta lekaru ekspresno skače. Ne zanima ga što ti u svom jugiću sa otvorenim prozor krstariš gradom uz opuštajuće zvuke Sinana ili Jami. Ako se njemu ne sviđa pesma, iščupaće ti njegovim ručerdama cd plejer i nabiti ga u nozdrvu. Bolje da ne znaš gde bi amortizer mogao da završi.

Ako mu slučajno dirneš ribu ili sestru, doviđenja! Aj zdravo! Na mobilnom mu je na kecu memorisano pogrebno. A na dvojici kuća-Laza Lazarević. Povremeno se javi gajbi da se načestita nove godine svim prisutnim. Draže bi ti bilo da si pijani Ciga koji je zalutao na stadion Rada, nego da ga očešeš ramenom na ulici. Džaba ti i ako si hendikepiran, tj. živiš negde u Malom Mokrom Lugu. Sve i da si retardiran kao vrabac paraplegičar loše ti se piše ako sretneš ovog lika.

Raditi nešto sa žarom i poletom kao da te za to debelo plaćaju. Ludački se koncentrisati na posao i odrađivati što brže i efikasnije, sad sa užitkom ili ne, to i nije toliko bitno u celoj priči.

Rat u svakoj zgradi sa minimumom od 2 tinejdžera. Počinje pojačavanjem zvuka jednog da bi uživao u muzici. Zatim kreće opšti rat bez pravila.

Osećaj koji, bar po meni, malo šta može da prevazidje. Naročito ako se gore pomenuti ritual obavlja vikendom u ranim jutarnjim časovima. Hodate ka kući, srećni što ste napokon došli na red u pekari od silnih penzionera koji logoruju ispred pekare od 5-6 ujutru, da bi razgrabili najjeftiniji hleb. I dok razmišljate o tome kako ste oduzeli red komšiji iz zgrade preko puta, osetite kako iz kese dopire miris vrućeg, taze hleba, što je moj deda govorio. I ko može da vam zameri ako vam padne na pamet: "Ej, štrpnjuću malo sa oba kraja". Kada uz one hrskave zvuke odlomite vruće "dupiće" od hleba, pa ih okusite, to je nešto najbliže raju, u to doba dana. Dok onako lagano, zatvorenih očiju žvaćete, zaboravite na sve probleme. Zaboravite na školu, besparicu, to što vas je devojka ostavila. Zaboravite i da ćete da dobijete prekor od ćaleta zato što ste mu pojeli omiljeno parče hleba, okrajke, pa sad ne može da maže domaći sir i čvarke na nji'. A nekako vam se i čini da dok grickate hleb na putu do kuće, mnogo brže stignete kući, nego što vam je trebalo do pekare da dodjete. Tako da, možemo reći, da za ovaj ritual možemo da upotrebimo moto iz reklame za "Milka" čokoladu, malo izmenjen, naravno. "Jedan štrp, i kući ste".

Biser mudrosti koji je izgovorila baba od jednog ortaka, nakon što ga je gledala kako na jutarnjem programu RTS-a repuje svoju obradu ''Hedovine'' od Ajsa i Prti BGa.

Kad lik u kolima ispred tebe opere šoferku dok vozi pa poprska tvoju. Teška posla, još ako ti je jugo noviji model, tu negde iz varljivog leta 68' pa mu brisači rade "ali nešto zebavaju" pa moraš da uključuješ brisače tipa "ruka kroz prozor pa dokle dohvatiš", ume da bude zajebana stvar...

Idilična mjesta na raskršću vremena kariranih birtijskih stolnjaka osamdesetih i sedamdesetih, novih trendova u muzici, nestašica osnovnih kafanskih potrpepština i slobodnog nošenja dugih cijevi od strane svake druge budale.
Piva obično nije bilo, a kad dođe radilo se o ratnom plijenu lokalnog bataljona koji je na istom zaradio dva boksa cigara što je gazda kafane prošvercovao preko Rače. Od žestine je bila domaća subotička, a ponekad Vinjak ili Stari Brendi koji su došli u paketu sa onim cigaretama namijenjenim za robnonovčanu razmjenu.
I gazda je morao da bude budala, zbog gostiju. Pilo se najčešće iz flaša, a ponekad i iz plastičnih čašica. Šank, na kome je bila zabodena sikira sa natpisom "KUSUR" kitili su obično najveće lokadžije iz kraja koji su uz svoje šank stolice imali prislonjene papovke i poneki kalašnjikov. Muzika se puštala na kasetofonu, a sav repertoar se nalazio na kasetama uredno poslaganim u kutiji za cipele proizvođača "Borovo".
Nerijetko su bile gužve. Zapravo, bez gužvi nije išlo. Najčešći razlog tučnjava, i čestih pucnjava, a bogami padala je i poneka zelena, bile su lokalne radodajke koje se nisu štedjele zarad spuštanja nivoa silovine članova lokalnog bataljona. Članovi su se miljenjali, znala je da osvane i poneka osmrtnica na vratima, ali sve se to zaboravljalo sa povećavanjem nivoa alkohola uz zvuke nanovijih turbofolk hitova tadašnjih izvođača, nažalost i sadašnjih.
Ipak, kako je vrijeme prolazilo, rat je stao, granice su otvorene, izmijenili su se trendovi i ovaj oblik ugostiteljstva je lagano izblijedio...

Nekada je bio jedan od onih što jebu kevu i zavijaju sarmu. Bar on tako priča. Sada izgleda sparušeno ko lice Josifa Tatića dok uživa u blagodetima soka od maline. Izduvao se kao guma za poniku sa banana-sedištem, kupljena u Čehoslovačkoj na rasprodaji kod bugarskog Rumuna brke.

Omatorio je. Ali se oseća mlado. Premlado. Najgora varijanta klimaksa. On nema nagle promene raspoloženja, on se psihofizički oseća kao druga osoba. Ponaša se kao napaljeni tinejdžer iz Kaluđerice sa sekirom u džepu koji mnogo voli da navija za svoj voljeni tim dok, tom istom sekirom, iz ljubavi prema klubu, seče protivničkog navijača. Vođen krilaticom volim sve što vole mladi gazi kraj druge, i početak poslednje, trećine života. Kao list u jesen, svakim trenutkom sve niže i niže pada. Ubrzano tone na lestvici života.

On misli da tako treba. Da proćelavu tintaru, sa koje se bore pružaju kao roletne, izbaci kroz prozor svog nabudženog auta i tako krstari kroz predele niskog morala, uz zvuke degradirajuće muzike pojačane na jako. Utegnut u neku kožnu jašu, uske farmerice, i paćoti lakirane cipelice, po mogućstvu florescentne sa karanfilima, traži lovinu. Luči testosteron više nego mladi pubertetlija, nejebač. Misli da je srednjoškolac, dok mu se u očima vidi starost i da mu je vreme za visinske pripreme za otvoreno prvenstvo Kalemegdana u šahu kroz koju godinu.

Najzanimljivija podgrupa komedija ,najcesce glavni heroj sa nozekanjom ala Rambo masakrira sve pred sobom bez ikakvog reda (mada mi se uvek cinilo da nosi i notes) ali igrom slucaja veoma "jako" obdarena devojka prezivi naravno posle iscrpljujuce jurnjave po predelima nalik na one iz emisije Lov i ribolov !!

Rečenica kojom se uspešno završava svaka prepirka pri kojoj osoba 1 (u većini slučajeva drug ili drugarica eventualno dalji rođak osobe 2) zadirkuje pomenutu osobu 2 koja je upravo prokomentarisala fizičke, u ređim slučajevima intelektualne iliti "duhovne" atribute osobe 3 čije su upravo okačene slike na facebook - u od milošte nazvanom fejsu sakupile više "lajkova" nego što si ti sličica fudbalera svih Svetskih prvenstava od '90 i neke koje zaboravljene kupe prašinu u tami tvog podruma.

Opaka bolest, odnosi se na osoba koja prolazi kroz različite muzičke epohe. Recimo, čuje u seriji dobru rege pesmu, i preko noći odluči da pusti kosu i napravi dredove, da počne da puši travu i da sluša samo rege muziku. E, sad, stvar je u tome što on ne zna niti jednu rege pesmu jer je do juče uživao uz zvuke Vitoroga, te se odlučuje na siguricu i skida Best of reggae music sa torent sajta. Taj dan je u opakom rege fazonu. Sutradan se zakaže pijanka kod ortaka, haus muzika, ludilo. Jebe mu se više za rege, haus je Bog. Pušta se snimak koncerta Fatboy slima, laseri, ekseri, strobovi, pičke, alkohol, brz ritam. Odlučuje da sutra kevinim hidrogenom izbeli kosu, napravi od kose čuvenu Bekamicu, kupi fensi maju, tike, šoferske cvidže. Na youtubu se gledaju nastupi, mašta se o jebanju cupi iz kadra. Dođe veče, zove cura na večerinku. Sveće, romantika, ruže, Sergej, Jabuka, lagane stvari. To je muzika koju on želi da sluša, to je ono što ga ispunjava uz voljenu osobu. Nakon što pojebe voljenu osobu, i odsluša još par hitova Saše Kovačevića, uzima taksi i pali ćiku. U taksiju trešti Metallica, srce zaigralo. Cupka noga. Adrenalin. S vrata na Pirate bay da se skine Best of Metallica. Od sutra crne majice, masno ispod oka. Surfuje se u potrazi za instrumentima, gitarom. Što zajebanijom, da je u obliku strele i da na jednoj ima dve gitare. Sabajle, komšija zida obor, a iz kasetofona Žare i Goci pevaju o velikom srpskom kapetanu. Ne da srce mira...

Tip koji je poslat sa sela, od strane roditelja, da bi izučio zanat, kod svog ujaka, proverenog iskusnog keramičara, koji je desetak godina radio u Rusiji, a nisu mu nepoznanica ni Irak i Libija, priča se da sam Gadafi još uvek sere u šolju čiju je dasku prvi, ujak, zamočao. Novonaseljak živi u neomalterisanoj kući,"stavljenoj pod prvu ploču", negde na okrajku grada, koju, mu je otac započeo još davnih "Antinih godina", sa prilično velikom okućnicom za gradske uslove. U slobodno vreme obrađuje lep,pretežno šljivama zasađen, voćnjak uz zvuke Sinana Sakića koji odjekuju okolinom sa muzičke mini linije čiji zvučnici, specijalo za tu priliku, stoje na prozoru kuće koji gleda na dvorište, to zavijanje ponekad nadjača lavež ogromnog šarplaninca vezanog lancem ispred položenog limenog bureta za naftu, koje je ujedno i "kućica" psu.Prezire zapad i Ameriku i časti celu kafanu kad reprezentacija Srbije pobedi u fudbalu. Auto još uvek nema ali je kibicovao jednog golfa, čeka se samo finansijska injekcija sa sela. Na žene gleda kao na nužno zlo, "omrsio" se dva puta od dolaska u grad, prvi put kad je ujak nagovorio svoju staru jebaljku da omladincu pokaže "neke stvari", a drugi put kad mu je mlada kasirka iz obližnjeg maksija, u danima pojačane reakcije na dejstvo feromona, uz račun tutnula u ruke i broj svog telefona, ponešena utiskom koji su odavale njegove žilave, od ramena, dlakave ruke i crno lice prekriveno trodnevnom bradom.

Ono što se dešava početnicima u nekoj oblasti kada se prvi put susretnu sa nečim što je objektivno kul, ali što je inače standardno i što posle kratkog vremena (zbog toga) i prestaje da bude predmet divljenja i počinje da se podrazumeva.

Ključ uspeha za opstanak u bilo kojem većem kolektivu. Ako ti je jedina želja da odradiš šta imaš, da za to budeš plaćen i da sve vezano za posao ne nosiš kući - sve što treba da uradiš je sledeće:

Budi lud, pod jedan. Ne, to ne znači da treba da glumiš kancelarijsku budalu. To samo znači da ne treba da obraćaš pažnju ni na šta. Bole te baš ko se s kim igra "pčelica, roda i cveća", ko je koga zajebao i šta šef radi u slobodno vreme. Ako te pitaju nešto vezano za intrige međ' članovima kolegijuma - nemaš pojma ništa.

Pod dva - budi gluv. Ne čuješ ništa čak ni kada kada čuješ sve detalje vezane za sinoćnu terevenku u lokalnoj kafani. Ma, da ti se deru na uvo, ti zamišljaj da slušaš zvuke okeana ili hor delfina u sezoni parenja. U tišini je mudrost, u gluvoći - spas.

Na samom kraju, pod rednim brojem tri (ne daj se prevariti: ovo je najbitnije) - budi glup za ceo bataljon glupaka. Ne, nemoj biti kao ona dvojica iz filma "Glupan i Tupan", ili kao Bil i Ted ili Bivis i Bathed. Jednostavno, trudi se da ne pokažeš da znaš da radiš bilo šta sem onoga što ti je u opisu posla. Zaglavio se štampač? Neka je. I treba da se zaglavi. Treba da zarade nešto ni momci iz servisa za "računare". Koleginicu bole leđa? Ako! Ima muža, pa neka je on izmasira. Š'o bi ti glumio džentlmena, kada em nećeš poentirati, em ćeš najebati na sto i kusur načina. Ne znaš ništa i ništa te ne zanima.

Novi mit stare Grčke. Muke Sizifa, Scila i Haribda i Tantalove muke nisu ništa naspram ulaska u prepunu 610ku ili neki slični broj autobusa. Ulazite negde nakon kružnog toka kod Bežanije. Unutra haraju Cigani sa svojim harmonikicama i kapama za lovu iako u busu voda u flašicama ključa. Penzioneri sede k'o prikovani za sedišta i gunđaju nešto. Upekla zvezda, babe sa cegerima trče po autobusu ako se oslobodi mesto. Isti ti penzioneri kontrolišu atmosferu u svakom smislu. Ako li ih neko samo pogleda popreko, ili ne daj bože slučajno se nasloni na njih sledi kataklizma. Višednevni znoj kruži vazduhom, a sve Ciganke samo mašu lepezama a njihove bebe plaču i seru u pelene ili šta god da nose. Nije provereno, ali neki sa zgloba busa cene da se neki matorac tamo usrao. Muve se kolebaju da uđu. U tom trenutku sve stoji. Mrtva tišina. Neko odpozadi viče: 'Ajde majstore teraj ovo govno, pogušismo se ko Jevreji... Mašina kreće uz zvuke i pokrete prasca na klanju. A onda kod Jakova ulazi neki klošar koji se nije kupao cirka 4 godine sa flašom (plastičnom naravno) rakije i prosipa je nekoj babi po krilu. Neko lomi prozor, vrata se otvaraju i rulja je pohrilila napolje. Stigli ste do zadnje stanice. Hvala što ste se vozili GSP-om, nadamo se da ste uživali u vožnji i da ćete biti naši gosti opet. Nazad do kuće iznajmljujete taxi jer u to govno od busa ni muva ne bi opet ušla.

Sinonim za dobru kupovinu.

Konačni i nepobitni dokaz da teorija zavere protiv srpskog roda zaista postoji, i da su sile sa zapada i istoka ozbiljno rešile da nas za sva vremena istrebe sa kugle zemaljske, i tako uklone najveću prepreku na putu ostvarenja njihovih nečastivih planova - naš vrli i hrabri narod. Tamo gde su zakazale invazije, pokoravanja, danak u krvi, nabijanja na kolac, dva svetska rata, bombardovanja osiromašenim rudama, oštra propaganda..Odgovor je našla tehnologija. Pošto su zlikovci iz senke shvatili da smo otporni na mučenja, glad, žedj, dvadeset godina besparice..Rešili su da nas upropaste tako što će nam u ruke dati oružje za masovno unuištenje, bez uputstva za pravilno korišćenje istog.

E pa pička mu materina! Televizor, i internet i da vam oprostim, ali mobilnu telefoniju!? Nikada! Preživljavalo se nekako u podzemlju, duhovne krize nekolicina je uspevala da pregura uz knjigu, napolju, odbijajući gledanje reality govana, nedeljnih popodneva i prepodneva, čak smo odoleli i fejsbukmanijačenju. Gledanje klipa kako lik seda na čašu i konj jebe raspalu kretenku je bilo iskušenje veće od ostalih, no i to se dalo iskulirati..

Ali kada ste u promet pustili mobilne telefone na kojima muzika može da se sluša bez slušalica, prevršili ste svaku meru! Da, da, pogodili ste - oružje masovnog uništenja srpskog naroda su upravo ono seljačko, prosto, jeftino i zatucano u nama, što se prenosi s kolena na koleno već generacijama, a nasledili smo od pra - Srbina, Adama.

Tako su Japanci, u korelaciji sa Amerikancima, Nemcima, Austrijancima, Kinezima, Novim Zelandom, Kanadom, Alžirom, Engleskom, Francuskom i Zelenortskim Ostrvima, osmislili akcuiju uništavanja muzičke scene Balkana bezukusom, a nakon toga smo dobili modernu mobil - tehnologiju, da vidimo šta nam je sa njom činiti. Sveprisutni su! Strani špijuni, plaćenici i agresori, uzurpatori duševnog mira, srednjoškolske ćurke iz bogatijih kuća, šabanija koja je uvaljala drogu za nokiu, šabanija koja je nokiu zaradila prodajoma krompira i paprika, matora Ciganka kojoj je sin iz Beč poslao čudo tehnike da slušanje Nina i Safeta Sušića podeli sa vascelim svetom..Deca bogatih tata iz trećeg razreda osnovne škole..Svi oni misle da je kul da baš svi slušaju ono što se njima dopada, i da to čuje apsolutno ceo gradski autobus, pijaca, trg, ulica, kafić..

Postoje razni modeli razglasno - slušačkog ponašanja:

KUL SAM BAŠ - tip, obično mladja populacija, urbanog karaktera i ruralnog vaspitanja, hoćni da istraju u nameri globalizacije muzičkim bezukusom. Obično slušaju rihanu, gagu, djusa, zvuke plodne oranice ovdašnje estrade ili silikonski melos.

BOLI ME KURAC PIČKA VAM MATERINA - tip, uglavnom matori svet, gastarbajterske majke i sinovi, naloženi na čergarske i dibidus treš zvuke koji dopiru iz već krčećeg zvučnika čudne sprave. Ne umeju da ispišu poruku, no to ih ne sprečava da napune telefon sa 4 gigabajta ušne paganije koju im je ubudžio jedini momak iz selo koji prebacuje muziku iz one velike plastične kutije koja ima i ekran na kom se vide deca iz tudjine i sa njima se priča ne zna se kako. Preko kabla valda.

DIKA DEDINA - tip, redja populacija koja naglas pušta unuka kako recituje Petliću pevaču ili Za rodjendan rešio moj tata. Tako se ostatku sveta stavlja do znanja da je familija koja poseduje razglasnimobilni plodna i ostavlja potomstvo koje će povući na mušku stranu familije zna se.

Deca slušaju cecu ili šta je već popularno u odeljenju, ili se slušalo na jednodnevnoj ekskurziji u autobusu, kada se osećivao Arandjelovac.

Decu poštedite. Ostale, stare, mlade, stare i slabe ili kockaste i ćelave, onesposobiti a potom dokrajčiti - rukama, nogama, hladnim oružjem, vatrenim oružjem, bacačem plamena, gaženjem kolima, bacanjem sa mosta. Previše ih je, sad je kasno za bežanje - nema više gde da se pobegne.

Totalno suprotni ljudi od flafičastih šljapkaroša po guzici sa raznih betonskih i travnatih fudbalskih borilišta.

Ljudine, Srbi, Monarhisti. Ne liče uopšte na fudbalere sa malih ekrana koji se ljubakaju u obraz, tapšu po guzama, manekenišu i grle, a jedino što ih vezuje je to što igraju isti sport. Doduše, za razliku od ovih profesionalaca i onih koji glume profesionalce po betonu, igraju za džabaka i samo iz ljubavi.

Gelovi, kreme i losioni su kod njih zabranjeni, a postoji i određeni kodeks pri odabiru dreseva u kojima će nastupiti. Znači ne može Barsa, ne može Arsenal, nikako Palermo, nikako Fiorentina i ne sme dres kluba koji su kupili neki Arapi.

Poželjno je da se nosi Partizanov, Zvezdin ili dres Srbije, a ako je baš taj prljav do neprepoznatljivosti, oblače se dresevi grčke braće Olimpijakosa i Paoka ili dres nekog gotivnog stranog kluba kao što je Vest Hem, Napoli, Lacio ili tako neki zvučni incidentni klub. Posebno se cene dresevi srpskih niželigaša ili svih ostalih prvoligaša, ali ne Vojvodine i Novog Pazara. Postoji mogućnost ako se nema dres, da se obuče neka majica, navijačka naravno ili majica nekog lokalnog mesnog prerađivača.

Patike ne smeju da budu drečave, posebno ne roze, a najbolje je uzeti crne ili odnedavno čak i bele, a bilo koje druge boje povlače namerno udaranje kako od strane protivnika, tako i od strane svojih saigrača.

Kada neka ekipa postigne gol proslavlja ili tako što se krsti tri puta ili tako što imitira pokrete i zvuke pucanja i bacanja bombi, a ekipa koja primi gol, koristi motivacione govore Vojvode Šešelja da se psihički povrati i uradi hitar kontra udar na protivnika.

Posle utakmice se pije pivo ili rakija koja se nosi u bočicama akva vive da bi se odavao utisak sportista i sarkastično prozivali ljudi koji u tim flašicama nose vodu.

Najveća neuroza našeg vremena.
Proizvodnja... Kontam da je bradati čika imao prava kada je rekao da su prve države nastale kada je došlo do viška u proizvodnji. E, pa, onog trenutka kada je došlo ne samo do viška već i do činjenice da su skoro svi svuda počeli da proizvode iste stvari, javila se potreba da se smišlja nešto što drugi nisu kako bi se kao takvo lakše prodavalo. Ne bi se "Jabukini" proizvodi, uprkos objektivnim nedostacima i visokoj ceni, tako dobro prodavali da nema tog marketinškog momenta o "posebnosti" i "pripadanju eliti".
Zatim umetnost. Slikaru je dosadilo da slika sto pejzaža slika tehnikom ulja na platnu, muzičaru je dosadilo da piše simfoniju kada sva publika već zna da će, ako je već u C-duru, druga tema biti u G-duru; književniku je dosadilo da razvlači čitalaštvo pričom o katarzi... Zato je slikar odlučio da zajebe stvar i stavi onu golu žensku na sred platna, muzičar da ponudi publici grozne zvuke pritom sa scenama javnog žrtvovanja, a književnik knjigu bez ikakve poruke i radnje.
A vojnik? Vojnik je odlučio da zajebe neprijatelja tako što će ga udariti tamo gde je najmanje logično, i potpuno van svakog viteštva, tamo gde će ovaj najmanje očekivati- dakle, preko Ardena, a ne u Mažino liniju.

I tako u svemu, od ešarpi, koje će prodati neki poseban motiv, do NASE, koja će svoje finansiranje opravdati time što će poslati par desetina fotografija Plutona.