Misaona imenica za djake masinskih skola.

Kupio sam diplomu. Svaka skola se placa.

Škola, dama kine slemi da je vopi.

Škola gde većina pada na popravnom.

Tužno. Depresivno. Sjebano. Na granici samoubistva. Nikako, jedva, grozno, užasno, stravično usamljeno – eto kako sam ga proveo.

I to ne samo ovaj raspust. Svaki mi je takav. Užas koga se plašim unapred. Horor koji neumitno dolazi. Zimski raspust, letnji, vikendi, neradni dani... Svejedno. Prazna škola je scena postavljena za moju patnju. Pusto školsko dvorište je prizor koje moje oči tera u plač, a grlo u jecaj. Nigde razigrane dečice, nigde, nigde...

Stanujem blizu škole. Direktno preko puta zadnjeg ulaza u školu, uz samo školsko dvorište, na prvom spratu široke stambene zgrade. Tako blizu učenika koji se tu igraju kada škola konačno počne a moje srce se napuni radošću.

Kada nema škole, najviše mi nedostaju devojčice. Poludim bez njih. Nikako ne razumem one koji se pale na nastavnice. Prestare su brate. Nemaju tu lepotu i nevinost koju imaju školarke. Kao da uporediš još neubranu voćkicu sa davno otresenom, izgrizenom jabukom, maskiranom kilom šminke i ružnim kompletima. Fuj. Mislim na nastavnice. Njam! Njam vama devojčice u lepim kariranim suknjicama, sa šarenim dokolenicama.

Probao sam i da se isčupam iz očaja, bazao po gradu, sa samo jednom željom - videti neko dete, poigrati se sa njim. Ali slaba vajde, svi su ili na moru, ili kod bake na selu ili sa mamom i tatom u kupovini. A ja nemam mamu i tatu...

Jedino što me obradovalo tokom ovog pretužnog letnjeg raspusta je njegov sam kraj. Sa jedne strane toliko obradovan što se bliži prvo septembarsko zvono, da sam već sladostrasno počeo da spremam igračke za razne igre sa decom, a sa druge paralisan strahom od nadolazećeg zimskog raspusta, toliko uplašen da mi se više nije ni igralo - došao sam na spasonosnu ideju.

Prijavio sam se da budem volonter u organizaciji Prijatelji dece. Imaju divne programe sa decom preko vikenda i raspusta.

I što je najvažnije, ne proveravaju da li je neko osuđivan kao pedofil. Hehe.

Od sada ću se i ja radovati svakom raspustu!

Odgovor studenata, učenika, na pitanje, kako ide faks, škola ?

Zagarantovano radno mesto za koje vam ne treba nikakva škola.

Osnovna škola nazvana po ocu svih naroda i narodnosti.

smo ustvari svi mi kad smo bili manji (osnovna škola), jer nema tog sporta koji nismo počeli da treniramo. Za sve smo talentovani na 2 mjeseca, ali onda prekinemo i nadjemo drugi sport za koji smo još talentovaniji i koji je korisniji od prethodnog.

Skola posle koje imas sve,a ipak nemas nista.

Kada ti auto - škola svirne da se skloniš.

Svečana promocija diplomaca životne škole.

Osnovna škola popularnosti: "Najkrupnije krompire imaju tamo neki glupi
zemljoradnici".

Najopasniji klan svakog odeljenja.Jači su od štrebera,sportista,wannabe šmekera i svih riba.Odgovorni su za mnoga dela od krađe sunđera,lomljenja krede i žvrljanja po klupi (osnovna škola) do prvih pljuga,buxni,tuča i kontriranja profesorima (srednja škola).Oni su ti na koje se sve ribe lože,svi muški ih mrze jer ne smeju da im odgovore i rade isto što i oni.Oni su ti koji okidaju godine i ponose se time,idu na najluđe žurke i voze najbesnije mašine.Kasnije u životu nikad ne prođu dobro.

Jedna od važnijih lekcija u zanatskim odeljenjima srednjih škola.

Obično osnovna škola oko 5-6-7 razreda. Mada su nove generacije sve naprednije.

Osnovna škola Pivo. U njoj se prave prvi koraci u karijeri jednog alkoholičara.

Batica koji ceo dan provodi u blizini srednjih škola u potrazi za klinkama koje imaju potencijala.

Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.

Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.

Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.

Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.

Šteta, a tako je malo falilo.

Metoda kojom se u Srbiji dodeljuju imena ulica, parkova, škola i sl.