Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.

Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.

Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.

Убио сам једно живо биће.
Нисам се померио од тад. Није било потребе за то.
Немојте мислити да ме гризе савест. Не! Ионако је било при крају живота. Напала га је нека болештина и ето! Пресудио сам му! Олакшао муке! Било је то још у мају када сам и дошао овде! Зато су ме и довели!

Сада је септембар. Не знам који дан по реду. Нисам никад научио да бројим преко дванаест. Нисам имао прилике за то, али мислим да је негде при крају, тамо где почиње јесен и да се дан зове субота.
Газда мој дошао је по мене и изашли смо из собе у којој сам лежао. Ухватио ме чврсто за главу и наслонио je на камен који се окретао.
АААааааааааа!!! Човече па лакше то мало... Није баш био спретан, био је млад. Имао је сигурно више од дванаест година, можда дупло толико.
Добро... Остало је пар ожиљака на мојој глави. Не боли ме, и чак штавише добро ми стоји. Изгледам некако опасно овако наоштрен! Ха!
Испред нас стајало је искомадано тело живог бића које ме је много подсећало на оно од маја. Можда су била браћа. Не баш рођена, али рецимо од даље тетке. Млади газда узео је један овећи комад тог тела, исправио га, а затим на њега ставио још једно. Мислим да то ради због мене. Ипак ме чува.
Подигао ме изнад главе и викнуо: "ЈЕДАН!". У бљеску секунде, пролетео сам кроз онај горњи комад који се разлетео у три дела и забио се у доњи. Ха, како сам јак! Цепам! Газда је узео нови комад за горњи, изговорио следећи број, па следећи и тако смо наставили док се није смрачило.
Уморили смо се, а поготово газда. Није баш навикао оволико да ради. Мислим да је он ишао у школу и да зна да броји до највећег броја на свету.

Данас сам радећи са газдом и ја научио да бројим. Стигли смо до двехиљаде четирсто осамдесет и три. Сутра настављамо!

Ozloglašena srednja škola u kojoj idu samo oni koje nazivamo ološima, delikventima i klipanima. U toj školi su česte tuče i maltretiranja. Riba ima koliko i drveća na severnom polu.

Zbog ovakvog statusa, MOC se koristi kao pretnja deci.

Pitanje koje cesto postavljamo sagovornicima sa kojima nemamo previse tema za razgovor, a nismo ih videli neko vreme.

Forma pitanja varira u zavisnosti od uzrasta i osnovnih informacija koje imamo o sagovorniku (srednja skola, fakultet, posao....)

Viteški način za očuvanje, sada skrajnute, časti. U vreme kada je bila na ceni, a čist obraz bio bitniji od života, problemi su rešavani džentlmenski. Bečka škola u osnovi, bela rukavica u lice, pištolj ili mač, vreme i mesto, pa ko pretekne.

Obavezna lektira u srednjoj poljoprivrednoj školi.

Sekundarna sirovina koju sam morao da vučem sa sobom do školskog dvorišta(osnovna škola),svaki put kada smo polazili kolektivno u bioskop.
U nekim ruralnim oblastima služi i kao "zamena" za toalet papir.

Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.

Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.

Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.

Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...

Zena koja i pored svih svojih pomoci(spremanje rucka,kafe,davanja para itd..) ume veoma dobro da vas demoralise pricom o skoli i opomenama kako skola treba biti na prvom mestu.

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.

Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice...
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
"Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s' očiju dok se nisam predomislio!!!"

Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?

Slabije (sa akcentom na I), termin koji se koristi kad god se ukaže prilika i pokazuje da su šanse da se nešto desi veoma slabe i koristi se takođe kada pwnedujemo nekog, odn kada ga za'ebemo.
U mojoj školi je to prvi počeo da "koristi" profesor fizike ("Slabije da će ti da naučiš indukciju"), i kasnije sam primetila da se 'proširilo' na celu južnu Srbiju. Da li je baš moja škola epicentar, i facebook koji je sve to 'patentirao' iskreno sumnjam, a da li je baš fizičar "autor".. Slabije da znam.

Seoska škola fudbala nalaže ovu vrstu fudbalskog udarca kao deo noge kojim je trebalo šutnuti loptu, dakle suprotno od onog kako si uradio jer si očigledno zasrao.

Igracka koju zloupotrebljavaju ucenici srednjih skola prskajuci sve oko sebe, pa cak i u sred zime. Srecom obicno nadju suparnika, i pocinje vecna bitka dobra i zla, bitka koja ne prestaje ni kad im se igracke oduzmu.

Secam se to je onaj dan kada sam isao kuci po 4 sata iako mi je skola bila udaljena 10 min.A napolju pada kisa mislio sam svet ce da potopi:)

Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !

Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).

Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.

Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...

Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.

Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.

Ako škola ima neki teren iza ili neko dvorište onda je ovo ključno mesto za postizanje ugleda u društvu ili sa druge strane potpuno srozavanje u istom i dovođenje do ismevanja tvog imena.

Devojka koja ide u dizajnersku (škola za dizajn beograd) na smer tekstil.
Poznate su po svojoj promiskuitetnosti i generalnoj nepodnošljivosti. Nekada su dobre ribe ali u većini slucaja su umisljeni morževi.

Škola koja ti ama baš ništa ne znači. Ideš u nju, mučiš se, trpiš kretene profesorske neiživljene, a kad izadješ iz nje-nemaš ama baš ništa! Jedina korist je što pomaže pri ukrštenicama.