Podvrsta endemske Balkanske živuljke. Uz Srpskog, najpoznatije su podvrste Hrvatskog i Bosanskog šefa.
Srpski šef se lako prepoznaje u svom staništu. Odlikuje se gustim krznom koje najčešće viri ispod košulje otkopčane do pupka, a koje mu se mrsi sa takozvanom kajlom što predstavlja pozlaćenu verziju povoca za druge živuljke. Neretko, upareno sa minimum pola kilograma teškom kajlom, poseduje vodootporan zlatan sat što je potpuno nepotrebana mogućnost jadnog sata jer je ova vrsta stvora alergična na vodu i sve vidove upotrebljavanja iste.
Da bi se neki primerak Srpskog šefa imao izložbenu vrednost, Kinološki savez Republike Srbije je propisao da jedan odrastao primerak mora težiti minimum 110 kilograma, a ukoliko je viši od 170, 150 kilograma. Stomak primerka mora biti taman toliki da se prilikom šetnje Srpskog šefa iza ćoška prvo vidi stomak i to mora biti jedina stvar koja se vidi u trajanju 4.53 sekunde pri maksimalnoj brzini živuljke od 4.2 km/h.
Moguće je nepogrešivo primetiti Srpskog šefa i ako je mrkli mrak jer je jedna od najglasnijih stvorenja podneblja, sposobna da urla iz stomaka koliko ga grlo nosi. U pauzi između verbalnih izleta, izbacuje animalne zvuke koji se karakterišu kao glasno ušmrkivanje slina iz petnih žila, pljuvanje preko puta ulice, češanje svojih i tuđih intimnih delova nabreklog tela, šutiranje raznog smeća po ulici i drugo.
Srpski šef se najkomotnije oseća naravno u svom primarnom staništu. Ovo stanište je u narodu poznato kao astal. Poznata je teorema biologa koji su istraživali ovog stvora da je glasnija direktno srazmerno količini hrane koja se nalazi na astalu. U ovom području se raskopčanoj košulji dodaju zavrnuti rukavi, podignute nogavice, zauzima široko-lakatni stav koji omogućava besomučno trpanje hrane u sebe iz svog, a naročito iz tanjira drugih ljudi. Vrhunsko uživanje stvora je kada nakon ispražnjenog astala šest puta glasno podrigne sa hladnim pivom u ruci.
Međutim, primarna osobina Srpskog šefa još nije navedena. Primećeno je da poseduje izuzetnu krvoločnost i mržnju ka jednoj drugoj endemskoj vrsti zvanoj Srpski zaposleni. Srpski šef nalazi duševnu hranu u tome da maltretira ovo jadno stvorenje na svaki mogući način istražujući granice izdržljivosti. Ovo je jedina sposobnost Srpskog šefa za koju se može reći da je u njoj EKSPERT! Posle istraživanja biologa, utvrđena je metoda kojom šef maltretira zaposlenog, a dat joj je radni naziv: "Isisaj krv - sažvaći meso - ispljuni - zaboravi". Bitno je napomenuti da usled neobrazovanosti, Srpski šef nije čuo za značenje reči PLATA!
Iako je stvorenje koje je potpuno ogavno, čuveno je po svojoj snalažljivosti koja ga je i dovela na poziciju predatora. Uspeo je da se združi sa drugom vrstom predatora koja se naziva radnim nazivom neVlada. Ovaj predator je vrhunski na podneblju Balkana, a najbolje uspeva u simbiozi sa Srpskim šefom koji neretko obavlja za njega limarske radove, a u narodu su poznati kao Podmazivanje.
Kao konačna konstatacija je upozorenje: nikada nemojte misliti da je Srpski šef biljojed iako mu praziluk iz dupeta viri!
Voditi politiku kao Englezi kroz istoriju i izmanipulisati nekoga da uradi nešto što vama koristi a njemu baš i ne ide u prilog.
- Vidi onog lika što te popreko gleda. Zar ćeš to da dozvoliš? Na tvom mestu ja bih ga momentalno ščepao za gušu, šta ima veze što je krupniji i što trenira borilačke veštine, mislim da možeš da ga središ, sećaš se kad si onda jednom osvoio seoski turnir u badmintonu?
- Šta se praviš Englez. Hoćeš da se mi pobijemo da bi ti mogao da tešiš njegovu curu dok nas kupi marica.----------------------------------------------------
- Halo, Finska, nećeš valjda da pustiš da vas Sovjeti maltretiraju? Kakva razmena teritorije, kakvi bakrači?! Šta ima veze što je artiljerija napredovala pa sad sa granice može da se granatira njihov drugi najveći industrijski centar i što vam nude mnogo veću teritoriju na drugom mestu u zamenu da se granica pomeri za par kilometara na tom mestu kako moderna artiljerija ne bi mogla da dobaci, to je fora, hoće da vas prevare. Samo vi to lepo odbijte, a ako probaju nešto, eto nas da vas branimo. Šta kažeš? Sovjetski ministar spoljnih poslova pije čaj u Helsinkiju? Već su vas okupirali? Uzeli su mnogo više teritorije nego što su početno tražili i sad traže 20% vaše industrije? Veza nešto prekida, moram tetki da odnesem lek, čujemo se posle... Halo, Norveška, nećeš valjda da dopustiš da vas Nemačka maltretira? Ne, ne, nismo vam mi potopili brod, Nemci su, majke mi...
Veća lopina i od mafijaša, jer od ovih drugih i ne očekuješ ponašanje u skladu sa zakonom, dok bi narodni poslanici trebalo da rade u korist građana. Malo morgen bato, makar u Srbiji.
Ova ''poštenjačina'' samo gleda gde može nešto da marne i kako da se ugradi u neki posao. Kao što poslanici obeduju za male pare u skupštinskom restoranu, tako i ovaj gleda da prođe što jeftinije ili da ne plati u opšte, ako takva mogućnost postoji.
- Dobro bre Tole šta bi sa onom tvojom najavljenom ostavkom u decembru? Pojela maca, je li? Nije pošteno brate, pusti i nas da umočimo malo kljun.
- Ajde, ajde Terza iskuliraj. Šta si zavrištao ko Damjanov zelenko, nije ti dosta Zvezda? Tamo izgleda ima toliko toga za dignuti, da si čak i Kokezu poslao kod mene u Savez da ti ne smeta u radu. I ti onda pričaš o poštenju, a u toj kategoriji si ko narodni poslanik. U ostalom, već sam najavio izbore za predsednika Saveza u aprilu.
- Ma ko će da dočeka april, sad mi gori. Zajebava me Gazprom sa sledećom tranšom sponzorstva, šalju je ludi Rusi tek u julu, a trebam i ja od nečega da živim.
- To je stvarno strašno. Vidi se i po tebi, usukao si se ko papudžijski mačak. A ni frizura ti nije nešto, toliko si ufitiljio da umesto gela koristiš jestivo ulje. Ajde ne kenjaj, ko da se ne znamo.
- Jebi se Tole, regulisaću te ja sa Vučićem.
- Hoćeš, hočeš... Pa šta misliš zašto sam još uvek predsednik FSS? Šuuuk matori.Pisano za takmičenje KOMPAREJŠN KOMPETIŠN
Kako su Srbi postali jako nepoverljivi prema medijima, razvili su specifičan način na koji će da protumače gotovo svaku vest koja im je plasirana. Ovo se sastoji iz dve faze, koje se odvijaju istovremeno: odvajanja laži od istine i skidanja ukrasa sa prave istine.
Zapravo, ovakav metod najčešće daje tačne rezultate.
Vest: "Lider URS-a, Mlađan Dinkić, izjavio je da njegova stranka neće neophodno učestvovati u novoj vladi, osim ukoliko ne budu prihvaćeni neki njegovi bazični principi".
Tumačenje: "Pu, mamu mu jebem ološku, opet će se uvući u vladu kao i uvek! Ovaj može sa svakim..."
Vest: "Primetno je da opet nema nekih osnovnih lekova, poput "Nitroglicerina"..."
Tumačenje: "Jebali oca svoga, sad su ga povukli, pa će da ga vrate dva puta skupljeg..."
Vest: "Nezadovoljni ratari, opet su blokirali autoput Beograd-Niš, tvrdeći da nemaju novac ni za najosnovnije potrebe"
Tumačenje: "Kakva crna sirotinja, sirotinja je sada na njivi i ore, a ovi su oni kojima je država dala sve subvencije, pa im ni to nije dovoljno!"
Vest: "Sa konferencije "Prijatelji Sirije", zemlje učesnice su pozvale na prestanak nasilja u ovoj blisko-istočnoj državi, gde besni pravi građanski rat".
Tumačenje: "Koja govna, prvo im namestili rat, pa će da ih bombarduju, pa će da im rasparčaju zemlju...
Vest: "Zaista je interesantan podatak da je "Partizan" u fudbalu 5 kola pre kraja imao zaostatak od 10 bodova, a na kraju je osvojio titulu"
Tumačenje Zvezdaša: "Tole lopov namestio!"
Tumačenje Partizanovca: "Tole, lopužo naša najdraža! :) "Vest: "Naša reprezentacija u fudbalu jeste u teškoj grupi, ali uz pun stadion i podršku nacije, plasman na prvenstvo je i te kako moguć!"
Tumačenje: "Kakva podrška nacije? Savez hoće pare, a ovi invalidi će nas opet izbrukati!"
Najava programa (u novinama):
RTS 1- 20:00 "Studio Lige šampiona, pa utakmica Barselona-Čelsi"
"Prva TV"- 20:00 "Sulejman veličanstveni", serijaTumačenje: izostalo, zbog porodične svađe oko daljinca
Pogrdna opaska upućena onom ko se meša u tuđe poslove. Neko ko nije dovoljno kvalifikovan da komentariše datu situaciju.
konferencija za štampu nakon SP u Rusiji:
Novinari svi u glas: Ko je kriv za ovaj neuspeh? Zašto se nismo nadigravali sa protivnicima? Šta treba promeniti? Šta se dešavalo u svlačionici? Imamo li alternativu na desnom beku?
Jedan od malobrojnih selektorovih asistenata: Polako gospodo novinari, jedno po jedno pitanje moliću.
Random novinar iz mase: Šta je dovelo do ovoga?
Milivojević: Atmosfera u ekipi je bila loša. Niko nam nije rekao kako da igramo protiv Brazila. Pred odlučujući meč meni su misli već bile u Engleskoj kako se sa Zahom svađam oko izvođenja penala.
Sergej: (Drži telefon u ruci) Izvinite, Mateja mi upravo poslao sms, kaže da mi je dodeljena pogrešna uloga. Plaćen sam da radim šta mi trener kaže ali na SP-u sam bio prepušten samom sebi. Međutim to ne menja činjenicu da mi je ogromna čast da budem deo ovog kolektiva.
Gaćinović: Jel vi mislite da pored selekora ja treba preko medija da saznam da nisam na spisku?
Rukavina: Kao prvo gospodin Krstajić ne može sve sam. Da ode i u savez i na trening, da zapamti sve što su mu rekli i da to isto prenese a da pored svega još i sam odredi putnike za Rusiju. Da je selektor biti lako, selektor bi bio svako!
Nastasić: Vi stvarno mislite da sam ja bio povređen pred SP?
Opet onaj isti novinar: Koliko mogu da primetim na osnovu svega ovoga ali i onoga što se priča po državi treba nam neko ko zna šta radi, ko drži konce u svojim rukama, neko ko će nas odvesti na neko veliko takmičenje...
Krstajić: Ma, šta ti znaš o tome?!
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6)
I, eto, prošlog puta stigoh sa ovom epopejom do dela kada je Srbija napokon oslobodila sve teritorije koje je smatrala svojim, i još se pripremala za ujedinjenje sa Crnom Gorom i svima koji to budu želeli. No, ne lezi vraže!
Srpska vlada nije bila blesava: kada vam neko duž granice gomila trupe, koje pritom povremeno pucaju po vašoj pograničnoj straži, normalno je da preti da izbije (još jedan) rat. Jedino što su Pašić i ekipa mogli da urade, jeste da ne daju nikakav povod. No, baš kao što ni na stadionu vođe navijača ne mogu da kontrolišu sve budale koje bi sudiju i protivničke igrače gađale novčićima, mobilnim i upaljačima (zbog čega voljeni klubovi moraju da plaćaju visoke kazne), tako ni srpska vlada nije mogla da kontroliše sve svoje građane. A naročito ne Srbe izvan Srbije.
Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.*
Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5)
Iako mi je neka ideja bila da se ovaj serijal nastavlja sa razmacima od po 2 dana, rekoh sebi, "Prašino, nemoj da ubijaš inspiraciju dok je imaš". Unapred se izvinjavam onima koji vole krateže, a iako sam planirao da ovo bude najduži, verovatno će biti jedan od najkraćih tekstova uopšte.
Elem, u prošlom delu stigoh do trenutka kada je Srbija napokon počela da liči na nekakvu državu. Kralj Petar, u svojim šezdesetim, počeo je da oseća kako nije dorastao državničkim dužnostima, pa je rešio da njegov sin postane princ regent- što će reći, on bi sam ostao kralj, ali bi njegov sin obavljao sve njegove funkcije. Petrov stariji sin, Đorđe, bio je malo čvrknut u glavu, i mada se istoričari ne slažu u kojoj meri, bilo je jasno da on ne može pri čistoj svesti i zdravoj pameti biti kralj. Stoga je Petar odlučio da ga na tronu nasledi njegov mlađi sin, Aleksandar, koji je potom imenovan i za princa regenta. Aleksandar je bio pametan dečko, ali je odmah počeo da pokazuje određene diktatorske osobine- za razliku od njegovog oca koji je svu vlast dao narodu, Aleksandar je ipak više bio za čvrstu ruku. No, to je u početku bilo korisno, jer je jedino takav lider mogao da reši neke stare probleme.
Baš kao što je područje drevne Palestine veoma malo, ali ima mnogo naroda koji bi želeli da je osvoje, tako i na Balkanu postoji područje, opšte svedeno pod naziv Makedonija. Na njega su pre 100 godina polagali pravo Srbi, Bugari i Grci (nije to ništa, danas na dotičnu pravo polažu Bugari, Grci, Albanci i oni što tvrde da su drevni Makedonci, jedino Srbima ništa ne daju). Problem je bio u tome, što je šapu na ovoj zemlji još uvek držala Turska. Stoga, ove tri nacije su rešile da ko braća govno podele Makedoniju, ali i da oslobode od Turaka ceo Balkan do Istanbula. Posle 20 i nešto godina, Srbi su počeli da se pripremaju za svoj omiljeni hobi- rat!
Najave ujedinjenja
Postojala su dva ključna koncepta balkanskih integracija, početkom 20. veka. Prva je bila veoma interesantna i predlagala je formiranje Balkanske federacije, u koju bi ušle Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Grčka, uz mogućnost širenja na Bosnu i Hrvatsku ako to dozvoli istorija. E, sad, kad su velike sile čule za to, nimalo im se nije svidela ideja o supersili na Balkanu. Zato je prednost počeo da dobija jedan drugi koncept.
Ideja jugoslovenstva nije nastala preko noći, kako danas neki vole da veruju. Pojavila se u izvesnim masonskim krugovima još sredinom 19. veka, a do prvih decenija 20. već je uveliko uzela maha. I u samoj Srbiji nastale su organizacije, poput "Ujedinjenja ili smrti" (rođene iz oficirskih krugova koji su pobili Obrenoviće), na koje ću se vratiti u narednom delu.
Iako su Francuzi, Rusi i Englezi bili spremni da prihvate ovo rešenje- neke zemlje nisu: pre svega Austrijanci, jer je Jugoslavija podrazumevala da se njima samima oduzmu Hrvatska, Slovenija, Bosna i Vojvodina. No o tome kasnije.Balkanski ratovi
U Srbiji su na mogućnost konačnog oslobodilačkog rata gledali sa simpatijama. Uostalom, već 20 godina se radilo na profesionalizaciji vojske, bilo je krajnje vreme da se i dobije neki rat. Srbija, Grčka, Bugarska i neizbežna Crna Gora su sklopile savez, koji je podrazumevao da ukoliko je jedna od njih napadnuta, to bude tretirano kao napad na sve njih. Sve je bilo tu: sila, volja, saveznici, razlog... ali ne i povod!. Za to su rešili da se postaraju upravo Crnogorci. Kao spornu granicu, ocenili su onu na Skadarskom jezeru. Brže-bolje, izazvan je baš tu incident, posle koga su Crnogorci zahtevali da Turci napuste dotično jezero. Turci su odbili. Izbio je Prvi balkanski rat.
U "odbranu" Crne Gore ušle su preostale tri zemlje: Grčka je Skadarsko jezero branila osvajajući Solun u Egejskoj Makedoniji. Srpska vojska je napredovala kroz Kosovo, potom upala u Staru Srbiju (vardarsku Makedoniju, odnosno, današnju Makedoniju), i bitkama kod Kumanova i Bitolja proterala Turke. Slične rezultate su postigli i Bugari. Srpska i crnogorska vojska su se spojile u delovima Metohije i u Sandžaku. Potom je, simbolično, pobodena srpska zastava u Jadransko more.
Kao i obično na kraju svakog rata, bilo je posla i za diplomate. Pregovore su organizovali Britanci. Kao Amerikanci danas, ispali su arogantna govna, jer su sasvim neplanirano stvorili još jednu državu na Balkanu- Albaniju. Nerado, sve pobednice u ratu su morale da je priznaju, iako su Srbi, Crnogorci i Grci već imali ideju kako da je podele.
Jedna zemlja je odbila da potpiše sporazum- Bugarska. Drage komšije su smatrale kako je srpska taraba ušla duboko u njihovu teritoriju. Tako je izbio Drugi balkanski rat.
Bugarska je napala Srbiju, kojoj su se pridružile Crna Gora, Grčka, a potom, nova članica saveza- Rumunija i- najvećim balkanskim obrtom sudbine- Turska. Za razliku od onog idiotskog rata, koji je vodio Milan Obrenović skoro 30 godina ranije, sada su Bugari bili ti koji su morali od usranih gaća da prave bele zastave.
Nova runda pregovora je organizovana u Bukureštu, a tu su Bugari faktički samo potpisali ono što i drugi godinu dana ranije u Londonu. Novi raspored snaga na Balkanu, međutim, nije se svideo jednoj državi. Pogađate o kome je reč.Godinu dana, Srbija je bila tek nešto manja od Dušanovog carstva. Naravno, ekonomiji je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi, a novim teritorijama da se integrišu u državu. No, sve je bilo na pljuvometar da odleti u paramparčad. Beograd, glavni grad, bio je rekom udaljen od Austro-Ugarske, koja je počela da gomila trupe na Drini, Savi i Dunavu. Razlog je bio jasan: Srbija je morala ili da nestane, ili da se smanji, jer je za svega 30 godina dostigla gotovo polovinu one veličine, koju je Austro-Ugarska postigla za nekoliko vekova, a pretila je da nastavi da se širi- i to baš na njihove teritorije. Čekao se samo povod. A on je, u p(P)rincipu, uskoro stigao. No o naredne, nadasve uzbudljive 4 godine, u narednom delu.
Nekada "Real sa nisave" a sada se jedva bori sa finansijskom situacijom.
Prvo radničko sportsko društvo formirano je na inicijativu Miloša Markovića, tada člana KPJ. Klub se još 1921. godine počeo nazivati „Proleter" i to je preteča kasnije nastalog „Radničkog". U to vreme Niš nije imao svoj podsavez, već su niški timovi pripadali Beogradskom loptačkom podsavezu. Kad su pravila bila gotova i skupština održana klub je trebalo da bude osnovan. Grupa članova „Proleter" otputovala je u Beograd da završi ovaj posao. U grupi se nalazio i jedan od poznatih igrača „Radničkog" Mile Stamenković.
Vlast je optužila nišku ekipu „Proleter" da je „prokomunistička" i da kao takva ne može da razvija svoju sportsku aktivnost. Te optužbe stigle su i u Beogradski loptački podsavez pa se grupa iz ekipe niškog, „Proletera" vratila ne obavljenog posla sa sledećim obrazloženjem: Beogradski podsavez ne želi i neće da verificira tim „Proleter" pod ovim imenom, pozivajući se na Zakon o zaštiti države i druga akta kojima je ovaj naziv bio zabranjen.
Miloš Marković nije posustao. Po sećanju savremenika on je bio dosta gnevan na ovaj postupak podsaveza, ali se brzo dao na posao da je sva pravila kluba izmenio na taj način što je naziv „Proleter" svuda zamenio sa „Radnički". Tako je formirana fudbalska ekipa koja sa malim prekidima razvija svoju bogatu sportsku tradiciju skoro pola veka, sa manjim ili većim prekidima.
Kako je klub osnovan 24. aprila 1923. godine, ova se godina uzima kao godina nastanka sport kluba „Radničkog" iz Niša.
Ekipa „Radničkog" u svom početku trenirala je u malom dvorištu Radničkog doma a nešto kasnije na starom vašarištu, odnosno na prostoru gde se danas nalazi stovarište preduzeća „Ogrev" u blizini Mašinske industrije Niš. U početku ekipa nije imala trenera već je kapiten tima bio zadužen i za treniranje svojih igrača. Za vreme treninga obavezno je prisustvovao i jedan član uprave kluba.
U početku „Radnički" nije imao dovoljno iskustva i tehnike u igri, pa su ga ranije formirani klubovi, kao „Sinđelić" ili „Pobeda", pobeđivali i sa više golova razlike. Sve je to bilo kratkog veka: ubrzo je „Radnički" na zelenom polju postao ravnopravan protivnik svim klubovima i počeo da beleži pobede. „U nedelju je "Radnički" sigurno i zasluženo potukao svog protivnika. „Pobeda" je u prvom delu igre igrala očajno slabo i da je protivnik bio prisebniji i odlučniji pred golom rezultat bi bio katastrofalniji … „Pobeda" je morala da kapitulira pred odlučnom odbranom „Radničkog"... pisao je jedan sportski list 16. oktobra 1927. godine.
Tim „Radničkog" nastupao je u zelenim dresovima a na levoj strani, u belom polju, nalazila se crvena zvezda petokraka kao simbol pripadnosti radničkom pokretu.
Posrednik kluba je u početku bio Miloš Marković a po njegovom odlasku Dragiša Niketić, oba istaknuta radnička borca. Između ostalih, članova uprave bili su i Mladen Đorđević Madža i Raša Anđelković, ekonom. U ekipi „Radničkog" igrali su kao aktivni igrači poznati revolucionari Josip Kolumbo i Stanko Paunović.
U prvenstvu moravske župe, a posle jesenje sezone za 1927/28. godinu. „Radnički" je osvojio prvo mesto. Bilo je to počasno zvanje i sportska slava igrača „Radničkog" koji su ovo mesto zauzeli posle pobede nad mnogim timovima iz Niša, Leskovca i Prokuplja. Tim povodom pisao je jedan list: „Kao što se iz tabele vidi jesenji prvak Moravske župe je sport klub "Radnički" iz Niša. Ovaj mladi i napredni klub zaslužno je zauzeo prvo mesto. Iz tabele se vidi da je izgubio samo jednu utakmicu i to nezasluženo. Ostale je rešio u svoju korist, osim što je sa SK „Sinđelićem" igrao nerešeno.
U danima zavođenja šestojanuarske diktature i naleta buržoazije na sve manifestacije radničkog pokreta zabranjen je 1929. godine i rad SK „Radničkog", koji je skoro devet godina predstavljao zapaženu, po disciplini i po zalaganju, sportsku ekipu.
„Radnički" će posle nekoliko godina ponovo biti obnovljen.
Početkom rata 1941. klub prestaje sa aktivnostima da bi ih obnovio 1945. Nakon toga Radnički je u stalnom usponu. 1962. izborio je plasman u prvu saveznu ligu. 1975. godine pobednik je Balkanskog kupa i osvaja svoj prvi trofej od međunarodnog značaja. Juna 1980. kao trećeplasirana ekipa u nacionalnom prvenstvu stiče pravo učešća u UEFA kupu, u kome će veoma uspešno nastupati još dve sezone odigravši širom Evrope 13 utakmice sa renomiranim klubovima poput Hamburgera, Napolija, Dandi junajteda, Grashopersa, Fejnorda, Az Alkmara i drugih. 1982. godine je ostvario svoj najveći uspeh stigavši do polufinala ovog značajnog evropskog takmičenja.
U svojoj osamdesettrogodišnjoj istoriji Radnički je dao nekoliko desetina reprezentativaca u svim republičkim i saveznim selekcijama. Pečat Radničkom je dao i veliki broj fudbalera koji su odigrali preko 200 utakmica, provodeći i više od 10 godina u klubu.
U sezoni 2009/10. Prve lige Srbije zauzeo je 15. mesto sa 39 boda, dobivši 9 od ukupno 34 odigranih utakmica, tako da je ispao iz Prve lige Srbije u Srpsku ligu Istok za sezonu 2010/11.
Omladinska škola IVAN BELI KRSTIĆ
Tokom 1963.godine, samo godinu dana posle ulaska Radničkog u Prvu ligu, na inicijativu Petrović Tihomira, formirana je Omladinsko-pionirska fudbalska škola.
Iz devet niških osnovnih škola odabrano je 48 pionira koji su organizovano počeli da uče fudbalsku abecedu.
Bio je to početak svetlih tradicija Fudbalske škole Radničkog koja će vremenom postati pravi rasadnik talenata, iznedriće veliki broj fudbalskih imena koji će proneti slavu Čaira, jugoslovenskog i svetskog fudbala.
Brojne generacije mladih fudbalera, učesnici su mnogih prvenstvenih mečeva, domaćih i međunarodnih turnira sa kojih su se vraćali ozarena lica i sa priznanjima koja i danas krase vitrine Fudbalskog kluba "Radnički".
Prvi veliki uspeh omladinski tim Radničkog postigao je u aprilu 1966.godine na turniru u nemačkom gradu Šplendlimgenu. U takmičenju po grupama Radnički je bio bolji od domaćina 4:1 i Berlina 2:0, dok je sa Salcburgom igrao nerešeno 0:0. U finalnoj utakmici Radnički je pobedio ekipu Frankfurta rezultatom 1:0 i zasluženo osvojio pobednički pehar. Nenad Cvetković je sa 5 golova bio najbolji strelac turnira, a Slavoljub Milenković proglašen je za najboljeg igrača turnira.
Na turniru u Parizu, u maju 1969.godine, omladinci Radničkog takođe osvajaju prvo mesto. U finalu turnira pobedili su ekipu Kaljarija iz Italije golom Pešića i osvojili prvo mesto.
Od velikih turnira i uspeha izdvajamo i međunarodni turnir "Vojvodina-Crvena zvezda" odigran 1984.godine kada su omladinci Radničkog osvojili prvo mesto. Niške nade su do trijumfa došle sasvim zasluženo. U predtakmičenju, Radnički je osvojio tri pehara i to za najbolju, najefikasniju i najmlađu ekipu. U finalu turnira omladinci Radničkog su osvojili još tri pehara, jedan prelazni, jedan u trajno vlasništvo i pehar "Politike" za najbolju ekipu. Priznanje je dobio i Milorad Janković, nekadašnji igrač Radničkog, učitelj niških omladinaca, kome je Savez fudbalskih trenera Jugoslavije dodelio plaketu kao najuspešnijem treneru. O jačini turnira govore imena učesnika. Od stranih ekipa učestvovavali su Ferencvaroš, Osasuna, Politehnika, Ausburg i Modena, a od domaćih, pored Radničkog, još i Vojvodina, Crvena zvezda, Partizan i Hajduk.
1991.godina ostaće upamćena po tome što je Omladinski tim Radničkog postigao veliki uspeh. Po prvi put omladinci Radničkog postali su prvaci države. Kao prvak Omladinske lige Srbije, niški omladinci učestvovali su u završnom delu prvenstva. Novi Sad je bio domaćin prve polufinalne grupe u kojoj je pobedio Radnički, a u drugoj grupi, čiji je domaćin bilo Sarajevo, pobedili su omladinci Željezničara iz Sarajeva. Do pobednika se trebalo doći odigravanjem dve utakmice. U prvoj utakmici u Nišu omladinci Radničkog bili su bolji od Željezničara i pobedili golom Dejana Petkovića sa 1:0. U revanšu, u Sarajevu, bilo je 1:1. Tako je pobednički pehar pripao Omladisnkom timu niškog prvoligaša. Trener niških nada bio je Vladislav Nikolić.
19.septembra 1992.godine niški fudbal ponovo ima prvaka Jugoslavije. Kadeti Radničkog, trijumfalno su završili turnir u Novom Sadu i pobedama protiv OFK Titograda, Građasnkog iz Prištine i domaće Vojvodine, ponovili uspeh omladinaca koji su samo godinu dana pre bili najbolji u državi. Kadeti Radničkog odigrali su tada tri utakmice, ostvarili tri pobede, prikazali tri sjajne partije u kojima nisu primili nijedan gol, a postigli su šest. Mladi niški fudbaleri demonstrirali su visok nivo tehničke i taktičke spremnosti uz primerenu borbenost. Trijumf za veliku radost navijača ali i za rukovodioca omladinsko pionirskog pogona Miroslava Glišovića i trenere Milorada Jankovića, Ljubišu Rajkovića i Miodraga Stefanovića.
Poslednji veliki uspeh Fudbalske škole Radničkog ostvaren je 2000.godine. Kadeti Radničkog, pod vođstvom trenera Aleksandra Jovanovskog, osvojili su Kadetsko prvenstvo Srbije. U finalu niški kadeti pobedili su ekipu Crvene zvezde rezultatom 1:0 i plasirali se na završni turnir za prvaka Jugoslavije u Novom Sadu. U takmičenju za najbolju kadetsku ekipu naše zemlje mladi niški fudbaleri osvojili su treće mesto. Bilo je to samo nekoliko primera uspeha Niške škole fudbale.
Ako kažemo da je svaka generacija znala za poneki uspeh, onda nije teško stvoriti sliku o vrednosti mladih generacija Radničkog. I tako, iz godine u godinu, stasavale su generacije mladih fudbalera na niškom Čairu.
Fudbalska škola Radničkog prepoznatljiva je po svome radu i o njoj se priča sa dužnim poštovanjem. U današnje vreme Fudbalska škola Radničkog radi po standardima velikih evropskih klubova. U svojim pogonima škola okuplja 400-450 mladih talentovanih fudbalera. Mladi talenti u kategoriji petlića, uzrasta od 8-9 godina, prijavljuju se u klub. Zatim sledi izbor najtalentovanijih koji nastavljaju dalji rad. Postoje tri selekcije petlića i po dve pionira, kadeta i omladinaca.
Trenutno u Fudbalskoj školi kluba radi sedam trenera, sve su to bivši igrači Radničkog. 14.oktobra 2000.godine otvorene su nove prostorije Fudbalske škole Radničkog. Mladi fudbaleri dobili su mnogo bolje uslove za rad i s pravom se Fudbalska škola Radničkog, uz Partizanovu i Crvene zvezde svrstava među tri najbolje u Jugoslaviji.
U znak sećanja na tragično nastradalog, velikog talenta ne samo niškog fudbala Ivana Krstića Belog, Fudbalska škola Radničkog nosi njegovo ime. Tragično nastradali Ivan Krstić Beli, zakoračio je na Čair sa devet godina, prošao školu Radničkog, ustalio se u prvom timu i postao kapiten. Na pragu svoje velike fudbalske karijere tragično je izgubio život na treningu od udara groma, na pomoćnom terenu, pored same škole. Zauvek će ostati uspomena na njega, na njegov talenat i biće primer budućim generacijama koje dolaze.
