Proces pocinje, paradoksalno, samom kupovinom i njegovo trajanje je, u 99 posto slucajeva, upravno srazmerno visini cene te odeće. Na samom početku procesa, t.j. nakon kupovine, trudimo se da određenu stvar ne uflekamo ili, ne daj Bože, pocepamo. Peremo i peglamo je relativno često, t.j. taman onoliko da uvek bude poprilično čista i uredna ali ne i da se trajno ošteti. Nosi se samo u posebnim prilikama. Nakon nekog vremena, počinjemo i da je nosimo na manje posebnim prilikama i strah od fleka i cepanja se smanjuje. Tada se obično i najprijatnije osećamo dok je nosimo. Posle još jednog vremenskog perioda nosimo je svuda i po kući i po gradu i paznja od prljanja i cepanja se svodi na minimum. Tada roba po prvi put zagazi u sveru starog, ali ne celim svojim delom. Na kraju procesa, navedena strar se nosi samo po kući i obično ima po neku fleku a i po obliku i boji više ne liči na sebe. Ponekad ovo i nije kraj, a to se desava ukoliko baka uvidi da je materijal, navedenog odevnog predmeta, idalan za pravljenje krpe ili je boja idealna za zakrpu.
PR1.
Majka: Je li bre ti majmune, što nosiš tu novu majicu po kući?
Majmun: Ma gde bre nova, 5 godina je nosim, prekjuče sam igrao fudbal u njoj.PR2.
Baba: Sine daj mi tu tvoju tipu da napravim krpu od nje, nemam čim da brišem ruke kad koljem piliće.
omljeno!