Preterano kurčenje bez neke žešće pozadine, bilo fizičke snage, bilo jake ekipe.
Iznenadna pojava u očima večitih očevidaca, ljudi koji uvek propuste najbitnije stvari iako su uvek tu. Puštanje muda je kratak trenutak dogorevanja dugog fitilja. Klinčijada ne pušta muda, današnji šiljokurani previše gledaju filmove i podsvesno mrze to što jesu pa im vitlanje nejakim muricama predstavlja hobi. Muda puštaju oni stranci koji su dugo razmišljali pogrešno, razmišljali drugačije, razmišljali uopšte. Smatrali su da ljudi govore kad znaju, rade kad umeju i jebu kad mogu. I da su reči teške. Kritika da je objektivna, a ukus lična stvar. Svašta su nešto mislili ti mladi ludi tragičari. I sad su zreli kao krupna kruška puna soka što jedva čeka povetarac da se otkači od stabla. Samo kad si bio lud, možeš postati razuman, samo ako su ti čupali srce možeš nasmejati nekog od srca, jer takvi crno - beli likovi znaju čemu se ljudi smeju. Njima su prečesto i predugo usne bile zapušene tuđim rečima, a dupe im još odavno zatvorsko. I svi tokovi krvi, srdžbe, besa... stremili su ka mudima i tu divljlali, bubrili, pretili da eksplodiraju, što je dovelo do okoštavanja, čeličenja, karbonisanja. I onda kvrc. Iz ludosti u razum, iz gluposti u pamet. 'Zašto im jednostavno ne lupim šljagu, glupim ljudima treba lupati šljage!' I tako neko vreme. Svesni su da će i sami popiti par vrućih, ali dok je broj zadatih veći, mirna bačka. U direktnoj proporcionalnosti sa labilnosti nervnog sistema, blistavost muda dolazi do izražaja. Nakon toga stignu godine, postane im zanimljivije da rešavaju sudoku i, ponovo mirni, povuku muda sa scene. Zadovoljni su sobom, jer su jednom davno, iako nije išlo, ipak pokušali da ne dokazuju svima da ih imaju.
Nisam pustio muda, nego popustio sa živcima. Uopšte se ne osećam bolje jer sam ga istukao, već sam mirniji jer je opet tišina.
